Srbija se Berlinskim ugovorom još u 19. veku obavezala na modernizaciju. Izgradnja železnice bila je jedan od glavnih instrumenata modernizacije, s obzirom da je Srbija krajem 19. veka bila jedina zemlja u Evropi (pored Crne Gore) koja nije imala železnicu. Kada je ideja o izgradnji železnice dospela pred srpski parlament, kod opozicije je došlo do jedne vrste emotivnog izliva koji se može opisati samo kao stanje histerije. Političari toga vremena su bili protiv te đavolje naprave u vidu lokomotive, iako su mnogi od tih političara završili najbolje evropske univerzitete, a često, poput samog Pašića, bili i saobraćajni inženjeri (tako je Prota Milan Đurić[1] govorio da je železnica “ona ladna guja… koja će se provući kroz srce srpskog naroda i koju srpski narod mora zagrevati, te tako da sam hrani aždaju, koja će ga najzad progutati”).[2]

Srbija je, 150 godina kasnije, država koja još uvek pokušava da se modernizuje. I dok je paradigma modernizacije u 19. veku bila železnica, danas su to autoputevi tj. koridori, koji bi trebalo da spajaju Srbiju sa Evropom.

Naravno da za ovu generaciju političara autoputevi nisu neprijatelji (kao što je to pašićevcima bila železnica); ova generacija političara shvata važnost izgradnje puteva i povezivanja sa svetom, ali ispada da ne znaju kako te puteve da izgrade, odnosno kako da, što bi rekao kultni ministar Mrkonjić, savladaju teren.

U skoro svim razvijenim zemljama regiona, autoputevi se mogu shvatiti kao nekakvo merilo razvoja. Primera radi, susedna Hrvatska i njenih 1.633,20 km autoceste (ukupno 13 autoputeva širom Hrvatske), kojima se može stići iz Splita do Srbije, od Rijeke do Slovenije, od Mađarske do Zagreba, primer je države koja je jako mnogo uložila u modernizaciju i u povezivanje sopstvene države sa Evropom.

Sa druge strane, Srbija je država koja ima ukupno 498 kilometara autoputa, a pradigma naše bede je više od dve decenije duga izgradnja autoputa od Novog Sada do Subotice. Ta neverovatna i nedostižna 174 kilometra uporno se grade, ali sa malo uspeha. Svečano otvaranje radova se odigralo najmanje pet puta. Put su otvarali Slobodan Milošević, njegovi premijer i ministri, vlada Zorana Đinđića, vlada Vojislava Koštunice, a ovaj Skadar na Bojani na kraju treba da nam podari Milutin Mrkonjić. Ministar Mrkonjić obećao je da će ova deonica autoputa biti završena do kraja marta 2011. godine, ali je njegovo ministarstvo, za sada, završilo tek oko 25 kilometara ovog puta. Ova džada od Novog Sada do Horgoša najbolji je primer nesposobnosti celokupnog državnog aparata. Reč je o autoputu čije je finansiranje zagarantovano iz EU fondova, odnosno o deonici na kojoj nema ozbiljnih prepreka poput velikih planina koje bi trebalo probiti tunelima, ili velikih reka koje treba premostiti mostovima (izuzev mosta kod Beške). Reč je, dakle, o Vojvodini – ravnici suicidno dosadnoj, kakve retko gde ima u ovom delu Evrope. Procene cene izgradnje ova 174 kilometra kretale su se od 350 miliona evra do 1,3 milijarde evra, u zavisnosti od toga da li tu procenu pravi Velimir Ilić, Milutin Mrkonjić ili, pak, Dr. Sci. Med. Oliver Dulić. Bilo bi za očekivati da će ovaj deo autoputa Srbija završiti nekoliko dana pred parlamentarne izbore, što bi bila lepa “nagrada” vernim glasačima DS-a u Vojvodini. Ali sudeći po postojećem tempu, ovaj put će se graditi i tokom cele 2012. godine.

***

Moja generacija je iz geografije i istorije u osnovnoj i srednjoj školi malo šta učila o Albaniji. Ono što smo pominjali uglavnom se odnosilo na problematiku povlačenja srpske vojske preko Albanije tokom I svetskog rata, vladavine ludog Envera Hodže i tzv. albanskog pitanja. Dakle, tokom većeg dela svog života nisam znao ništa o Albancima van opusa Dobrice Ćosića i Dnevnika RTS-a. Pre nekoliko dana, prvi put sam kročio na tlo te nepoznate, “neprijateljske zemlje”, i to ni manje ni više nego na tlo severne Albanije. Sever Albanije, na osnovu pisanja „najstarije novine na Balkanu“ – Politike (šifra: Lazanski), predstavlja centar kriminala ovog dela Evrope, ničiju zemlju bez zakona i vlasti. Međutim, danas na severu Albanije postoji nešto neverovatno, nama prilično nepoznato, a to nešto se zove autoput. Naime, ljudi koje naš otac nacije opisuje kao „socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana“[3] – (u daljem tekstu Albanci), uspeli su da za svega nekoliko godina povežu granicu sa Kosovom (kod Prizrena) sa najvećom lukom u Albaniji – Drač i glavnim gradom Albanije Tiranom.

Ovim autoputem, pri prosečnoj brzini od 80-100 km/h, od Prizrena do Tirane stiže se za najviše tri sata. Put je dug 170 km, građen je od 2007. godine i koštao je oko 1,2 milijarde dolara. Na njemu postoji i tunel kod Thirrë, dužine 5,5 kilometara, koji je probijen kroz planinu Runes. I za kraj treba reći da je autoput sagrađen na nepristupačnom terenu, preko planinskog lanca, na prosečnoj nadmorskoj visini od 800 metara.

Ukoliko se odvezete do Tirane, videćete još jedan isto tako neverovatan prizor, a to su desetine automobila sa beogradskim, niškim i vranjskim tablicama. Ovaj autoput trenutno predstavlja i najlogičniju putanju u regionu do crnogorske obale, do koje se iz Prizrena stiže za četiri sata.

Ali šta je, na koncu, geostrateški plan EU? Plan se sastoji u infrastrukturnom zaokruživanju Balkana. Konkretno, osnovna ideja jeste da se autoputem od Drača i Tirane (preko Kosova), za manje od deset godina, povežu Srbija i granica sa Mađarskom. Srbija je, u poslednjih deset godina, nekoliko puta dobila novac iz međunarodnih fondova kako bi započela ozbiljno povezivanje Niša i graničnog prelaza Merdare, a Mrkonjić, u ovom trenutku, jedva da je započeo taj posao.

Drugim rečima, ako sve bude teklo po planu, početkom naredne decenije, od Subotice do Ulcinja trebalo bi da se putuje manje od osam sati, i to udobno – autoputem.

Naravoučenije: treba putovati i videti kako su svi u regionu, a naročito oni koje smatramo talogom Balkana, za svega nekoliko godina uspeli ono što mi već 150 godina ne možemo – da se povežu sa ostatkom sveta.

 
Peščanik.net, 02.05.2011.

———–    

  1. Veliki pašićevac, pre svega rusofil, tipični narodni tribun toga vremena.
  2. Latinka Perović, Istoričar Ivan Đurić
  3. Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi, Vreme zmija, strana 211.

Leave a Reply