Bezglavo obeznanjena otkrićem da je već 200 sati nezavisna država, Srbija – tradicionalno poznata kao Majstor Improvizacije – silno se zapanjila pred činjenicom da je odlaskom Crne Gore ostala sama, bez ikog svog; kosmička nada dr Vojislava Koštunice da će se rezultati referenduma nakon žalbi promenuti (hrvatski: preokrenuti), raspršila se kao zvečka od sapunice, ostavljajući iza sebe šokantno saznanje da se Srbija “mora okrenuti sebi” što je najčešća reakcija svakog ovdašnjeg zblanutog političara, suočenog sa činjenicom da se “srpsko more” preselilo u narodnu pesmu, podvučenu patriotskim lelekom.
Uprkos ovdašnjoj kuknjavi o izdaji, krađi, falsifikatima, svetskoj zaveri i podmuklim planovima Hrvatske da pod svoje uzme “našu” Crnu Goru – Srbija će morati da prizna nezavisnu Crnu Goru: nikako među prvima, taman posla, ali dovoljno brzo kad joj Evropljani stanu na vrat, tražeći od nje ono što najviše mrzi – da razgovara sa susedima, potpiše bilateralne sporazume i pokuša da se ponaša kao mala, beznačajna zemlja, što, u suštini, odavno jeste. Naročito pod vlašću Vojislava Kalašnjikova i njegovog alter-ega Mlađana Dinkića koji je, de facto, Predsednik Vlade, ne samo zbog činjenice da kao ministar finansija drži sve pare kod sebe (hrvatski: za sebe), već zbog akutne poremećenosti glede ličnih političkih ambicija koje uključuju Nobelovu nagradu (čemu se Dinkić iskreno nada), predsedavanje Evropskom Unijom (što bi mu se vrlo dopalo) ili preuzimanje stranke G17+ koja danas, s dva odsto popularnosti među glasačima, predstavlja kičmenu moždinu ovdašnje beskičmenjačke Vlade, zlokobno ujedinjene oko održanja Vlasti po svaku cenu.
Bez Crne Gore koja se, srećom, oslobodila ovdašnjih bolesnika – Srbija je ovog časa u mentalnom zagrljaju sve opasnijih likova: potvrđeno saznanje da neobično inteligentni glasači šešeljevske Srpske Radikalne Stranke već imaju blizu 40 odsto podrške – adrenalinski je izazov za vladinu koaliciju koju na vlasti održava podrška miloševićevske Socijalističke Partije Srbije, što će se, naravno, okončati još jednim finansijskim, najugodnijim od svih vrsta kompromisa, kako i dolikuje Vladi koju za sve boli qurac, sem novčanog interesa za svako partijsko Ministarstvo.
U svetlu ovakvog rasporeda snaga – gde državom vlada mafijaški kartel koji nema više od desetak procenata podrške – naročito je zanimljivo da se, u času kad je otkriveno da je Srbija tuđom zaslugom postala nezavisna, ponovo započinje priča o Srbiji kao monarhiji. Kamen je zakotrljao Vuk Drašković, ministar inozemnih poslova SCG, čija je funkcija pod velikim ćiriličnim upitnikom u budućoj independent Srbiji. Njegova izjava – nekoliko sati nakon crnogorskog referenduma – da je srpskoj duši ili već nekom polnom organu bliska “monarhija”, ohrabrila je pretendenta na presto Aleksandra Karađorđevića da se obrati javnosti.
Jezikom koji je povremeno podsećao na srpsku varijantu čiroki-nemuštog engleskog, Aca The King – bar se tako razumelo – hteo je da kaže da je “sposoban” i “voljan” da stane na čelo Srbije, s ambicijom da nas apolitično povede u svetlu i besprekornu monarhističku budućnost. Njegova tvrdnja da se on ne “bavi politikom” dva dana kasnije udarila je kraljevskim mekim penisom u zid: govoreći za nemačke medije, Aca Gica (iz milja) ocenio je “da su granice Bosne i Hercegovine samo trenutno stanje i da će budućnost tek pokazati kakve će biti granice ove države”. – Trenutno moramo da prihvatimo granice BIH. Ja često putujem tamo i razgovaram sa ljudima. U Republici Srpskoj mnogi se identifikuju pre sa Srbijom nego sa Bosnom i Hercegovinom. Budućnost će pokazati da li će ova nama susedna zemlja imati sadašnje granice – rekao je na engleskom Aca, lingvistički zagledan u budućnost u kojoj ga nijedan Srbin ne može razumeti. Jer, ubitačno uporni Aleksandar, koji već 16 godina, svakodnevno, uči srpski jezik – još uvek je u kategoriji početnog početnika; ne vredi da mu date da čita – ne ume da pročita; ne vredi da vežba – nemoćan je; nema pomoći da ga učite – sva njegova slova su kotrljajuće engleska, urnebesno smešna i rojalistički lepršava, ali politički srboidna, kako i priliči vladaru koji istinski veruje da nas je Koštunica usrećio svojim premijerskim prisustvom.
Činjenica da je monarhija ozbiljna tema kojom se Srbija danas bavi – pre govori o Srbiji nego, o monarhiji. Tragičan odlazak Crne Gore – kako se ovde posmatra odluka o nezavisnosti – Srbiju je, očigledno, šokirao do one mere kada bi rasprava o robovlasništvu, recimo, bila sasvim legalna, naročito ako bi u ropstvu bili Hrvati, Crnogorci ili Albanci, naočiti srpski neprijatelji, odavno potvrđeni kao protivnici Mlađana Dinkića i Vojislava Koštunice.
Prevedeno na hrvatski: malo smo zbunjeni, ali kad se posle Svetskog prvenstva u nogometu sastavimo – najebali ste!
Još kad nam dođe kralj Aca: ne bih voleo da sam na vašem hrvatskom mestu!
Internet-molba građanima Srbije:
Poziv na javnu osudu novinara i kolumniste Petra Lukovića
Ono što sam čekao godinama: da se u svom nacionalno-usijanom žaru digne svetska kuka i mondijalistička motika protiv dopisnika “Ferala” iz Srbije – konačno se dogodilo. Zahvaljujući mentalno zdravim Srbima iz Australije koji su, hrabro noseći četničke šubare na temperaturama od preko 180 stepeni Celzijusovih, inicirali ovu šarmantnu inicijativu, u prilici smo da pročitamo istinu o Petru Lukoviću. Šta li to, vaistinu, građanima Srbije, poručuju The Serbs Down Under : “Petar Lukovic više godina (ratnih) piše kolumne za nedeljenike zemalja sa kojima je Srpski narod bio u sukobu (Feral, BH Dani) i u njima se krajnje negativno, vulgarno i zlonamerno izražava o Srpskom narodu i njegovim institucijama (SANU, SPC, Patrijarh Pavle..). Premda je Petar Luković građanin Srbije pozivamo sve koji misle da je vreme da se prekine ovo njegovo destruktivno delovanje prema zemlji čiji je građanin da potpišu peticiju javne osude. Ova peticija ni u kom slučaju ne poziva na linč ili bilo koji čin koji bi doveo u opasnost fizičku bezbednost Petra Lukovića, njegove porodice ili imovine…” (http://www.petitiononline.com/06031981/petition-sign.html).
Kako to obično biva, eto nama komentara: izvesni Tvrtko kaže: “Kad pomislim da čovek ne može toliko nisko pasti u odricanju od vlastitog naroda, Pera L. je tu da nas razuveri”. Još mi je intrigantniji lik s nickom Valter koji na sajtu B92 kaže: “Nisam preterano upućen u život i delo dotičnog Petra Lukovića, ali konstatujem da je lako biti u ulozi novinara kakav je on dok piše za Feral. Istina je da je taj list za vreme Domovinskog rata bio mnogo više kritički okrenut tamošnjim događajima. Zbog dugogodišnjih protesta velikog broja hrvatske javnosti na taj list, došlo se na ideju da se angažuje novinar kalibra kakav je Luković da bi se ublažio negativni stereotip. Da obrnemo stvari: da neki hrvatski novinar ima kolumnu u kojoj bi na podgrugljiviji način govorio o ondašnjoj tako i o sadašnjoj politici Hrvatske, mislite da takav list ne bi bio čitan ovde?”.
Činjenica da Petar Luković (hrvatski: ja) piše za “Feral” od prvog broja i da nije angažovan kad se to Valteru usnilo – ruši srpsku legendu po kojoj je aktuelna Svetska Zavera ključ naših ratnih neuspeha; istovremeno, zanimljivo je šta će biti krajnji rezultat Poziva za javnu Lukovićevu osudu – kojem se iz Australije njemu i njegovima garantuje lična bezbednost, ali i bezbednost imovine, što je vrlo utešno i dobronamerno. Da li će se Lukoviću dozvoliti da i dalje piše za “Feral” ili će mu se to, novim australijskim amandmanom na ćirilici, zabraniti? Hoće li se Lukoviću oduzeti pravo da kengura drži kod kuće i navija za Australiju u meču protiv Brazila? Konačno, šta će uraditi autori Poziva kad ovde pročitaju da Lukovića boli kurac za australske internet-srboide koji off-line uvijek mogu da ga virtualno, ali oralno zadovolje?
Odjebite Lukovića: imate Acu Kralja, njemu se obratite! Ali, pazite: samo na staroengleskom jeziku!
Feral Tribune, 31.05.2006.
Peščanik.net, 31.05.2006.
