Od kad su u ovoj austrijskoj selendri počeli završni pregovori o Kosovu, Vojislav Koštunica gotovo da ništa nije okusio. Za doručkom bi pažljivo proveravao rukom pisane beleške, gumicom brisao neprecizne i nejasne rečenice, energično odbijajući rukom svaki pokušaj konobara da makar pogleda vojnički oblikovane kockice butera, džem od borovnica, zlatno žuti dvopek, dinstane pečurke ili kobasice. “Nein, danke”, promrljao bi i opet se vratio papirima. Veštinu da se isključi iz hotelske realnosti i da uguši zvuke escajga u petingu sa porcelanskim tanjirima, Vojislav je dugo usavršavao; umeo je tako – ponosno se sećao – da prisustvuje šezdesetočasovnim sednicama Vlade, da ništa ne čuje i ne vidi, ali da ostane mentalno aktivan, lutajući mislima po kosovskim horizontima i manastirima koji su ga večito inspirisali.
Povremeno je zatvarao oči i nemo vežbao govor: “Svi argumenti su na strani Srbije. Međunarodno pravo je na strani Srbije i pokazalo se još jedanput…” Odjednom stade: da li da kažem “još jedared” ili “još jedanput”, poče da ga obavija dilema, šta će Albance više uplašiti? Predlog da govori na engleskom izgledao mu je kao spas; naročito mu se dopalo da na kraju govora, na tuđem jeziku, poentira da se “dosadašnji pregovori odvijaju u znaku neravnoteže” jer albanska strana “ne učestvuje u njima, već preti kršenjem međunarodnog prava”. Priznavao je sebi da reči “međunarodno pravo” voli više od svih reči iz svih jezika; osećao se kao da lebdi na najmekšem jastuku dok izgovara tu najvažniju i poslednju srpsku odbranu od ukupno šesnaest slova, dovoljno moćnu da ga večito inspiriše za nove govore.
19:46 – 20:20
Taman kad je završio sa radoznalim novinarima kojima je objasnio da “pregovori ipak nisu propali”, zatvarajući tašnu i gledajući na sat, Koštunica Vojislav oseti prve simptome gladi. Pomisao na krišku hleba i malo soli odjednom buknu pohotnom željom za bilo kakvom hranom: one kockice butera od doručka počeše da mu igraju pred očima, dinstane pečurke i kobasice zamutiše mu pogled; Vojislav se u lakoj nesvestici uhvati za tašnu, umalo da padne na kosovsku stranu stola, nekako povrati dah i nastavi ka izlazu. “Idemo svi na zajedničku večeru!”, šapatom mu reče savetnik Samardžić i kao slučajno steže mu nadlakticu; Vojislav je mrzeo te izlive muškog “bondinga” pretočenog u vulgarni ortakluk, što je bila ona poslednja kap gladne nervoze pred čvrstu odluku: “Ja neću.” Samardžić stade, povuče ga u stranu i šapnu: “Ali, Vojo, red je.”
Vojislav odmahnu glavom: “Ne mogu”, brzo dodade “Nisam gladan”, a kad je Slobodan nastavio da ćuti, na sto dijaloga Koštunica spusti svoju adut-kartu: “Boli me glava, spava mi se, prehladio sam se, izgleda da imam astmu, smeta mi vazduh, teško dišem, umoran sam, probada mi koleno.” Ne gledajući savetnika, Koštunica zaključi: “Odoh u sobu.”
20:21 – 20:46
Čim je ušao u svoju hotelsku sobu, Koštunicu glad udari bespomoćnim krikom praznine; dotrčavši do frižidera, nadajući se makar kikirikiju, otkrio je ono čega se plašio; pažljivo poređane na dve prečke ponosno su se odmarale male bočice crnog i belog vina, dve coca-cole i nekakva mineralna voda. Nisam žedan, gladan sam, poluglasno izbaci iz sebe bes Vojislav, sve okrećući se po sobi i tražeći čudo: šunku koja visi iznad kreveta, buter u ramu na zidu, hleb koji svetli sa tavanice. Ništa. A da pozovem hotelski servis, da naručim neku šniclu, slavodobitno ga preplavi spasonosno rešenje koje istog časa bi potopljeno pred debaklom otkrića: šta ako saznaju da sam jeo u sobi – navodno, nije mi dobro, boli me glava, smeta mi vazduh, sve će im to Samardžić potanko objasniti – a nisam hteo da jedem s njima?
Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.
20:47 – 21:33
Malo izgreban i isečen po licu, oprljen biljkama čiji se sok razlivao po obrazu, Koštunica je bio ponosan na sebe: iz partnera se olukom spustio na ulicu, veselo razvijajući kišobran bez obzira na činjenicu da nije bilo kiše. Mrak je već pao na Baden; raskošna svetla prodavnica i restorana treperila su komercijalnim sjajem potrošnje, ali se Koštunica držao senke, izbegavajući osvetljene površine. Šta ako me neko prepozna, zapahnu ga pitanje. Šta ako me policija legitimiše? Šta ako ovdašnji Srbi – mora da ih ima u Badenu – naprave spontani miting kad me ugledaju? Zbunjen količinom pitanja koja mu se roje u glavi, Vojislav oprezno priđe kiosku s kobasicama.
Odjednom se seti razgovora sa svojim starim drugom Kostom Čavoškim: kad si na Zapadu, a ne znaš jezik – objašnjavao je Kosta – i kad te nešto pitaju, uvek odgovori sa “ne”. Čim kažeš “da”, otvaraš novi krug pitanja. “Ne” je najsigurnija brana radoznalosti. Ponosno sklopivši kišobran, Vojislav vrhom umbrelle pokaza na kobasice; prodavac mu nešto reče – šta li me pita? – ali Vojislav odgovori “Nein”, prodavac se zaledi, opet mu nešto reče – šta li ovaj hoće? – ponovo Vojislav odgovori “Nein”, ali sad odleđeni prodavac poče da viče na srpskom: “Nećeš ni velike ni male kobasice, pa šta oćeš, budalo austrijska!”… Voji samo što suze ne pođoše na oči: Srbin usred Badena! Taman kad je krenuo da mu se predstavi i da mu pročita govor od jutros, oko kioska se stvoriše neke tinejdžerke sa slušalicama u ušima, počeše da se guraju, nešto dobaciše Srbinu, Srbin im uzvrati, sve počeše da se kikoću, a Voja se skloni u mrak, poče kiša da pada, Vojislav zahvali bogu što ima kišobran, otvori ga i onda zatvori oči…
***
Vest na poslednjoj strani badenskog lokalnog lista da je sinoć došlo do neobičnog incidenta kad je “nepoznati čovek, noseći kišobran, beskućniku oteo sendvič i pobegao u pravcu hotela gde se nalaze srpska i albanska delegacija” ostala je kao nerešena misterija.
Feral Tribune, 27.11.2007.
Peščanik.net, 27.11.2007.
