Imali smo još od Osme sednice navodnu političku levicu, čiji je nacionalizam bio falangistički, a ekonomski modus operandi u savršenom saglasju sa najagresivnijim neoliberalizmom, u čijem su sprovođenju njeni protagonisti svojski saučestvovali. Imali smo poslednjih nekoliko godina iluziju evropske i antievropske opozicije, gotovo nevidljive u javnom prostoru, ali nepogrešivo prisutne onda kada je trebalo da se u pitanjima izborne aritmetike odlučuje u skladu sa suštinskim interesima vlasti. Imali smo navodno patriotsku vlast koja je rasprodala, razdelila ili poklonila državne, nacionalne, privredne i prirodne resurse koji su joj bili na raspolaganju. Imali smo navodno antikorupcionašku vlast koja će na vjeki vjekova ostati zapamćena po razmerama korupcije, klijentelizma i zloupotreba kakve istorija naše državnosti ne pamti.
Imali smo beskrajne javne skupove te vlasti, na kojima su sve emocije bile odglumljene, svi akteri statisti, a sve poruke obrnuta slika stvarnosti. Imali smo ekonomiju u kojoj su se inflacija, korupcija i zaduživanje svojevrsnom alhemijom pretvarali u privredni rast i nacionalni prosperitet. Imali smo institucije koje su gotovo bez izuzetka radile upravo suprotno svrsi zbog koje su osnovane i ustavnim ovlašćenjima koja su im poverena. Imali smo državu u kojoj je svaka institucija negacija svrhe zbog koje postoji, svaka javno proklamovana vrednost svoje naličje, a svaka izgovorena istina potencijalna subverzija.
Imali smo policiju iz koje su sistematski odstranjivani profesionalci, dok su napredovali poslušnici, ljudi povezivani sa prikrivanjem zločina i saradnjom sa kriminalnim klanovima. U tom naopakom sistemu vrednosti otkrivanje jedne od najvećih plantaža marihuane u Evropi, umesto profesionalnih priznanja, donelo je smene inspektorima koji su je razotkrili. Policijski uspeh postao je profesionalni prestup, a profesionalni integritet prepreka napredovanju. Zato nije bilo naročito iznenađenje kada je na red došao i Spasoje Vulević, dugogodišnji komandant SAJ, čovek čiju bi biografiju svaka pristojna država isticala kao primer policijskog profesionalizma.
Podsetimo, Vulević je u martu 1999. godine, kao komandir voda SAJ-a u Podujevu, učestvovao u spasavanju albanske dece koja su preživela masakr što su ga počinili pripadnici „Škorpiona“. Dok su jedni streljali žene, decu i starce, Vulević je među telima ubijenih pronalazio ranjenu decu, pružio im prvu pomoć, nosio ih na rukama i pomogao da budu prevezena u bolnicu. Petoro dece od 6 do 14 godina je preživelo, doduše sa teškim povredama, a „Škorpioni“ su istog dana povučeni iz Podujeva. U toj strašnoj epizodi naše novije istorije Vulević je pokazao da se čast uniforme ne brani slepom poslušnošću već odbijanjem da se zločin prihvati kao službena dužnost.
U pervertiranoj stvarnosti Vučićevog režima, takav čovek nije mogao ostati na čelu elitne policijske jedinice kada je pokazao da profesionalna autonomija i odnos prema studentima za njega nisu pitanja bespogovorne poslušnosti političkom vrhu. Njegova smena zato nije bila incident, nego logičan ishod sistema u kojem se sposobnost kažnjavala, a poslušnost nagrađivala. Policija je trebalo da štiti zakon, ali je od nje zahtevano da štiti vlast — po potrebi i od samog zakona.
Imali smo i nažalost i dalje imamo i crkvu čiji patrijarh i arhijereji odlaze u inostranstvo da bi opanjkavali najbolju mladost sopstvene zemlje. Crkvu koja se poziva na hrišćansku ljubav, a iz svoje zajednice isključuje ili aktivno progoni neke od retkih ljudi koji tu ljubav dosledno svedoče. Ekskomunikacija jednog od naših najobrazovanijih teologa, Vukašina Milićevića, i razrešenje mitropolita Justina, čija je eparhija otvorila konake manastira Studenice divnoj omladini iz Novog Pazara, predstavljaju takve moralne poraze crkvene hijerarhije da će se naši arhijereji teško još dugo moći zaklanjati iza apostolskog prejemstva, koje se hirotonijom prenosi od prvih apostola sve do njihovih malenkosti. Jer kakvog smisla ima pozivanje na apostolski kontinuitet kada je kontinuitet sa apostolskim učenjem tako temeljno prekinut? Šta vredi neprekinuti lanac rukopoloženja ako je prekinut lanac elementarne ljudske solidarnosti?
Imali smo i medije koji su predstavljali svojevrsni eksperiment negativne simulacije stvarnosti. Njihove sadržaje poslednjih mesec dana mogli smo da pratimo gotovo kao fotografski negativ: da bismo došli do približne slike stvarnosti, bilo je dovoljno da sistematski izvrnemo informacije koje nam saopštavaju. Laž više nije bila sredstvo prikrivanja istine. Ona je postala osnovni princip proizvodnje javne stvarnosti.
Goran Marković je pronašao sjajnu metaforu kada je ovu beskrajnu laž institucija, aktera i javnog života uporedio sa pornografskom produkcijom stvarnosti. Mada bi se moglo reći i: pravda za pornografiju! U njoj ipak ponekad ima autentične strasti, predanosti, profesionalizma, pa i ozbiljnog rada. Ničega od toga nije bilo u našem političkom porno-studiju, firmi koja upravo prolazi kroz poslednje dane stečaja i primopredaje dužnosti. Ma koliko loša bila, pornografija ne krije da je režirana. Naša politička pornografija insistirala je na tome da je jedina moguća stvarnost.
Pornografsku laž u kojoj su decenijama živeli moji ispisnici, generacija pre moje, pa i ona posle nje, na kraju je torpedovala nepobediva mladost. Generacija koja je nakon pada nadstrešnice prvi put politički promislila stvarnost i gotovo instinktivno razumela ono što smo mi decenijama analizirali, objašnjavali, kritikovali i uzalud pokušavali da promenimo. Razumela je da ovo u čemu živimo nije samo loša vlast, nije samo korumpirani sistem, niti tek još jedna autoritarna deformacija demokratije. Razumela je da je reč o jednom velikom zlu koje ne treba samo kritikovati, sa kojim ne treba pregovarati o uslovima njegovog daljeg opstanka, već ga treba ukloniti iz javnog i institucionalnog života zemlje.
Njena pobeda ogolila je lažni patriotizam vlasti, lažnu levicu SPS-a, lažno hrišćanstvo crkvene hijerarhije i lažno opoziciono delovanje političkih družina okupljenih oko Dragana Đilasa i Novog DSS-a. Pokazalo se da čitava ta grandiozna scenografija počiva na jednom jednostavnom mehanizmu: na pristanku svih učesnika da simulaciju prihvate kao stvarnost, a sopstvene uloge kao jedini mogući oblik političkog delovanja.
Pornografski set je prekinut. Na medijima koji se oslobađaju režimske kontrole već se primećuju prvi znaci povratka elementarnim pravilima novinarstva, činjenicama i stvarnosti koja postoji nezavisno od volje političkog režisera. Ali mnogo važnije od toga jeste što su se u prethodne dve godine, gotovo neprimetno za naše profesionalne političke i društvene analitičare, počeli obnavljati autentični oblici spontanog društvenog organizovanja, probuđene solidarnosti i međuljudskog poverenja.
Onaj divni skromni momak Gavrilo, koji je neumorno nosio krst kroz Srbiju, učinio je za hrišćanstvo u ovoj zemlji više nego svi sinodi i arhijereji SPC u ovom i prošlom stoleću. Bratimljenje srpskih i bošnjačkih studenata učinilo je za ideju regionalnog pomirenja i dobrosusedskih odnosa više nego sve naše deklaracije, projekti, portali, nevladine organizacije i državne institucije od kraja devedesetih do danas. Tamo gde su jedni decenijama simulirali hrišćanstvo, drugi su ga živeli. Tamo gde su jedni profesionalno ili iz neke moralne dužnosti proizvodili pomirenje, drugi su se jednostavno pobratimili. Tamo gde je čitav jedan politički sistem proizvodio simulaciju života, protagonisti studentske pobune su počeli da žive.
Režiser ove naše prolongirane pornografske iluzije ulaže poslednje napore da ponovo razvuče kablove, popravi ton i rasvetu, okupi statiste i vrati glavne protagoniste pred kamere. Još veruje da je moguće nastaviti snimanje, možda sa nešto izmenjenim scenarijem, novom scenografijom i ponekim zamenjenim glumcem. Bojim se, međutim, da će u tom novom filmu morati neko vreme da glumi sam sa sobom. Publika je napustila salu, statisti su se razbežali, a producentima predstoji pregled poslovnih knjiga.
Nadam se da ćemo glavnog protagonistu uskoro gledati i u jednom sasvim drugačijem ambijentu. Takođe zatvorenog tipa, ušuškanom, kontrolisanom, sa stalnim nadzorom i pod brižljivim staranjem sudske grane vlasti, koja je u dosadašnjem filmu bila ili potpuno skrajnuta ili sado-mazo zloupotrebljavana. Simulirani najbolji student Pravnog fakulteta konačno će dobiti priliku da se upozna sa stvarnim pravnim poretkom: kamera ide, ton ide, zakoni se primenjuju, pornografske iluzije stvarnosti više nema.
Peščanik.net, 03.11.2026.
