Balkanizacija

 
Škotska raspravlja i glasa, dok se svi drugi uglavnom trude da se u to ne mešaju. Ostatak Velike Britanije se uglavnom ograničava na to da ukaže šta će moći a šta neće moći da bude isto posle eventualne škotske secesije. To se, pre svega, odnosi na zajednički novac, na funtu.

Zašto, pita se recimo Krugman, ali i drugi makroekonomisti koji misle kao on, zadržati funtu, ako se razdvajaju budžeti? Šta ako bude potrebno korigovati realni kurs škotske privrede, a to nije moguće devalvacijom, dakle nominalnom korekcijom kursa? Onda će biti potrebno sprovesti fiskalnu devalvaciju – manji porezi na kapital, a veći na potrošnju – a možda i smanjiti javnu potrošnju, a jedan od najvažnijih razloga za secesiju jeste upravo to da se ne umanjuje socijalna država, već da se ona čak i poveća. Sopstveni novac bi tada bio dobrodošao, ali zagovornici nezavisnosti nikako ne žele da se odreknu funte.

Zašto?

Jedan razlog je što se veruje da će se time očuvati i postojeći sistem bankarstva. Naime, Škotska ima svoje zakone u tom domenu, što njene banke čini privlačnim i to u toj meri da su obaveze banaka otprilike 12 puta veće od njenog nacionalnog dohotka. Posle secesije bi trebalo da škotski poreski obveznik garantuje štednju u bankama, a to bi moglo da bude nemoguće ako bi se uvodio novi novac i eventualno izazvala panika. Tako da se monetarnoj suverenosti ne teži. Naravno, nije nevažno šta će u toj stvari da kaže druga strana, jer je izvesno da Engleska centralna banka neće voditi računa o škotskoj privredi, a sasvim je moguće da će morati da se menja i sporazum o bankarskoj uniji.

Ne mora do ovoga poslednjeg da dođe, pa da svejedno finansijski troškovi u novoj državi porastu. Ne mora, dakle, budžet da preuzme sve obaveze odmah posle osamostaljenja, ali one bi lako mogle da budu veće od onih sa kojima se sada računa. Usled čega bi svejedno mogla da bude potrebna određena fiskalna konsolidacija, a to bi moglo da podigne kamatne stope u odnosu na one koje će važiti za ostatak Velike Britanije. To ne mora da bude trajno stanje stvari, ali ono će svakako zavisiti od fiskalne politike nezavisne države.

Razlog zašto se najviše govori o javnim finansijama, a ne recimo o nacionalnim i državnim interesima, o kulturnim i istorijskim specifičnostima, što bi se reklo o kolektivnom identitetu i da ne govorimo, jeste taj što se praktično svi razlozi za osamostaljene svode na to da će se preuzimanjem kontrole nad porezima i javnoj potrošnji obezbediti veći socijalni transferi i uopšte veći udeo socijalne države. Veruje se da su razlike između vestminsterskih vlasti i škotskih partija u toj stvari ne samo velike nego se i povećavaju, a na to škotski glasači ne mogu dovoljno ili nikako da utiču. Usled toga je od odlučujuće važnosti da uz fiskalnu suverenost ide i povoljan razvoj privredne aktivnosti, kako ne bi moralo da se odmah po sticanju nezavisnosti krene sa politikom štednje, možda čak strožom od one koju je sledila zajednička država u ova krizna vremena.

Nije to, naravno, jedina tema, ali jeste ona koja je od najvećeg značaja, što čini slučaj škotske secesije donekle specifičnim, čak i unutar Evropske unije. Zapravo, Škotska ima interes da ostane u Uniji i na njenu konačnu odluku će svakako uticati i očekivanje da kroz koju godinu Velika Britanija glasa o napuštanju Evropske unije. Jer kako raste uticaj evroskeptika u Engleskoj, tako se povećava i osećaj nemoći u Škotskoj, jer je jasno da njeni glasovi neće imati odlučujući uticaj na eventualnu odluku Velike Britanije da napusti Evropsku uniju. Koliko su realna predviđanja da bi se u tom slučaju još više proširio jaz između desničarske Engleske i levičarske Škotske to je zapravo teško reći, ali to svakako utiče na glasače.

Ako se tako sagledaju rasprave u Velikoj Britaniji, jasno je da nije reč o balkanizaciji zemlje. Nema sporova o granicama, ne poteže se pitanje istorijske krivice ili kulturne nadmoćnosti, ne optužuju se unutrašnji i spoljni neprijatelji. Ne sluti se o tome da su u sve to umešani prsti Brisela, o sveprisutnom Vašingtonu da i ne govorimo. A ne poteže se ni kosovski presedan, a pogotovo ne krimski.

Štaviše, škotski presedan neće imati balkanizirajući uticaj na druge evropske zemlje, pa ni na samu Evropsku uniju. Jer, tamo gde postoje teritorijalni sporovi, škotski primer je neprimenjiv, a tamo gde ga nema, presedan nije ni potreban. Balkanizaciji smo prisustvovali na Balkanu, a proces nije sasvim ni okončan, i ponavlja se na granicama Rusije. Škoti raspravljaju o javnim stvarima, pa će odlučiti.

 
Novi magazin, 22.09.2014.

Peščanik.net, 22.09.2014.