Nakon dosadašnjih američkih predizbora još uvek ne znamo ko će biti predsednički kandidat, odnosno kandidatkinja demokrata. No, čitavom svetu je verovatno još preče da sazna u kojoj će se meri naredni predsednik, odnosno predsednica, razlikovati od Buša.
Iščekujem povratak pravih Amerikanaca“, kazao je Džon le Kare. Pod „pravim“ Amerikancima obično se misli na one koji su posle Drugog svetskog rata obnovili Evropu. Njihova spoljna politika je bila uzor. No, spoljna politika Sjedinjenih Država, koja se u posleratnoj Evropi pokazala briljantnom, nikada nije postala pravilo. Dobar deo ostatka sveta poznaje jednu drugačiju Ameriku, bez obzira koja je partija u njoj na vlasti. Što se tiče buduće spoljne politike Sjedinjenih Država, Nemačka ne bi trebalo da se zanosi sećanjima na svoju ugodnu poziciju nakon 1945. To je bio izuzetak. Bušovi postupci u Iraku, Iranu ili Centralnoj Aziji baš i nisu.
Američki ciljevi nakon Drugog svetskog rata sastojali su se u stabilizaciji Evrope, ometanju Sovjeta i pridobijanju konzumenata za američke proizvode. Zato su podržavali liberalnu privredu. Umrežene liberalne privrede u Evropi umanjivale su opasnost od rata, mogle su stvoriti tampon-zonu u cilju odbrane od Sovjeta i trebala im je američka roba. „Moraju se potražiti nova tržišta, a ona su u inostranstvu“, rekao je 1947. Din Ačeson (demokrata) i na taj način reagovao na bojazan od trgovinskih suficita i velike ekonomske krize. Ponudila se Evropa, budući da su se u njoj predratna tržišta mogla obnoviti u najkraćem mogućem roku.
Put u tom pravcu nije bio baš lagodan. Tako je državni sekretar za ekonomiju Majkl Klejton (demokrata) izjavio: „Isukaćemo moćno oružje pružanja pomoći, kad… određena zemlja ne odgovara našim očekivanjima.“ Četrnaest godina kasnije, Kenedi (demokrata) ponavlja: „Pružanje pomoći inostranstvu predstavlja sredstvo kojim Amerika može postati uticajna i imati kontrolu širom sveta.“
Neposredno po završetku rata, SAD su obustavile kreditni aranžman sa Velikom Britanijom, svojom najbližom saveznicom. Zemlja je morala da vrši isplate pod određenim uslovima, koje je jedan britanski poslanik označio kao „naš ekonomski Minhen“. Osim toga, SAD su finansirale razne bande ne bi li stale na put legalnim komunističkim partijama u Evropi. Godine 1947. od Francuske i Italije se zahtevalo da razreše dužnosti komunističke ministre, jer im je, u suprotnom slučaju, pretila obustava isporuke životnih namirnica. Vojska na tajnom zadatku „operacije Gladio“, uz podršku CIA i NATO, delovala je protiv komunističkih, a tu i tamo i socijalističkih, partija bombaškim napadima ili sabotažama – što je Evropska unija osudila tek 1990.
To je bilo malo previše za saveznike, ali je funkcionisalo. Od 1950. do 1965, uvoz robe iz Sjedinjenih Država je utrostručen, direktne privatne investicije su sa dve milijarde porasle na oko 14 milijardi dolara. Zapadna Evropa je gradila demokratije i industrijske nacije i gotovo se uzalud branila, dok su SAD zauzvrat dobijale saveznike i konzumente. To je dakako funkcionisalo samo zato što su u predratnoj Evropi već postojala liberalna industrijska tržišta, kao uostalom i politička tradicija koja je bila vezana za prosvetiteljstvo. U zemljama u razvoju, spoljna politika Sjedinjenih Država nailazila je na drugačije uslove, zbog čega se tamo sve drugačije osmišljavalo.
Amerika je i tamo, kao i u Evropi, htela da utre put liberalnoj svetskoj ekonomiji. Na taj način bi sebi obezbedila pristup tržištima i sirovinama, nacije u razvoju bi mogle da profitiraju od kapitalističkih potencijala za bogaćenje i, ne doduše odmah već vremenom, bile bi uvedene u politički liberalizam. Toliko o planu. No, od liberalizacije tržišta često profitiraju samo elite, pa tako ne dolazi i do liberalizacija politike. Takav je slučaj bio u Singapuru, Maleziji, Španiji, kao i u većem delu Latinske Amerike i Afrike. I „azijskim tigrovima“, Tajvanom i Južnom Korejom, do devedesetih godina vladali su diktatori.
Pa ipak, Amerika je nastavila da teži uspostavljanju liberalizma širom sveta, ne shvatajući zbog čega setva nije svuda uspela. Ratovi i tajne operacije proglašavane su za akcije spasavanja, kojima zemlje u razvoju valja sačuvati od neliberalnosti (komunizma). Amerika je podržavala „kopilad“ (Henri Kisindžer) ukoliko su joj ona dozvoljavala da liberalizuje ekonomiju. Obarala je demokratski izabrane vlade ako bi ove očijukale sa reformama, nacionalizacijom ili okorelim komunizmom. „Nije postojao analitički elaborat“, piše istoričar Melvin Lefler, “koji bi se bavio perspektivama razdora komunističkog legla.“
Truman (demokrata) blagonaklono je posmatrao čak i francusku rekolonizaciju Indokine; region se samo na taj način može integrisati u mrežu liberalnih tržišnih ekonomija. Nesposoban da uvidi kako slobodna, socijalistička Indokina američkoj ekonomiji daruje konzumente i kako bi mogla poslužiti kao zaštitna barijera protiv komunizma, Truman je ignorisao osam Ho Ši-Minovih pisama, u kojima ovaj moli da se status regiona razjasni u okviru Ujedinjenih nacija. Kenedi i Džonson (obojica demokrate) dozvolili su eskalaciju rata koji je opustošio Vijetnam, Kambodžu, Laos i Tajland.
I 1951. je nedostajalo analiza. Kada kompanija British Petroleum (BP) Iranu nije htela da plati istu cenu kao drugim proizvođačima nafte, Vašington je podržao BP i oborio demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadega. Iako su Sovjeti krajem Drugog svetskog rata ušli u Iran (i ponovo se povukli), Mosadeg nije bio marioneta SSSR. On je prihvatio sovjetsku pomoć tek pošto su međunarodne naftne kompanije bojkotovale njegovu zemlju, a SAD obustavile programe pomoći. Dvadesetpetogodišnja modernizujuće-represivna diktatura šaha Pahlavija, kojeg su podržavale SAD, udarila je temelj islamskoj revoluciji ajatolaha Homeninija 1979. Kada je Amerika izgubila iransku naftu, podržavala je irački diktatorski režim Bata protiv islamske diktature u Iranu, sve dok Sadam, diktator Bat partije, 1991. godine nije postao opasnost po islamske diktature zalivskih država.
Spisak grešaka u analizi je poduži. Možda to i nisu greške, već pre neka vrsta slepila, proistekla iz pretpostavke da je liberalizam po američkom modelu vazda najbolji za sve, kao što je bio najbolji i za samu Ameriku nakon dugog ekonomskog i političkog razvoja.
Primera ima još: u Centralnoj Aziji, Karter (demokrata) nije podržavao mudžahedine tek nakon sovjetske invazije, već i pre toga, da bi namamili Sovjete i priredili im „njihov Vijetnjam“, kako je to formulisao Karterov savetnik za bezbednosna pitanja, Zbignjev Bržežinski. „Ta tajna operacija bila je izvrsna ideja. Ona je namamila Ruse u avganistansku zamku, i sad treba da mi je žao zbog toga?“, upitao je Bržežinski 1998. Nakon deset godina rata, Sovjeti su se povukli, a SAD su dozvolile pad Avganistana u nedostatku ekonomskih ili političkih interesa.
Kenedi (demokrata) intervenisao je protiv demokratski izabranog Kongoanca, Patrisa Lumumbe, budući da je bio zabrinut da bi Zapad mogao izgubiti pristup pokrajini Katanga, bogatoj sirovinama. Inscenirao je idiotsku invaziju na kubanski Zaliv svinja koja je, godinu dana kasnije, svet dovela na ivicu atomskog rata. Džonson (demokrata) okrenuo se protiv indonežanskog šefa države Sukarna zbog nedovoljne solidarnosti za vreme Hladnog rata, podržao krvoproliće koje je priredio Suharto i višedecenijsku diktaturu. Kada je reč o ekonomskoj politici, Klintonova vlada je Suharta označila kao „našeg čoveka“.
Puno toga što se danas odigrava u Iraku, može se pronaći u tim starim modelima na koje obe partije Sjedinjenih Država imaju presudan uticaj: mučenja, izopačenost tajnih službi, optimistično verovanje da će, čim nasilje prođe, uslediti procvat tržišta i demokratije. Radikalno okretanje od tih i takvih modela nakon narednih izbora nije verovatno. Postoji manevarski prostor, ali bi ga valjalo realno proceniti. Svi kandidati teže promeni režima u Iranu i uvođenju sankcija. U Iraku se svi suočavaju sa odlukom da li da ostanu i možda provociraju nasilje ili da napuste zemlju – dakle, istim onim postupcima kakve smo videli 1969. u Vijetnamu ili 1989. u Avganistanu.
Može biti da je hegemonista liberalnih ideala bolji od onog bez njih. Ali se među tim i takvim idealima oformio model američke spoljne politike. Oni su ti koji određuju američko poimanje sveta – a poimanje sveta određuje granice mogućeg.
Marsija Peli predaje sociologiju na Univerzitetu Njujork. Ovaj tekst se zasniva na tezama njene knjige „Pazite se prijatelja: Tradicija i budućnost američke spoljne politike“
Marcia Pally, „Vorsicht, Freund: Amerikas knallharte Außenpolitik“ Der Tagesspiegel, 13. 3. 2008.
Prevela Hana Ćopić
Peščanik.net, 21.03.2008.
