Svi filmovi iz svih zemalja koje nisu deo engleskog govornog područja u velikim prodavnicama DVD i Blu-ray diskova u 99% slučajeva idu na jednu policu – foreign film. Bez obzira da li su korejski horori, švedske drame ili francuski kanski laureati. Ok, možda ipak švedski akcioni idu na jednu drugu policu, no van toga, ne vredi vam da ste Amelija Pulen, ako ne pričate engleski, nema vam spasa. Reč je o pristupu koji visi negde između tržišne logike, kolonijalističke bahatosti i populističkog kič svetonazora, i od strane distributera, kao i gledalaca. Ogromnu većinu publike u Americi zaista ne zanima savremeni rumunski film koji bi eventualno iskreno tretirao neke akutne probleme u rumunskom društvu danas, jer jednostavno nemaju ni vremena ni želje da provedu dane na Wikipediji, skupljajući podatke koji bi im približili tamošnju društveno-političku klimu u toj meri da bi im takav film postao razumljiv. Velika većina zaista želi samo ”razlednice” sa čudnih i egzotičnih mesta na zemlji, koje manje više potvrđuju stereotipe i ne zahtevaju dodatni ”istraživački” rad. Slumdog Millionaire Denija Bojla je dobar primer.

Nedavno sam došao sa filmskog festivala u Roterdamu, gde je moja koleginica Maja Miloš dobila glavnu nagradu (Tiger Award) sa svojim debitantskim filmom Klip (čemu je inače posvećeno senzacionalno malo prostora u domaćim medijima, koji, sa druge strane, štampaju naslovne stranice kad neki od članova lokalnog filmskog mafijaškog kartela dobije Zlatnog Mrmota na festivalu u Krasnojarsku). Klip, poprilično iskreno i beskompromisno, prikazuje živote i odrastanje facebook generacije klinaca iz jednog beogradskog predgrađa, kojima su seks i nasilje jedini način komuniciranja, a razgovori o emocijama najveći tabu. Jedno od (idiotskijih) pitanja iz publike posle projekcije je bilo u stilu: ”A da li su svi mladi u Srbiji ovakvi” i ”Da li ste mogli da nam pokažete i lepšu sliku vaše zemlje”!? Aman! A, pazite, ovo nije neki hilbili iz Teksasa, ovo su pitanja ”sofisticirane” festivalske holandske publike! Ovo me je podsetilo na situaciju kad su Ričarda Dokinsa pitali da li je ikad dobio neko pametno pitanje od vernika u publici, na šta je on kratko odgovorio: ”Ne”. Da, svi tinejdžeri u Srbiji se samo drogiraju i jebu od jutra do mraka, za razliku od Holandije, gde toga praktično nema. Izvinite, sledeći put ćemo snimiti film o Novaku Đokoviću, čisto da vam pokažemo i ”drugu stranu”.

Još luđa situacija je sa srbijanskom emigracijom po Zapadu, gde ljudi uglavnom (čast izuzecima) još više od blaziranih i neobrazovanih Zapadnjaka žele da vide filmove koji su ”razglednica” slavne i krasne otadžbine. Šišanje je redovno izazivalo burne reakcije, pa čak i jednu zabranu, zato što je ”antisrpski film”, ”pljuje po našim svetinjama”, i ”bruka nas i uništava već uništen imidž Srbije u svetu”. Ma, da. Bruka nas film, a ne brukaju nas leševi po hladnjačama u Batajnici.

Ali ovde dodatnu zbrku prave i reditelji, koji se stalno izvinjavaju i ograđuju od politike kao nečeg lošeg.

Sad već zanavjek anatemisana kao antisrpska veštica, Anđelina Džoli, je u avgustu 2008. izjavila: ”Snimam ljubavni, a ne politički film”. Ne znam u kom svemiru film koji se dešava u vreme rata u Bosni može da ne bude politički?? Naravno, kad bi to i bilo moguće, tj. da je nekim čudom i napravila isključivo ”ljubavni film”, to je ne bi spasilo od domaćih nacionalno svesnih poslenika, koji su joj založili lomaču, a da naravno, film nisu ni videli. Do te mere da se jadna sad plaši da dođe u Srbiju. Endži, nije valjda zbog čitaoca sa username-om Dushan_Silni_1389 i njegovog komentara ”Umri, profuknjačo belosvetska, tvoje holivudsko antisrbsko sranje od filma ovde nemožeš da prodaješ, anoreksična ne talentovana droljo”? Ma, daj Anđo, pa to se Dule samo šali. Bez obzira na to što pisanjem rečce ”ne” spojeno sa glagolima i odvojeno od prideva direktno dokazuje povezanost neobrazovanja i gluposti sa nacionalizmom, on je zapravo jedan fin momak, koji te je baš voleo u Tomb Raideru 2.

No, ko sa decom spava… Ako je gospođica Kroft već htela da se bavi Bosnom, pa ajme meni, što se sad posipa pepelom? ”Nisu krivi Srbi, nego međunarodna zajednica”! Ma, da, Lord Karington i Butros Gali su granatirali Sarajevo od jutra do mraka.

Praktično možemo reći da skoro svaki film ima i svoju političku dimenziju. Od naučne fantastike do crtanih filmova, priznavali i hteli to autori, ili ne. To je nužna posledica činjenice da mi, autori, pričamo priče o ljudima i o svetu u kome ti ljudi žive, a koji su (i ljudi i svet) neminovno deo i produkt svog vremena i vrednosti koje su definisane društveno-političkim uređenjem. I taj aspekt svakog filma je direktno determinisan obrazovanjem autora i njihovim razumevanjem socijalno-političkih procesa. Što, naravno, ne znači da će svaki film biti direktno i otvoreno politički angažovan, niti da autor nužno mora i treba da pokuša da odgovori na pitanja koja je postavio, niti da taj aspekt filma mora biti u prvom ili čak petom planu, niti da bi filmovi trebalo da pretenduju da postanu naučne studije na zadatu temu (to bi bilo odveć pretenciozno i budalasto, mada nije da se u sovjetskoj Rusiji nisu zabavljali takvim idejama). Ali, znači da postoji određen (civilizacijski) zahtev za odgovornim pristupom kod umetnosti kao što je film, koja pretenduje da komunicira sa tako ogromnom ciljnom grupom.

Pa čak i po cenu da završimo na ”foreign film” polici, umesto da dobijemo Oskara, nemojmo praviti razglednice. I nemojmo bežati od politike. Pa čak i ako ponekad rizikujemo da ne budemo u pravu.

 
Peščanik.net, 17.02.2012.