Autokratski režim je pao. Ostao je naprednjački menadžment u svim institucijama, republičkim i lokalnim. I ta rukovodstva se ne daju, sve dok iz informerovskog bunkera i Ćaci-bara dopiru zvuci terevenke i najave da će se autokrata uskoro vratiti: za šest meseci, a možda i koji dan kasnije – za godinu i po do dve godine. Nema sumnje da će se uskoro taj period prolongirati na čitav izborni ciklus. Za to vreme će nova vlast morati da uradi mnogo toga, ali javne institucije moraju biti oslobođene što pre. Ovog puta ću se ograničiti na ustanove kulture, koje su zajedno sa kulturnim centrima i javnim bibliotekama predstavljale armiranu mrežu cenzure i represije nad javnim diskursom, nezavisnim umetnicima i građanima, kao i nad kulturnim životom u celini, koji se za dve poslednje godine sveo na perpetuiranje lojalističkih programa. Ta mašinerija radi punom parom i ovog trenutka, iako su nezavisni sindikati u stalnoj pobuni i zahtevanju ostavke svih direktora, upravnih i nadzornih odbora. Imamo izuzetan primer aktivnosti sindikata u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, Ansamblu „Kolo“, Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Beogradskoj filharmoniji, Šabačkom pozorištu, pančevačkim institucijama kulture, kao i u Narodnoj biblioteci Srbije.
Jedinstvena situacije tokom rušenja ovog režima je ta što su najviše instance, dakle ministri i njihovi saradnici uglavnom pod istragom, a mnogima od njih, kao što je to slučaj sa ministrom kulture Nikolom Selakovićem, zaprećena je višegodišnja kazna zatvora. Dakle, naprednjački menadžment u kulturi predstavlja interesni kriminalni savez jedne partije u raspadanju, koja je sve institucije u svom resoru koristila kao poligon za izvlačenje novca, restrikciju javnog govora i stručnog poslovanja.
Šta bi ovo trebalo da znači? Mnoga pozorišta dovedena su do ruba propasti, devastiran je njihov program ili im je ukinut rad na više meseci kao što se to dogodilo sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Biblioteke su, nasuprot njihovoj osnovnoj funkciji, uključene u mehanizam represije i cenzure tako da današnja kultura u Srbiji liči na agitprop Srpske napredne stranke, što pokazuje i nedavni republički otkup knjiga, u koji su komisijski bili uključeni direktori kulturnih institucija i naprednjački lojalisti: neizbežna Jasmina Ninkov (NBS), Svetlana Šeatović (Institut za književnost i umetnost), Dragiša Bojović (UO NBS, UO Instituta za književnost, Fakultet srpskih studija), Dragan Jovanović (?) i Dragoljub Kojčić (funkcioner SNS-a). Izvršivši potpunu diskriminaciju knjiga na latinici, te izdavača aktuelne savremene književne i teorijske produkcije, članovi ove partijske komisije izabrali su propagandno-stranačku, srednjovekovnu i crkvenu literaturu a pre svega knjige visokih dužnosnika SNS-a kao što je to Zoran Avramović, sociolog i apologeta radikala i naprednjaka. Njegovu knjigu „Univerziteti pod okriljem blokadera“ komisija ministarstva je prepoznala kao apsolutni bestseler naprednjačke kulture, pa ju je otkupila u 150 primeraka, dodavši joj zvezdicu kao znak obaveznog otkupa za sve javne biblioteke u zemlji. Isto se dogodilo i sa knjigama prepoznatljivih naprednjačkih lojalista u kulturi i nauci, kao što su: Čedomir Antić (Ubistva u srpskoj istoriji: od Nemanjića do Nemanjine), Petar Pijanović (Kratka istorija srpske kulture), Bojan Dimitrijević (Vojska srpske Krajine: 1992-1995), Muharem Bazdulj (San Antonio), Darko Tanasković (Horizonti smisla) i mnogi drugi. U ovakvom otkupu očigledna je interesna sprega, koja se recimo vidi u odnosu između upravnice Narodne biblioteke Srbije i predsednika njenog Upravnog odbora – Čedomira Antića. Njegova knjiga je otkupljena za sve javne biblioteke u Srbiji i zauzima prvo mesto na listi naprednjačkih bestselera (186 primeraka).
Nema sumnje da će korisnici biblioteka u Srbiji vrisnuti od sreće kada budu videli šta im je komisija iz Beograda odabrala za čitanje u narednom periodu. S druge strane, izostala je čitava savremena književna produkcija, kako domaća, tako regionalna i prevodna. Bilo zbog toga što je štampana na latinici ili na jeziku istine koji je naprednjačkim lojalistima potpuno nerazumljiv, ove knjige su ostavljene po strani. Izostavljene su i sve one knjige koje se bave aktuelnim političkim, ekološkim, ekonomskim i sociološkim temama. Izbor izgleda kao da se radi o državi pod dubokom diktaturom koja je kao kancer zahvatila sve pore društvenog i kulturnog života, pa je naposletku odlučeno da se najveći deo novca dodeli izdavaštvu koje neguje cenzuru, korupciju i lepu reč za odlazeću vlast. Ko je video ovogodišnji Sajam knjiga, makar na fotografijama, sa dominacijom crkve, pošte, javnih institucija i Kosmos izdavaštva, lako će prepoznati istovetnu topografiju u izboru otkupljene literature. Zbog toga bi ovaj otkup knjiga trebalo poništiti, rasformirati komisiju i vratiti proces na fabričke postavke.
Autokratski režim je pao na izborima, ali bilans zvanične kulturne produkcije za poslednjih petnaest godina je poražavajući. Isto važi i za kulturne programe u institucijama koje su sada u turbulentnom periodu tranzicije. Gledano iznutra, situacija u tim ustanovama nimalo nije ohrabrujuća, jer je uspostavljena trajna sinergija između lojalističkog rukovodstva i pratećih korumpiranih struktura. Pre svega, tu je reč o korumpiranom Samostalnom sindikatu kulture koji se godinama pravio mrtav, oglašavajući se tek povremeno kada je bilo reči o nedeljnim izletima u prirodu, prodaji bižuterije ili posteljine. Prava radnika potpuno su suspendovana. Upravljanje je centralizovano. I da nije bilo plenumskih aktivnosti, a potom i stvaranja novih nezavisnih sindikata, ne bi bilo ni tragova borbe ili nekog sindikalnog života koji podrazumeva nešto više od merenja očnog pritiska. Kako stvari stoje, na sceni je konfrontacija pobunjenih delova kolektiva sa lojalističkim rukovodstvom. Oko rukovodstva se nalaze korumpirani prstenovi zaposlenih, koji nisu spremni da se odreknu sitnih privilegija: poslovnih putovanja, stimulacija, zapošljavanja zetova i svastika, niti parking mesta. Oni dobro znaju da će nakon odlaska aktuelne uprave, neminovno doći do inspekcijskog nadzora, koji ovoga puta mora ući u svaku instituciju, bilo da se ona bavi hidro-meteorološkom prognozom ili katalogizacijom knjiga. Naprednjaci su najviše voleli da koruptivno operišu onim institucijama za koje se to nikada ne bi očekivalo, kao što je Goran Vesić svojevremeno pronašao takav poligon u Biblioteci grada Beograda. Stoga su biblioteke, pozorišta i kulturni centri bile kako leglo botova, tako i tenderskih aktivnosti koje moraju biti temeljno preispitane. Tek nakon toga može otpočeti reforma i novi život ovih institucija.
Peščanik.net, 12.11.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Otkup pod okriljem lojalista - 12/11/2026
- Izgnanstvo i kraljevstvo Ibrahima Hadžića - 02/11/2026
- Gotov je! - 21/10/2026
