Zahvaljujući internetu bio sam u prilici da se i u Zagrebu nerviram kao i u Beogradu.
Gledao sam, naime, onaj „Utisak nedelje“ pre osam dana, kad je Olja Bećković na svoju udicu nanizala razne, uključujući i šefa kabineta našeg ministra inostranih dela Borka Stefanovića, koji izgleda kao stariji brat Vuka Jeremića. Tema je bio Miladin „Milion“ Kovačević. E, sad, gospodin šef kabineta odabrao je te večeri da nadasve arogantno, graničeći se sa jevtinim bezobrazlukom, napada Borbu i prisutnu glavnu urednicu Oliveru Zekić, umesto da se zamisli nad meritumom spora. Nije da gđa Zekić nije umela da se odbrani, ali pristup šefa kabineta bio je zanimljiv. To što je njegov vicekonzul napravio očigledno krivično delo, a on i njegov ministar pokušavaju sada da to prebace na sve državljane Srbije, njemu je bilo sporedno. Važno mu je bilo da izolajava Borbu, koja nije objavila ništa što nije istina. To se zove bezobrazno menjanje teme sa postojeće na nepostojeću i bilo je izvedeno na način krajnje arogantan i jeftin. To što u jednom trenutku u Borbi pomenuto lice iz diplomatije nije Borkov tata, nego mu je stric, najmanje je važno. Tema je bila druga. Gos’n Borko, međutim, uredno je izbegavao osnovnu temu i stavljao pakosne i irelevantne primedbe na te novine. To je način ponašanja za koji smo mislili da je prošao sa komunističkom i još gorom Miloševićevom diplomatijom. Istini za volju, tako se nisu ponašali ni Željko Mali Simić, ni Vlatko Pesnik Jovanović, ni Milanče Oslobođeni Milutinović, ni Žika Seljak Jovanović…
S obzirom na ostale pokazatelje živčanog stanja naše vlade, ovaj skandal ne iznenađuje. Ti džentlmeni odavno su se otrgli s lanca i misle da sve mogu i smeju. Arogancija, nadmenost, bezobrazluk i glupost spadaju u grehe koji nikada ne prolaze nekažnjeno. Zašto i glupost? Zato što se pametan državni činovnik ne svađa sa novinarima, ako to zaista nije neizbežno, a ovoga puta nije bilo. Državni činovnici dolaze i odlaze; novinari ostaju i to kao stalež, a pri tom su još i zlopamtila. Stefanović je mogao bezbolno i elegantno da odigra kako treba, kao gospodin i niko ne bi time bio oštećen, niti bi se iko okoristio osim njegovog ministarstva. Ali ne, on se uskopistio i izvređao novine i prisutnu urednicu. Kad obični šefovi kabineta počnu ovako da se ponašaju, vreme je za kadrovsku politiku. Ni njegov ministar, uostalom, nije daleko. Razumem da moramo da trpimo Mrkonjića i onog Žarka Obradovića; ali ovu dvojicu zaista ne moramo da trpimo više: Vaši su, predsedniče – nađite neke bolje, nije teško.
Čujem i da je neki od ovih naših mrakobesnih popova telefonskim pozivom naterao Vladu da povuče iz procedure izvestan zakonski predlog. Nije bilo nikoga da preosvećenom kaže ono što je 1938. Milan Stojadinović rekao celoj delegaciji Sinoda: „Dobri oci episkopi, skinite mantije, idite na izbore, pa ćete onda voditi politiku“. Pošto u Crkvi očigledno nema unutrašnje snage da se suprotstavi jeresima filetizma i simonije, možda im treba pomoć?
Treći slučaj: pustili Bracanovića na uslovnu slobodu, pa su se Vrhovni sud i Ministarstvo pravde iznenadili. Kao prvo, Bracanović je odlično prošao i sa ovako malom presudom – s obzirom na to ko je bio i šta je radio, a na stranu ono što nije radio, a morao je. Sada krpe taj propust, ali ga je neko od njihovih (više njih, tačnije) počinio; kao i u slučaju Miladina Kovačevića, uostalom. Kadrovska politika osnova je svake politike, kako je još drug Lenjin upozoravao.
Ova postmoderna Vlada Srbije, više nekako nalik na samoupravnu interesnu zajednicu različitih interesa, pušta da joj prava vlast curi kroz prste. Tu nema državnika; ima munđosa, fiksera, provodadžija, krpitelja i nadahnutih umetnika za lepljenje nezalepljivog. Ima slatkorečivog praznoslovlja, beskrajnog optimizma i esnafske solidarnosti kao kod vrana, a važno je da su oči svima na mestu. Ima svega osim državničke mudrosti ili barem malo političke pameti. To malo upozorilo bi da se ne može vazda svima biti po volji, da ne mogu svi da dobiju ono što im se prohte. Pa, ako treba, idemo u nove izbore; i to je bolje od ovoga, barem će se videti čiji je veseljko veći. Ne može se dozvoliti svakome da svoje kadrove drži do nivoa policijske stanice ili naplatne kućice na autoputu, a kamoli po konzulatima i zatvorima.
Vidim i da se oko Jovice Stanišića nadigla medijska galama. Naravno, kad je tu galamu sam spakovao, plasirao i sada je spinuje; pa ko se primio – primio se. Reč je o lukavoj diverziji, skretanju pažnje sa pravih na sporedne teme, o nečemu Jovici svojstvenom. Imam predlog, onako iz srca i stomaka; svestan sam da ZKP to, nažalost, ne dopušta: sve njih, Jovicu, Radomira, Bracana, Frenkija, Radonjića i ostale osuditi odmah na po 40 godina, na prvi pogled. Nesporna činjenica da su služili u Miloševićevoj tajnoj policiji dovoljna je za to. A onda ih suočiti sa ponudom koja se teško odbija: za svaku aferu, ubistvo, pljačku, proneveru, veliku operaciju, šverc heroina i ostalog, utaju poreza itd. koje nam pomognete da rasvetlimo, skidamo vam po godinu dana. Verujem da bi izašli iz CZ veoma brzo; možda bi rasvetlili i više od 40 slučajeva, pa makar im plaćali i odštetu za sedenje u pritvoru. Kad je mogao Koštunica da plati Bulatoviću, Tomiću i drugima ni za šta, mogla bi i ova vlada za nešto korisno.
Danas, 08.03.2009.
Peščanik.net, 09.03.2009.
