Boris Tadić više nema nikakvog razloga da se seća tzv. Zorana Đinđića: danas, decembra 2008, kad je čitavu državu Srbiju pretvorio u svoje lično preduzeće pod Kartel imenom „Demokratska stranka“, sasvim je prirodno da se ime likvidiranog premijera briše iz istorije – ko još da se seća nekakvog predsednika vlade ubijenog davne 2003. godine!
Procena Službenog glasnika da u budućoj ediciji „30 biografija ličnosti koje su obeležile srpsku modernu istoriju” nema Zorana Đinđića, ali su tu, kao zlatne rezerve Tadićeve Deklaracije o pomirenju – Slobodan Milošević i Draža Mihailović – nije nikakav „skandal”, kako su to propratili srpski mediji, već je, očigledno, reč o kristalno jasnoj političkoj odluci: da se mrtvi premijer ubije po drugi put, ovog puta trećim metkom istorije Službenog glasnika.
Ideološku pušku za ovu priliku držao je Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik Službenog glasnika, inače, član DS od osnivanja, njen potpredsednik u više mandata i član Glavnog odbora DS poslednjih 18 godina. Upravo on je, po sopstvenoj tvrdnji, idejni tvorac ovog projekta i čovek koji je sastavio listu.
U izjavi datoj za Blic pokušao je da objasni zašto je Đinđićevo ime izostavljeno: „Smatram da je Đinđić veoma važan za modernu srpsku istoriju jer je reformator i žrtva svojih reformi. Sledeće godine uspećemo da obradimo samo 19. vek i sve sugestije, primedbe i kritike su nam u tom pravcu dobrodošle. Onda ide 20. vek, pa ćemo videti”, rekao je neodređeno Gavrilović, brifovan da krivicu preuzme na sebe.
Odgovarajući na pitanje da li će tek tada videti značaj Đinđića i razmisliti hoće li ući na listu ili ne, iako su na sadašnjoj listi i Milošević i Stambolić, Đinđićevi savremenici, Gavrilović kaže:
„Vidim značaj, bez sumnje… ja… Zaslužuje da bude tu. Raspisaćemo konkurs i sledeće godine. Ima tu još desetak ličnosti koje zaslužuju, pa…, neka javnost kaže. Tragamo i za izborom žena koje su obeležile taj period…”, rekao je Gavrilović za Blic, očigledno zapanjen što se neko usuđuje da u pitanje dovodi Tadićevu ideološku naredbu.
Još je zanimljivije svedočenje Predraga Markovića, istoričara, člana Glavnog odbora Demokratske stranke, jednog je od članova Stručnog saveta koji će ocenjivati prispele radove.
Bez obzira što je ubijeni premijer Đinđić bio predsednik i tvorac stranke u kojoj je Marković sada član Glavnog odbora – Tadićev omiljeni istoričar kaže da mu „ne smeta što na tom spisku nema premijerovog imena”. Uprkos činjenici da je konkurs raspisan pod nazivom „Biografije ličnosti koje su obeležile srpsku modernu istoriju”, Predrag Marković ima epohalno a klasično nesuvislo DS objašnjenje: „Biografija Đinđića već postoji, ima ih nekoliko”. Ignorišući činjenicu da postoje i biografije nekih od preostalih navedenih imena, dodaje da, ipak, niko od članova saveta nije pravio spisak, već je to činila redakcija. „Po kom osnovu je to činila, morate pitati njih”, sugeriše Marković u Blicu. Intenzivno mucajući, što mu je istorijska govorna mana, Marković dodaje da je ubeđen da će na otvoren konkurs pristići veoma „mali broj urađenih biografija” jer je „akademska zajednica veoma lenja i malo piše” i da zahtev za biografiju Miloševića ne znači gajenje njegovog kulta.
Sama politička činjenica da Službeni glasnik predstavljaju Tadićevi ljudi od poverenja kao što su Slobodan Gavrilović i Predrag Marković – obojica poznati kao ideološki protivnici Zorana Đinđića; Gavrilović je čak aktivno učestvovao u promociji Slobodana Vuksanovića kao nekadašnjeg Đinđićevog protivkandidata na Skupštini DS kad se birao predsednik stranke; nesrećni Marković, pak, predstavnik je nove nacionalističke struje tobožnjih srpskih istoričara spremnih da na mig gazde Tadiće istoriju prekroje po Borisovom ukusu; i jedan i drugi u svojim zlosrećnim javnim nastupima govore ono što Tadić misli a on ne bi još hteo javno da kaže: da mu je puna ona stvar Đinđića i da je vreme da se mrtvi premijer stavi tamo gde mu je mesto – na đubrište istorije.
Najnoviji detalj u ovoj otužnoj tadićevskoj priči: da je pomenuti Slobodan Gavrilović posle kritika stručne i široke javnosti – očigledno zaprepašćen da se ljudi još sećaju izvesnog Đinđića – odlučio da „obustavi projekat ‘Biografije ličnosti koje su obeležile srpsku modernu istoriju’”, otkriva da je u pitanju bio Probni Balon: možda sad nismo uspeli opet da ubijemo Đinđića, ali neka: strpljivi uvek pobeđuju. „Uvažavajući i poštujući kritike, primedbe, sugestije i predloge koje smatram korisnim za realizaciju ovakvog projekta, posle detaljnih i ozbiljnih priprema doneo sam odluku da se projekat za sada obustavi”, naveo je Gavrilović u kratkom saopštenju dostavljenom medijima, pominjući predsednicu Stručnog saveta za ocenu radova u okviru projekta Dubravku Stojanović.
Svejedno što izgleda da su prvu rundu izgubili Tadić, Gavrilović i Marković, rat protiv mrtvog premijera traje sve dok nas Boris ne ubedi da Zoran Đinđić nikad nije postojao.
Vaistinu, DS je moguće!
Izbor Službenog glasnika:
Od Karađorđa do Miloševića
1. Karađorđe Petrović
2. Prota Mateja Nenadović
3. Božidar Grujović
4. Dositej Obradović
5. Miloš Obrenović
6. Vuk Stefanović Karadžić
7. Knez Aleksandar Karađorđević
8. Vladimir Jovanović
9. Mihailo Obrenović
10. Svetozar Marković
11. Milan Obrenović
12. Nikola Pašić
13. Aleksandar Obrenović
14. Gavrilo Princip
15. Dimitrije Mitrinović
16. Petar I Karađorđević
17. Dimitrije Tucović
18. Ljubomir Davidović
19. Aleksandar Karađorđević
20. Pavle Karađorđević
21. Milan Stojadinović
22. Slobodan Jovanović
23. Petar II Karađorđević
24. Josip Broz
25. Dragoljub Mihailović
26. Dragoljub Jovanović
27. Milovan Đilas
28. Koča Popović
29. Ivan Stambolić
30. Slobodan Milošević
E-novine, 17.12.2008.
Peščanik.net, 18.12.2008.
