Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

U razmatranju koje sledi pokušaću da ponudim odgovor na pitanje hoće li Vučić predati vlast ako bude izgubio većinu na nekim narednim izborima. U javnosti se mogu naći različite procene, za koje smatram da nisu dovoljno održive. Od toga da će vlast predati mirno, zato što ipak živimo u okviru predstavničke demokratije gde se vlast stiče i gubi na izborima (međutim, zašto bi poštovao rezultate izbora koji mu ne odgovaraju ako istovremeno ne poštuje mnoge druge ustavne i zakonske propise), do toga da je pak neće predati zato što je uspostavio i učvrstio autoritarni sistem lične vlasti (u ovom slučaju nedostaje dublja analiza takvog sistema). U tekstu ću ukazati na to da i nepisani ustav lične vlasti može imati svoju unutrašnju logiku – koja i samom nosiocu takve vlasti može uskratiti pravo na njeno vršenje. U tu svrhu koristiću pojmove: nepisani ustav, stvarno ustavno stanje, lična vlast, autokratski sistem, autokrator, autokratska volja i klijenti.

***

Srbijanska stvarnost je postepeno ali temeljno menjana od pobede naprednjaka 2012. godine: „SNS je u međuvremenu ’pojeo’ sve političke stranke, a sa njima i ceo sistem i društvo, uspostavljajući praktično jednopartijski režim i vlast jednog čoveka koji radikalskim metodama vodi demokratske procese, uključujući i put Srbije u Evropsku uniju“ (NIN, 27. septembar 2018). Radikalske metode nikada nisu imale za rezultat unapređenje demokratskih procesa, dok lična vlast i partijski monizam ne mogu voditi ka demokratiji i doprineti putu Srbije u EU. Očigledno je da nije u pitanju vladavina koja legitimitet stiče podrškom demokratske većine, računa sa opozicijom, vremenski oročenim mandatima i gubitkom vlasti u nekom trenutku na slobodnim i poštenim izborima. Negiranje svakog opozicionog delovanja, nepošteni izborni uslovi i primena nedozvoljenih načina da se na njima pobedi, nisu odlike politike koja želi demokratski da vlada. Ali izbori nikada nisu odloženi ili ukinuti; redovni ili vanredni, oni se i dalje održavaju. Zašto?

Autokratske sisteme istoričari dele na (starije) formalne i (novije) stvarne. U formalnim autokratijama nije bilo predstavničkih institucija (recimo, u ruskom ili turskom carstvu), dok su u stvarnim autokratijama (pre svega u 20. veku) one postojale, ali su bile obesmišljene ličnom autokratskom vladavinom (samovladom ili samovoljom). Lična vladavina, naročito danas u Srbiji, uspostavlja nepisane norme, odnosno stvarno ustavno stanje prema kojem se postupa. Pokretačka sila nepisanog ustava je volja autokratora, a opseg njenih ingerencija je vladanje, upravljanje, suđenje, raspolaganje državnom imovinom i zapošljavanje građana. I da bi se realizovala u punom kapacitetu, neophodno je obesmisliti predstavnička tela, pre svega putem institucije izbora.

U sadašnjem autoritarnom sistemu „zarobljene države“ izbori ne mogu u potpunosti ispuniti svoju funkciju garantovanih pravila za rešavanje političkih i distributivnih konflikata i smenu vlasti. Ali zato imaju druge funkcije: 1) prema spoljnim faktorima održavaju privid demokratske normalnosti; 2) služe da se politički protivnici upozore i zastraše da je većina građana na strani vlasti: „Zbog toga su svi koji nisu za njih, a većina nije, proglašeni za idiote“ (Politika, 10. jul 2019); 3) uspostavljaju specifičan ugovorni odnos između nosioca lične vlasti i građana koji za takvu vlast glasaju.

Budući da je lična vlast uzurpatorska, odnosno da parazitira u okviru sistema pisanog ustava koji podrazumeva mirnu smenu vlasti na izborima, ona ima potrebu da fingira izborni proces, zadržavajući privid smenjivosti vlasti. „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da će građani uskoro na izborima odlučivati o tome ko će biti na vlasti, a ko u opoziciji“ (Danas, 19. februar 2019). „I zato što sam spreman da branim pravo svakog čoveka u ovoj zemlji da ne bude gažen… I njegovo pravo da sam bira. Umeju to ljudi u Srbiji. I umeće i na sledećim izborima“ (Politika, 10. jul 2019). Izbori su, dakle, propisani važećim ustavom, slobodni su – može se kandidovati svako ko uspe da ispuni formalne zakonske uslove – ali zbog postojanja nepisanog ustava lične vlasti oni nisu pošteni.

Svi učesnici na izborima neće dobiti ravnopravan tretman u medijima, a predstavnici režima će verbalnim diskvalifikacijama uskraćivati moralno pravo opozicionim građanima na bavljenje politikom. Nesumnjivo je da postojanje ustava koji propisuje smenjivost predstavnika građana ograničava i trenutnu ličnu vlast, ali samo u smislu da je primorava da izbore raspiše i na njih izađe. Tako da ustav u tom segmentu i dalje deluje. Ali sve ostalo određuje nepisani ustav lične vlasti.

Predložio bih sledeću skicu funkcionisanja nepisanog ustava autokratije.

Prvo, ta vlast je nepobediva (nesmenjiva na izborima). Drugo, ona je stalna (sama odlučuje o dužini svog mandata). Treće, ona je vrhovna, neprikosnovena i arbitrarna (odlučuje o kreiranju hijerarhije moći ispod nje i distribuciji resursa). Sve nabrojane aspekte možemo smestiti u opseg delovanja autokratske volje. Kako ova volja funkcioniše u okviru sistema koji je stvorila?

Pre svega, da li je autokratska volja ipak nečim ograničena, odnosno da li se pokorava određenoj nužnosti? U ogromnoj meri da. Potčinjenost velikog broja ljudi autokratskoj volji – neposredno oko 700.000 članova SNS-a – stavlja je u zavisan položaj od niza nepredvidivih okolnosti. Primeri su mnogobrojni ali ću nabrojati neke. Od pada helikoptera, „kompletnih idiota“ koji noću ruše u Hercegovačkoj, do „ne dam Gašića“, ubistva Olivera Ivanovića, zatim Babićevog slučaja, Jutkinog napastvovanja žena, spaljivanja kuće istraživačkog novinara, prebijanja Borka Stefanovića, te reagovanja na proteste građana kampanjom „Budućnost Srbije“, pa sve do autorskog teksta „Elita i plebs“ iznuđenog lažnim diplomama ministra policije. Tako dolazimo i do bližeg odgovora na pitanje zašto je Vučić svakodnevno prisutan u medijima – zato što mora. Autokratska volja se dakle pokorava nužnostima neodgovornog sistema na čijem vrhu stoluje.

Osnovno naređenje autokratske volje je pobeda na izborima. Ali je i ono iznuđeno, budući da je smisao hijerarhije ispod – sastavljene od ogromne mreže pojedinačnih interesa – dalje održavanje radi raspodele i korišćenja resursa. Izvršavanje naređenja autokratske volje, međutim, takođe zavisi od velikog broja slučajnih podudarnosti. Tako da pobeda na izborima uopšte nije toliko izvesna, ne zbog jačine opozicije ili garantovanih i poštenih izbornih uslova, već zbog uvek prisutne neizvesnosti u sprovođenju autokratske volje kroz hijerarhiju do samih glasača (kapilarnih glasova).

Prilikom raspisivanja izbora, autokratska volja stavlja u pokret/mobiliše delove društva (građana) koji su prihvatili klijentelistički ili ugovorni odnos sa njom. Iz perspektive klijenata, izlazak na izbore i glasanje za produžetak lične vladavine predstavlja ispunjenje ugovorne obaveze prema autokrati, dok je kandidovanje na izborima za autokratu potvrda njegove volje da ponovo bude izabran, u svrhu nastavka delovanja u punom opsegu svoje lične vlasti. Putem izbora volja autokrate silazi do najnižih ešalona klijenata. Pobeda na izborima za autokratu je uslov za ispunjenje svog dela ugovorne obaveze prema klijentima (arbitrarna distribucija resursa).

Skupštinu – nastalu u okviru sistema izborne autokratije – ne čine predstavnici svih građana, već visoko pozicionirani predstavnici klijentelističkog dela društva. Otuda i brutalnost u izjavama autokrate i lica sa različitih nivoa u hijerarhiji klijenata, prema građanima koji su van ugovornih odnosa, ali koji svojim političkim delovanjem mogu ugroziti klijentelistički sistem.

U slučaju da autokrata na izborima ne bude izabran, sistem će se urušiti ne zato što će uzurpator iznenada početi da poštuje demokratska pravila igre i izbornu volju građana, nego stoga što više neće biti u prilici da uzurpira vlast, tj. u poziciji da ispuni svoj deo ugovorne obaveze prema klijentima. Zbog toga će lanac komandovanja postati nesiguran i početi da otkazuje.

Može li se u toj fazi desiti da autokrata pređe u otvorenu represiju i ne prizna izborne rezultate? Mislim da ne. Jednom kada broj glasova klijenata ne bude bio dovoljan da obezbedi ponovni izbor autokratora – to će značiti da se klijenti nisu odazvali na autokratsku volju za vlašću. I da nisu ispunili svoj deo nepisane ugovorne obaveze. Iz pozicije autokrate, za njegov neizbor neće biti zaslužni građani koji su glasali protiv njega, nego će biti krivi klijenti koji nisu u dovoljnom broju glasali za. Tako će se raskinuti poverenje i ugovorna saglasnost volja između autokrate i klijenata.

Dovoljno je da se na izborima ne ispuni volja/naređenje autokrate da i dalje vlada, pa da nestane privid svemoći njegove volje. Autokratsku volju – njenu nepobedivost, stalnost i neprikosnovenost u arbitrarnosti – u punom opsegu osećaju jedino klijenti. U situaciji gubitka izbora svi elementi volje i mogućnost za njeno delovanje biće ukinuti. A prvi koji će to osetiti biće upravo klijenti, što ih momentalno stavlja u poziciju samostalnog odlučivanja.

Može li autokrator pozvati građane-klijente na ulicu kako bi odbranio svoju vlast? Ne. Nepisani ustavni dogovor između autokrate i klijenata je da mu se vlast predaje na izborima. I ukoliko se ta vlast putem izbora izgubi, klijenti vrlo dobro znaju da nije dogovoreno da je uspostave i brane na drugi način.

Postoje još najmanje dva bitna faktora koji sprečavaju ili bar ograničavaju mogućnost nepriznavanja izgubljenih izbora. 1) Spoljni faktor: s obzirom da su najvažniji spoljnopolitički partneri režima države u kojima u praksi postoje slobodni i pošteni izbori (institucionalna neizvesnost), odnosno smenjivost predstavnika vlasti. 2) Srbijanska autokratija ipak ne barata narativima iz prethodnog perioda, koji bi eventualno bili u stanju da mobilišu građane ili represivni državni aparat radi održanja legitimiteta vlasti usled gubitka izbora, kao što su neophodnost borbe protiv „novog svetskog poretka“ ili težnja ka zauzimanju i odbrani „srpskih zemalja“ u punom obimu, na prvom mestu nasilnim uspostavljanjem suvereniteta na Kosovu.

Da zaključim: dobijeni izbori su neophodan uslov za nastavak autokratije, pa će shodno tome poraz na njima nužno značiti i njen pad.

Peščanik.net, 16.07.2019.