Pobuna Jedinice za specijalne operacije, novembra 2001. godine, kulminacija je vešto vođene kampanje za smenu vlade Dr Zorana Đinđića, kao „nepatriotske i izdajničke“. Štab te kampanje bio je smešten u predsedništvu tadašnje SR Jugoslavije, a njen inspirator i pokrovitelj bio je Dr Vojislav Koštunica.
Ona je svoje jasne ideološke osnove dobila obraćanjem Vojislava Koštunice javnosti, dvadeset i osmog juna te iste godine, kada je Slobodan Milošević izručen haškom tribunalu. Tada je Koštunica odbacio svoju „legalističku“ masku i vrlo jasnim rečima se predstavio kao direktni zaštitnik Slobodana Miloševića i njegove politike. U svojoj izjavi, on je celokupnu vladu Srbije optužio za „pravno nasilje“ i „puč“ i osudio izručenje kao nelegalno. Ono što je propustio da pomene je koliko truda je lično uložio da se spreči donošenje neke vrste pravne osnove za ovo izručenje u vidu posebne uredbe. Jednom će neki istoričar pravnih prilika u zemlji, biti u prilici da osvetli Koštuničine manipulacije ustavnim sudom, uključujući i telefonske pozive njegovim članovima, da bi se omelo donošenje uredbe ili posebnog zakona. Zbog toga je vlada Srbije bila prinuđena da se direktno osloni na tadašnji ustav Srbije, dajući pravnu osnovu tom izručenju. Sve to nije sprečilo ovog „legalistu“ da na konferenciji za novinare jasno pokaže da celokupno Miloševićevo bratstvo može da računa na njega i njegovo puno razumevanje Miloševićeve politike.
Sve ono što je do tada bilo uvijeno u nejasne formulacije tipa, između Đinđića i Koštunice postoji i raste „sukob ličnosti“ ili su u pitanju „političke ambicije“, odjednom je postalo kristalno jasno. Radilo se o dve politike, koje vrlo različito vide razvoj Srbije i Miloševićevo nasleđe. Od tog trenutka, bilo je jasno da svaka pobuna ili protest protiv Đinđića, moze unapred da računa na Koštuničinu podršku.
I to su kriminalci, lopovi, ubice i šverceri Miloševićevog vojno-policijskog aparata, dobro zapamtili. Imali su i medijsku podršku iz Koštuničinog kabineta, gde je „savetnik za medije“ bio Aleksandar Tijanić, bivši julovski ministar u vladi Mirka Marjanovića. Ali ta užasna, svakodnevna i uporna medijska satanizacija Đinđića, nije dala pune rezultate. Đinđić nije odustajao. Uprkos njoj, vodio je vrlo uspešno vladu Srbije. Može se opravdano pretpostaviti, da je upravo u tom periodu, doneta odluka da medijska kampanja nije dovoljna i da je treba pojačati, uvođenjem u igru vojnog dela Miloševićeve službe državne bezbednosti, takozvanih Crvenih beretki ili JSO, jedinice sastavljene uglavnom od kriminalaca i ratnih zločinaca, koju tada ni Đinđić nije imao moći da rasformira. Da im se „pomogne“, jedan nedeljnik dobija falsifikovanu listu njihovih članova, koje navodno traži haški sud. Oni samo čekaju priliku da se pobune.
Pojedini članovi Koštuničinog okruženja u međuvremenu kontaktiraju kriminalce iz takozvanog Zemunskog klana, koji postaje planer kriminalnih aktivnosti vođa JSO u tom periodu. O tome svedoči jedan od nedavno uhapšenih kriminalaca iz Zemunskog klana. Oni ih nagovaraju na pobunu. Ukazuje im se „prjateljski“, da je Đinđić „izdajnik“ koji želi da ih sve uhapsi i vođe JSO izruči Hagu. Tako JSO čeka priliku. Ona se ukazuje u novembru 2001. godine. Đinđić je na putu u SAD, Koštuničini saradnici su im obećali podršku, a general Aco Tomić da se „vojska neće mešati“. Povod je naravno potpuno fiktivan: hapšenje braće Banović na pijaci u Obrenovcu. JSO izjavljuje da „neće da hapsi sirotinju“ i patriote, borce iz proteklih ratova. Takođe, isto tako lažno, da im „nije objašnjeno“ koga će da hapse!? Prvo demonstriraju u svojoj bazi u Kuli, a onda, preko noći dolaze u Beograd i pod oružjem, blokiraju jednu traku autoputa kroz Beograd.
Koštunica im, kako je očekivano (a možda i dogovoreno), odmah pruža javnu podršku. To je čuvena izjava o štrajku u „radnim odelima“. U istoriji srpskog beščašća, ona je jedna od najodvratnijih. Oružana pobuna dela MUP-a Srbije, naziva se „legitimnim štrajkom“. Budući da je potpisnik ovih redova i sam bio svedok ovih događaja, izneću ih skraćeno, onako kako ih pamtim, u prvom licu.
***
Obavešten sam da je pobunjena jedinica tokom noći došla u Beograd, a da je premijer još na putu. Smatrao sam svojom dužnošću da kao potpredsednik tadašnje vlade, dođem u MUP Srbije, kod ministra unutrašnjih poslova, da vidim kako će MUP reagovati, a takođe i da budem prisutan prilikom donošenja odluka. U MUP-u sam zatekao ministra Dušana Mihajlovića, načelnika javne bezbednosti, generala Sretena Lukića i načelnika državne bezbednosti, Gorana Petrovića. Oni su sedeli u sali za sednice, pored kabineta ministra. Obavestili su me šta se zbiva i rekli su da čekaju premijera Đinđića, koji je sleteo u Pariz na povratku iz SAD i upravo poleće za Beograd. Rešili smo da ga sačekamo. Atmosfera je bila napeta i skoro niko nije ništa govorio. Bilo nam je jasno da se radi o ozbiljnoj pretnji po bezbednost države i bahatoj demonstraciji moći grupe koja ima ozbiljnu političku podršku.
Đinđić je došao u MUP čim je sleteo u Beograd i praktično čim je seo, pitao Sretena Lukića, da li on ima policijsku jedinicu koja bi zaustavila JSO, ukoliko bi ona krenula da zauzme zgradu vlade Srbije. Lukić je jasno odgovorio da takvu jedinicu nema, jer misli da ostali pripadnici MUP-a neće pucati na JSO. Đinđić je tada rekao da onda tu oružanu pobunu mora drugačije da rešava. On odlazi u zgradu vlade i održava seriju sastanaka. Saziva za popodne sednicu vlade, na kojoj se donosi nekoliko odluka. Pre svega, prihvatanje ostavke, odnosno smena načelnika DB i njegovog zamenika.
Đinđić je prinuđen na to poniženje, jer on nema moći drugačije da reaguje. Tokom sednice vlade, pošto sedi do mene, šapuće mi da ide kod njih u Kulu, da bi pokušao da spreči veće nevolje. Izražavam bojazan za njegovu bezbednost, ali on odmahuje rukom i kaže mi da nema izbora. Ali ta hitna i vanredna sednica vlade u rano popodne, IMA DVA DELA!!! Na ZATVORENOM DELU, gde se ne vodi zapisnik i samo se snima njen tok, on članovima vlade otvoreno govori da je u pitanju oružana pobuna protiv njega, vlade i budućnosti Srbije. Ima bar dvadeset svedoka koji ovo mogu da potvrde.
I u tome je krunski nemoral, sitnih Koštuničinih pomagača, koji u tekstovima tipa Bakarčevog „Nečasni advokat lažno prijavljuje“, svesno falsifikuju činjenice. Prvo, oni citiraju zapisnik vlade, iako se on po odluci ne objavljuje. Bilo bi zanimljivo znati, kada je Koštuničina vlada donela odluku da se baš ti zapisnici učine javnim? I da li to važi i za ostale sednice vlade, od januara 2001. pa do danas.
Drugo, oni citiraju DELOVE zapisnika, da se ne bi moglo zaključiti da je u jednom trenutku Đinđić PREKINUO SNIMANJE SEDNICE I ZAMOLIO STENOGRAFE DA IZAĐU. Neka stave na UVID JAVNOSTI snimak sednice, pa će se to jasno videti. Ovako, oni citiraju nelegalno dobavljene delove zapisnika sednice vlade, gde se Đinđić trudi da smanji političku štetu koja mu je naneta i daje izjave koje treba da vrate poverenje građana u institucije države. Bio je više nego svestan štete koja je učinjena. Konačno, bio je primoran da za zamenika načelnika DB, postavi Milorada Bracanovića, Ulemekovog čoveka od poverenja, koji je tu i došao da bi kontrolisao Đinđića za račun kriminalaca i ubica koje je podržao Koštunica.
Ciničan čovek bi mogao reći da su Đinđićeve izjave na OTVORENOJ sednici vlade, upravo upućene ljudima poput Nebojše Bakareca, koji traže svaku priliku da oružanu pobunu protiv legalne i legitimne vlade Srbije, proglase za svakodnevni i opravdani događaj. Đinđić je nažalost prinuđen da to poruči, jer je potpuno usamljen – vojska obećava JSO-u da se neće mešati, Koštunica ih podržava, a policija neće da se suprotstavi svojima. Šta je mogao drugo da učini, sem da za javnost pokuša da stvori iluziju da je izašao kao pobednik iz dobro organizovane zamke iz Koštuničinog kabineta. I on zaista jeste to politički preživeo, ali je platio visoku cenu. Taj događaj jeste stvarni uvod u atentat na njega, manje od dve godine kasnije – Miloševićevo kriminalno bratstvo, na čelu sa Koštunicom, shvatilo je da samo udruženi, mogu da zaustave premijera u svom radu na demokratizaciji Srbije.
A ostale tlapnje iz Koštuničinog okruženja, da on nije „sam komandovao vojskom“ ili da oružana pobuna ne predstavlja „ugrožavanje ustavnog poretka“, samo su jadni pokušaji da se strah od tužbe majke i sestre Zorana Đinđića, pretvori u pseudopravnu raspravu. Istina je prosta. Podrška pobuni JSO novembra 2001. godine, stvorila je nukleus grupe, koja će ubiti premijera marta 2003. godine. Potpuno je nebitno ko to kaže, „nečastivi advokat Srđa Popović“!? ili autor ovog teksta. Istina se ne može sakriti.
Faktički, vođa pobune JSO je Ulemek-Legija. Na auto-putu u Beogradu na snimku se jasno vidi i Zvezdan Jovanović. Obojica su pravosnažno osuđeni, Ulemek kao organizator atentata na Zorana Đinđića, a Zvezdan Jovanović kao čovek koji je povukao oroz. To su ljudi koji su po Koštuničinim rečima “opravdano štrajkovali zbog nezadovoljstva što moraju da hapse patriote.”
Ponekad, dela više govore od reči. Očigledno je da Koštuničino okruženje, a i Koštunica lično, imaju mnogo razloga da se boje tužbe Đinđićeve majke i sestre i mnogo razloga da sprečavaju da se dozna puna istina o političkim naredbodavcima atentata.
Peščanik.net, 18.11.2010.