Ministarka energetike Zorana Mihajlović se prvo požalila da su se na konkurs za generalnog direktora Elektroprivrede Srbije javila samo dva kandidata, da bi posle odluke Vlade Srbije da se rok konkursa produži do 20. jula ove godine naknadno izjavila da se broj kandidata za nekoliko dana popeo „na blizu 40“! Ovaj neverovatni obrt, iz nekog razloga, podsetio me je na priču o Alibabi i 40 hajduka.
Ne potcenjujući unapred tih 40 kandidata za vodećeg čoveka EPS-a, ipak iznosim utisak da kod nas ima suviše ljudi sa previše samopouzdanja, jer oni konkurišu za brigu o kompaniji sa imovinom od oko 10 milijardi evra, prihodom od 1,8 milijardi evra i sa 32.000 zaposlenih. Verovatno većina od tih 40 konkurenata računa da u svoju biografiju samo upišu da su bili „kandidati za direktora EPS-a“, kao onaj (ako se neko seća) „kandidat za poslanika“ u Engleskoj, koji je u Miloševićevo vreme u Beogradu bio primljen na visokom nivou jer je ignorisao sankcije prema SRJ.
Povodom konkursa za izbor prvog čoveka EPS-a kolega Dragoljub Žarković, glavni urednik Vremena, u poslednjem broju svoga lista s razlogom je u uvodniku poduže citirao blog ekonomskog analitičara Saše Radulovića, koji podseća da megakompanije na Zapadu nikad ne objavljuju oglas da traže novog direktora, nego je izbor novog top-menadžera proces kojim se obično bave specijalizovane agencije, a krajnju odluku donosi bord direktora koji mora da radi „u najboljem interesu kompanije“, a u skladu sa voljom i ciljevima vlasnika kompanije. U slučaju EPS-a jedini vlasnik je država Srbija.
Priča o javnim konkursima za direktore javnih preduzeća već odavno je omiljena u našoj javnosti i parlamentarnom životu, od Republike do svake opštine. Naime, kod nas je, u najboljoj nameri i sa željom da se „depolitizuje“ upravljanje državnim kapitalom, raširena teza da bi „javni konkursi“, priloženi „programi kandidata“, transparentnost izbornog procesa, te nepristrasno biranje pod paskom javnosti (ma šta to značilo) „po sposobnosti i iskustvu“, a ne po partijskoj pripadnosti, na čelo naših državnih kompanija doveli najbolje kadrove i stručnjake, a ne političke aktiviste kojima je jedini zadatak da iz tih javnih preduzeća za svoju političku stranku izvuku najviše novca i drugih benefita.
Prema mom sudu reč je o zaludnom pokušaju da se poboljšanjem postupka izbora menadžera za javna preduzeća spreči reformisanje i privatizacija tog sektora i očuva dominacija „javne svojine“ u našoj ekonomiji, to jest dominacija državnog kapitala u velikim državnim privrednim monopolima. Problem, nažalost, nije u neozbiljnim ljudima na čelu velikih državnih ili opštinskih kompanija, makar koliko je većina tih ljudi, čini se, prilično neodgovorna i neozbiljna, a najčešće i nestručna. Problem je u tome što tim kompanijama zapravo i ne upravljaju oni, to jest izabrani i postavljeni menadžment, nego tim državnim kompanijama upravlja odnos političkih snaga u koalicijama na vlasti, posebno odnos snaga u samoj Vladi Srbije (jer su pod njenom direktnom ingerencijom najkrupnije državne firme).
U tom smislu direktori javnih preduzeća kod nas obično i nisu „ozbiljni privrednici“, nego „izvršni organi“ neke političke volje koja je etablirana u organima vlasti, pa je zbog toga licemerno distanciranje političara od „neuspešnih direktora“ koji su državne firme oterali u gubitke ili čak na rub propasti. Svaki neuspeh javnih preduzeća i svi njihovi promašaji ne mogu se tretirati drugačije nego kao promašaji vlasti, a u našem slučaju kao promašaji političke stranke koja je u feudalno leno dobila određenu državnu kompaniju.
No, čak i u takvim uslovima naš javni sektor mogao bi dobiti bolje menadžere jer neće biti da našim političkim strankama ne bi dobrodošlo da se podiče i nekim uspešnim direktorom koga su izabrale. To jest, ni Vladi Srbije ne bi bilo loše kada bi više slušala kompetentne direktore javnog sektora i odustajala od nekih pogrešnih pravaca tekuće ekonomske politike. Zbog toga bi najavljena „rekonstrukcija Vlade“ imala više smisla ako bi više podrazumevala „rekonstrukciju menadžera“ u javnim preduzećima nego zamenu nekih neuspešnih ministara (a takvih je najviše). U stvari, verovatno se najviše o tome i pregovara.
Novi magazin, 12.07.2013.
Peščanik.net, 12.07.2013.
