Zanimljivo kako zaboravite sve – i godine i znanje i iskustvo – kad dopustite da vas vode isključivo emocije. Kad sam počeo da pišem ovaj tekst, bio sam besan na studente. Sad osećam grižu savesti, jer ih u suštini volim (i onda kad mislim da su kolektivno poludeli), a besan sam zbog toga što ih neko napada, i besan sam na sebe, jer kako ja sad zaboga sedim i pišem tekst, dok ispred RTS tuku studente?! Nije mi dovoljno da moj partner i ljudi koje znam budu tamo, moramo SVI da budemo ispred RTS! Onda sam se odvojio od svih ovih emocija koje nas sve voze od manije do depresije već tri meseca, i koje nam očigledno pomućuju razum, i zastao da pošteno izvagam – šta je veća pomoć protestima i studentima? Ostajanje jednog čoveka na hiljaditoj blokadi i hiljaditom nasilju koje sprovodi režim, ili otvaranje tema o kojima znam da hitno moramo da razgovaramo, jer u odgovorima leži rešenje prauzroka tog nasilja?
Kad već pričamo o sukobljenim osećanjima, kako ste se vi osećali kad ste pročitali jučerašnji rafal saopštenja studentskih plenuma koji kao sledeći veliki iskorak nude – narodne ili građanske zborove? Šta ste pomislili? Većina neupućenih je, u najmanju ruku bila zatečena. Mnogi bukvalno nisu razumeli o čemu se radi.
Neki su i pozitivno iznenađeni, i da, istina je – ovde postoje neki ozbiljno pozitivni i dobro promišljeni iskoraci. Diskutovali smo ovde o činjenici da su građani (ne studenti) „pumpali“ nerealna očekivanja od ovih mladih ljudi i čekali magično rešenje, e, pa, ovim novim „ediktom“ ih studenti malo spuštaju na zemlju. Teraju ih da se sami angažuju i aktiviraju. I to je bilo dobro, zapravo i neophodno. Drugo, videli smo šta se dešava kad se građani sami organizuju i pruže otpor siledžijama u nekoliko mesta širom Srbije. Ako ovaj poziv studenata može da pomogne da se to proširi, opet dobro.
Međutim, posle par meseci priča o političkoj artikulaciji, i suštinske promene pozicije studenata od pobunjene grupe do najmoćnije (para)političke grupacije u državi, predlozi koje daju, kao i tajming tih predloga, nose sasvim drugu težinu. Vreme je bilo za neki suštinski iskorak, a mislim da smo dobili nešto sasvim drugo.
Ova studentska saopštenja nisu došla sama, samo što je taj drugi (a važniji) deo informacije o promeni kursa manje ljudi primetilo. Naime, „zborovi“ su nam servirani u paketu sa najekstremnijim ograđivanjem od mogućnosti rešenja ove političke krize do sad. Radikalno se odbacuje ideja ekspertske vlade (po meni, jedina koja ima nekog smisla) i sad se ne odbacuju više samo političari, nevladine organizacije ili aktivisti, sad se polako eliminišu i svi građani koji su postigli neke merljive rezultate u svojim oblastima, čak i oni koji nikad nisu bili politički ili partijski angažovani. Studenti Filološkog i Filozofskog fakulteta pišu na Instagramu čitav esej o tome kako je zapravo nemoguće definisati sam pojam eksperta, i kako je i Ana Brnabić svojevremeno servirana kao ekspert. Evo definicije koju nudim – SVAKO ko nije deo organizovane mafijaške bande zvane SNS! Bukvalno bilo ko. Samo ne Vulin i Brnaba. Pa ne gradimo ovde utopijsku idealnu državu. Spasavamo gole živote od mafijaša i ubica. Nemojte se plašiti „opozicije“, njih ste oterali ispod cenzusa. Nemojte se plašiti „oportunista“, jer je svako ko bi se usudio da u ovim uslovima izađe imenom i prezimenom na crtu mafiji sve samo ne oportunista. Pritom karikiram, niko nikad nije predložio da to bude bilo ko. Naprotiv, u razumnijim predlozima koje sam čitao, pominju se najveći stručnjaci u svojim oblastima, koji nikad nisu bili u politici, što ne mogu da zamislim kome može da smeta. Ali, novim studentskim dekretom je i ta mogućnost ukinuta. Iz te perspektive, malo cinično deluje kad studenti pišu da „neće oni da uzimaju teret rešavanja političke krize i mandat za sastavljanje vlade“, ako razumemo da su taj mandat prećutno već dobili od građana, i da su paralelno eliminisali svaku konkurenciju. Ko bi se sad usudio da izađe i predloži ikakvo konstruktivno rešenje?
Gde nas to ostavlja? Pa, na „zborovima“. Da se svi organizujemo u zborove, i na državnom nivou rekonstruišemo studentske plenume. Šta su zborovi? Pa, piše vam u Ustavu.
Zašto mislim da to nije rešenje, već svesno ili nesvesno rušenje studentskih zahteva koje smo svi podržali?
Prvo, zato što je u pitanju projekat koji podrazumeva korenite promene društva i/ili celog političkog sistema, koji u najboljem slučaju zahteva dalju edukaciju građana i puno vremena da zaživi, jer smo svi svedoci kako manje jedinice ovakvih zborova loše funkcionišu, na primeru stambenih zajednica, koje ne mogu da se dogovore oko zamene sijalice, mesecima. U najgorem, pošto studenti žele da menjaju društvo od lokala, to znači da svi mogu da učestvuju, što dalje znači da i SNS može da pošalje svoje pristalice i statiste koji bi minirali svaki zbor, pored drugih interesnih grupa poput političkih partija, strane agenture i ekstremističkih organizacija (od kojih se studenti kategorički ograđuju). U raspravi će potencijalno pobeđivati najglasniji i najagresivniji, a ne najstručniji. Huligani i infiltrirani elementi mogu možda i da budu preglasani, ali uvek im ostaje opcija izazivanja haosa i nasilja, koju lako mogu da iskoriste i daju režimu carte blanche da uvede vanredno stanje. Dalje, ko bi verifikovao odluke ovih zborova? Opštinska vlast? Korumpirana i okupirana? Ili se preskače ovaj korak i ide na revoluciju? Ko je glasao za revoluciju? Kako se revolucije završavaju bez podrške vojske, policije i bez opozicije koja bi preuzela vlast na kraju? Narodnim zborovima koji rukovode državom? Ako je ovo ideja, to je najkorenitija promena državnog uređenja u istoriji. Gde i kad je to uspelo? Koja je potencijalna cena neuspeha ovog eksperimenta? Ko će je platiti?
Srbija je podršku dala ispunjenju studentskih zahteva, koji se svode na to da institucije treba da rade svoj posao. Niko nije dao podršku anarho-sindikalističkoj revoluciji, koja je upravo suprotna svim zahtevima studenata.
Ukratko, mislim da su zborovi – skretanje sa puta. Kako smo došli do tog skretanja? Ne mislim da je bilo spontano, i ne mislim da je bilo slučajno.
Ko su studenti koji su te ideje propagirali na fakultetima? Sigurno nije većina, većina je, kao što gledamo večeras, iskrena, hrabra i čista u ovoj borbi. Većina se bavila stotinama različitih konkretnih zadataka da bi organizovala najbolje sprovedene demonstracije u istoriji Srbije. Sad je vreme da ta većina razume konkretne političke implikacije ovih ideja, identifikuje odakle su došle, i način na koji su se viralno multiplikovale tako da prođu većinu plenuma, bar u Beogradu. Ostatak Srbije takođe ima glas. Siguran sam da ima boljih ideja u tim bistrim glavicama.
Još uvek nije kasno. Ako me pitate čemu kritika, ako ne nudim rešenje, rešenje je očigledno i puno puta ponovljeno, od ljudi puno mudrijih od mene: korišćenje osvojene političke platforme da se predlože ili podrže principi nestranačke vlade eksperata koja bi, uz legalni mehanizam referenduma (koji možemo svi da kontrolišemo i sprečimo krađu), osigurala čak i mladim anarho-sindikalistima da svoje ideje sprovode lišeni egzistencijalne pretnje mafijaškog režima spremnog na sve da zadrži vlast.
Peščanik.net, 11.03.2025.
NADSTREŠNICA
