Zašto uništavanje dokumenata u periodu primopredaje vlasti neće izbrisati tragove korupcije
Pobeda Studentske liste na izborima 25. oktobra otvorila je period između starog i novog – interregnum u kojem dosadašnji funkcioneri još sede u svojim kancelarijama, a nova vlast još nije preuzela institucije. Među građanima se širi bojazan da će upravo ovih nedelja sečke za papir raditi prekovremeno. Ta bojazan je razumljiva, ali je u velikoj meri neosnovana. Zakon je ovde strog, a dokumenti imaju jednu neobičnu osobinu: retko postoje u samo jednom primerku.
Otkud nervoza
Prema preliminarnim rezultatima Republičke izborne komisije, Studentska lista osvojila je oko 52,7 odsto glasova i apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini. Ipak, između izborne noći i stvarne promene u institucijama prolazi vreme. Konstitutivna sednica Skupštine održava se najkasnije 30 dana od proglašenja konačnih rezultata, a Vlada se bira u roku od 90 dana od konstituisanja Skupštine. Tek posle toga slede promene u ministarstvima, javnim preduzećima, agencijama i lokalnim upravama.
To znači da će ljudi koji su donosili odluke o tenderima, investicijama, zapošljavanju i isplatama još nedeljama, a ponegde i mesecima, imati ključeve arhiva i lozinke informacionih sistema. Istorija tranzicija daje razloga za oprez. Najpoznatiji primer je istočnonemačka tajna policija, čiji su službenici u jesen 1989. masovno sekli i cepali dosijee pre nego što su građani zauzeli njihove zgrade.
Isti primer pokazuje i drugu stranu priče. Iscepani dosijei Štazija decenijama se strpljivo sklapaju, najpre ručno, a zatim i uz pomoć softvera. Ono što je trebalo da nestane, postalo je jedan od najbolje dokumentovanih arhiva represije u Evropi. Strah od uništavanja je, dakle, racionalan. Strah da će tragovi trajno nestati – nije.
Uništavanje je krivično delo, a ne administrativni propust
Srpsko zakonodavstvo uništavanje službene dokumentacije ne tretira kao nemar, već kao krivično delo. Službeno ili odgovorno lice koje uništi, prikrije ili ošteti službenu ispravu, knjigu ili spis rizikuje zatvor do pet godina, a pojam službenog lica je širok: obuhvata i direktore javnih preduzeća i svakog kome je faktički poveren službeni posao. Krivično odgovara i onaj ko bez ikakve funkcije uništi spise organa ili preduzeća koje vrši javna ovlašćenja, kao i onaj ko dokumente uklanja da bi sprečio ili otežao dokazivanje. Ako je uništavanjem nekome pribavljena korist, otvara se i odgovornost za zloupotrebu službenog položaja. Uz to, javni sektor sme da uništi dokumentaciju samo po isteku roka čuvanja i uz pisano odobrenje nadležnog javnog arhiva. Sve ostalo je nezakonito po definiciji.
Ključna poenta je jednostavna: uništavanje ne briše prethodno delo, već mu dodaje novo. Ko uništi dokument o spornom tenderu, ne oslobađa se odgovornosti za tender, nego rizikuje da odgovara i za tender i za uništenje. Uništenje koje se dogodi baš u periodu primopredaje, i baš u spisima o spornim poslovima, istražiteljima govori mnogo. Ono postaje indicija koja je ponekad rečitija od samog dokumenta.
Zašto je dokument teško uništiti
Moderna država ne vodi poslove na jednom listu papira. Svaka važna odluka ostavlja trag na desetinama mesta, a veliki deo tih mesta je van domašaja onoga ko bi hteo da ga izbriše. Prvi trag ostaje u samoj instituciji. Svaki akt se zavodi u delovodnik sa brojem i datumom, a prepis arhivske knjige svake godine odlazi u nadležni javni arhiv, gde ga niko iz institucije ne može naknadno promeniti. Ako je akt zaveden, a ne može da se pronađe, nedostatak je već dokazan. Drugi trag je kod druge strane posla: ugovori, ponude, situacije i računi postoje i kod izvođača, dobavljača, nadzornog organa i banke. Treći su državni registri – Portal javnih nabavki, Uprava za trezor kroz koju prolazi svaka budžetska isplata, Sistem elektronskih faktura, APR, katastar, kao i nalazi inspekcija i Državne revizorske institucije.
Tu su i digitalni tragovi: elektronska pošta, serveri, rezervne kopije i logovi sistema beleže ko je, kada i šta pravio, menjao ili brisao, pa brisanje fajla često samo ostavlja novi zapis – o brisanju. Najzad, tu su ljudi. Zaposleni u pisarnicama, računovodstvu i stručnim službama pisali su, zavodili, kopirali i skenirali te dokumente i svedoci su i njihovog postojanja i njihovog sadržaja.
Kako se nedostajuća dokumentacija rekonstruiše
Rekonstrukcija je ustaljen istražni posao. Najpre se, na osnovu propisa i internih akata, utvrdi šta je moralo da postoji, pa se to uporedi sa delovodnikom, arhivskom knjigom i prepisom koji čuva javni arhiv. Svaka praznina za koju nema odluke o uništenju i odobrenja arhiva već je nalaz. Zatim se kopije istih dokumenata prikupljaju od ugovornih strana, banaka, Trezora i registara, pa je rekonstruisani dosije često potpuniji od izvornog. Digitalna forenzika, po nalogu tužilaštva, vraća obrisane podatke i pokazuje ko je i kada brisao, a svedočenja zaposlenih i zapisnici o primopredaji povezuju dokumente sa ljudima i datumima. Čak se i iscepani papiri mogu sklopiti, što pokazuje iskustvo sa dosijeima Štazija.
Na kraju ovog postupka i sama praznina postaje dokaz. Kada je poznato šta je postojalo, kada je nestalo i ko je imao pristup, uništavanje prestaje da bude zaštita i postaje putokaz.
Šta se može uraditi odmah
Rizik ipak nije nula, ali se može brzo smanjiti. Nova vlast treba da pri preuzimanju svake institucije naloži popis zatečenog stanja i primopredajne zapisnike sa spiskom arhive, obustavi izlučivanje dokumentacije dok traju provere i zaštiti informacione sisteme i rezervne kopije. Javni arhivi mogu da budu posebno oprezni prema zahtevima za uništenje koji stignu u ovom periodu. Zaposleni koji primete sumnjivo uklanjanje dokumenata mogu to da prijave tužilaštvu, uz zaštitu koju im daje Zakon o zaštiti uzbunjivača. Građani i novinari već sada mogu zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja da „zamrznu“ stanje, jer je i odgovor da dokument ne postoji, dat danas, dokaz sutra.
Mir koji nije naivnost
Korupcija u savremenoj državi ne živi u jednoj fascikli. Ona ostavlja trag u delovodnicima, bankama, trezoru, registrima, serverima i sećanju ljudi koji su je, svojevoljno ili ne, gledali iz blizine. Onaj ko bi u periodu primopredaje posegnuo za sečkom ne bi izbrisao prošlost. Napravio bi novo, sveže i lakše dokazivo krivično delo, i to u trenutku kada je pažnja javnosti najveća.
Kampanja je, kao i svaka, živela od mobilizacije i oštrih poruka, pa je prirodno što je za sobom ostavila napetost i očekivanje brzog obračuna. Ali posle pobedničkog „pumpanja“ potrebna je druga parola. Ne ona koja podiže tenziju, nego ona koja uliva poverenje u institucije: dokazi neće nestati, pa nema potrebe ni za panikom ni za prečicama. Zato je mirnoća opravdana. Ona ne počiva na veri u dobru volju onih koji odlaze, već na jednostavnoj činjenici: papir pamti, a ono što zaboravi jedan papir, zapamte drugi.
Autor je profesor na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i član Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Peščanik.net, 28.10.2026.
