Pored toga što će ostati zapamćeni po neregularnostima i zahtevima za ponavljanje izbora, nedavno održani opšti i lokalni izbori u Srbiji obeležio je i neočekivani uspeh liste „Mi – glas iz naroda, prof. dr Branimir Nestorović“. Ta lista osvojila je po 5 odsto glasova na parlamentarnim odnosno beogradskim izborima. Još veće iznenađenje predstavlja činjenica da bi lista poznatog dečjeg pulmologa i teoretičara zavere Branimira Nestorovića mogla da bude presudna za formiranje vlasti u Beogradu. Nestorović je postao poznat široj javnosti u vreme pandemije kada je izjavio da je korona „najsmešniji virus u istoriji čovečanstva“. Ubrzo je postao redovan gost na televizijama s nacionalnom frekvencijom i na društvenim mrežama gde je promovisao svoja uverenja o vanzemaljcima, putovanju kroz vreme i sličnim fenomenima. Iako na prvi pogled deluje paradoksalno što je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu glasni pobornik teorija zavere koje su sušta suprotnost bilo kakvoj nauci, upravo u tome je težina njegovih uverenja – publika mu veruje zbog autoriteta i reputacije naučnog stručnjaka, uzimajući zdravo za gotovo često vrlo opasan zaverenički diskurs.
Osim izraženog promovisanja teorija zavere, lista „Mi – glas iz naroda“ ne razlikuje se po mnogo čemu od političkog programa ostalih desničarskih populističkih stranaka u Srbiji, poput Srpskog pokreta Dveri i Srpske stranke Zavetnici. Taj program podrazumeva konzervativne, proruske stavove i zalaganje protiv zapada i ulaska Srbije u Evropsku uniju, protiv prava i sloboda LGBT+ zajednice, i naravno, za očuvanje Kosova u sastavu Srbije. Međutim, dok ostale stranke koje su se u svojoj predizbornoj kampanji pre svega fokusirale na odbacivanje francusko-nemačkog plana nisu prešle izborni cenzus, Nestorovićeve političke poruke su očigledno zadobile veću podršku među biračima. Jedno od objašnjenja tog uspeha nalazi se u tome što su njegove političke poruke tipičan primer rasprostranjenog antirodnog diskursa.
Tokom protekle decenije, uporedo sa svim naporima za uspostavljanje rodne ravnopravnosti, širom sveta su se razvijali i antirodni pokreti kao reakcija na te napore. Ovi pokreti okupljaju široku koaliciju desničarskih aktera koji brane takozvane tradicionalne porodične vrednosti od „rodne ideologije“ i promovišu „prirodnu hijerarhiju između muškaraca i žena“, i tako rade protiv rodne ravnopravnosti i protiv proširenja ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Glavni razlog za to što su se antirodni pokreti toliko raširili i dobro organizovali, i što su negativne reakcije na ideju „roda“ tako jake, leži u strahu većine konzervativnih i populističkih grupa da će „prirodni ili božanski karakter heteronormativne porodice“ biti potkopan, te „da će muškarci izgubiti svoje dominantne pozicije“, kao i da će deca u školama biti „indoktrinirana da postanu homoseksualci“, kako je to objasnila i Džudit Batler.
Pored toga, konzervativni akteri i desničarske stranke vide antirodni diskurs i tzv. „rodnu ideologiju“ kao veoma koristan alat za to da različite političke, ekonomske i društvene probleme vežu za pojam roda. Rod se prikazuje kao pretnja tradicionalnim vrednostima, nacionalnom identitetu, lokalnim kulturama, porodici kao osnovi društva i dominantnoj poziciji muškaraca. U tom smislu su antirodne aktivnosti mahom usmerene protiv Prajda, protiv zakona koji bi omogućili istopolne brakove, protiv abortusa i primene rodno senzitivnog jezika, kao i protiv uvođenja bilo kakvog obrazovnog sadržaja vezanog za rod u škole. Ti pokreti uživaju znatnu podršku verskih organizacija, ali i šire populacije do kojih najčešće dopiru koristeći društvene mreže kao kanal komunikacije i širenja antirodnog diskursa.
Takav je slučaj i u Srbiji. U proteklih nekoliko godina u Srbiji se mobilisala široka koalicija raznih desničarskih aktera koja je 2017. godine uticala na Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da ne uvede obrazovni paket o prevenciji seksualnog nasilja u vrtićima i školama. Posle toga je ojačao otpor rodnoj ravnopravnosti, a vrhunac taj otpor u Srbiji je dostiže tokom Evroprajda u septembru 2022. godine, kada su najviši državni funkcioneri najavili da će šetnja u okviru događaja biti otkazana zbog krize na Kosovu. Time su pokušali da građane dovedu u zabludu da država nije u stanju da istovremeno vodi pregovore sa Prištinom i garantuje zaštitu i ostvarivanje građanskih prava i sloboda na ulicama Beograda. Ta lažna dilema „bezbednost vs ljudska prava“, „Kosovo vs Prajd“, u skladu je sa antirodnom i antizapadnom retorikom u kojoj je sve u vezi s rodom „zapadni uticaj“, a protivljenje Evroprajdu jednako je protivljenju Zapadu. Iako je znatno skraćena šetnja na kraju održana, jasno je da su nosioci vlasti u Srbiji izabrali antirodni diskurs kako ne bi izgubili podršku antizapadnih i proruskih birača.
Namera antirodnih aktera u Srbiji je da se borba za dalju emancipaciju žena i LGBT+ osoba predstavi ljudima kao svojevrsna ideologija nametnuta sa Zapada, kao nešto strano i u sukobu sa njihovim osnovnim vrednostima. Promocija prava ljudskih i manjinskih grupa doživljava se kao birokratsko nametanje zapadnih vrednosti kroz proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, dok se Brisel doživljava kao centar širenja takve ideologije. Ta uverenja su u velikoj meri zasnovana na dezinformacijama i teorijama zavere, prema kojima postoje određeni svetski moćnici koji „vladaju iz senke“ i nameću svoju agendu opasnu po obične građane. Takve antirodne stavove smo imali prilike da čujemo i od Nestorovića: on tvrdi da je „zapadna modernizacija zapravo oruđe korišćeno u cilju uništavanja osnovne jedinice društva, porodice“, te da „moramo da se resetujemo na fabrička podešavanja“. Po njegovom mišljenju, „probleme u srpskom društvu izazivaju odrođavanje i udaljavanje od mentaliteta svog naroda u cilju prihvatanja vesternizacije“.
Iako je antirodni pokret istovremeno i antizapadni, paradoks leži u tome što su antirodne aktivnosti u Srbiji i na Balkanu gotovo u potpunosti preuzete od istih takvih antirodnih pokreta koji postoje širom sveta, uključujući i zapadne države, posuđujući vokabular, filozofiju i metode antirodne borbe od uticajnih zapadnih ličnosti. Imajući u vidu slične procese koji se trenutno dešavaju u Evropi i potencijalni rast krajnje desnice, ovaj fenomen treba posmatrati šire u kontekstu korišćenja antirodnog diskursa za transnacionalnu mobilizaciju građana protiv rodne ravnopravnosti i u suštini protiv liberalno-demokratskih vrednosti. Iako su parlamentarni izbori u Poljskoj u oktobru ove godine pokazali da postoji optimizam da će populisti u Evropi biti poraženi i da će pad demokratije biti sprečen, pobeda krajnje desničarske stranke Gerta Vildersa na izborima u Holandiji u novembru obnovila je zebnju u EU da će talas desnice ipak preplaviti Evropu. U svetlu predstojećih izbora za Evropski parlament u junu 2024. godine, preostaje da vidimo da li će i druge evropske desničarske stranke instrumentalizovati teme poput prava LGBT+ osoba da bi osvojile vlast, te da li će njihov uspon potkopati postignuti napredak u oblasti rodne ravnopravnosti. Takav razvoj događaja biće nepovoljan za demokratske i proevropske snage u Srbiji, ali ne nužno i za sadašnje nosioce vlasti: oni dosledno rade na jačanju saveza sa takozvanim neliberalnim demokratijama u EU i van nje.
Autorka je istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Peščanik.net, 02.01.2024.
