Istoriji – koja ima centralno mesto u legitimizovanju i reprodukciji društvenih odnosa na Balkanu – mora se prići na nov način. Stanje u regionu, za koji se kaže da proizvodi više istorije nego što je troši, može se prevazići jedino ako tu istoriju dobro upoznamo. Međutim, ne treba se preterano nadati ni očekivati da se može postići i prevazilaženje razlika, da će se nastojati na približavanju nekoj univerzalnoj ili bar široko prihvaćenoj istini. Bilo je mnogo plemenitih i korisnih inicijativa zasnovanih na tom verovanju, među kojima se naročito ističe veliki projekat Instituta za proučavanje udžbenika Georg Ekert iz Braunšvajga, rađen pod pokroviteljstvom Uneska. Taj projekat je postavio plemenit cilj i uloženi su praktični napori da se prevaziđu netolerancija i ksenofobija, da se socijalizovanoj osobi predstave vrednosti demokratije i ljudskih prava. Ovaj projekat je svakako podstakao mnoga nastojanja da se poboljša kvalitet udžbenika istorije i istoriografskih tekstova na Balkanu.

Ali ne treba zaboraviti ni da ta inicijativa deluje u stvarnom svetu sistema nacionalnih država, u kojem je glavni cilj nacionalnog obrazovanja negovanje nacionalnog identiteta i lojalnosti (mada to obrazovanje ne mora biti suprotstavljeno vrednostima tolerancije). Ilustrovaću to kratkim navodom iz projekta o slici “drugog” u balkanskim udžbenicima. Autorka kaže: “Analiza udžbenika istorije pokazuje da istoričari imaju veoma važan zadatak. Moraju se uložiti napori da se kompiliraju udžbenici koji će deci predstaviti principe demokratije i tolerancije prema ‘drugom’. To ne podrazumeva odricanje od sopstvene istorije niti zaboravljanje ličnosti i događaja koji su postali nacionalni simboli.”[1] Jasno je da tu postoji nepremostiva epistemološka teškoća. Naša istorija i nacionalni simboli postali su ono što jesu upravo zbog pratećeg procesa konstruisanja “drugog”. Njih je mogućno sačuvati samo u sistemu mišljenja u kojem je “drugi” asimilovan u ekspanzivno “jastvo”. S druge strane, njihova dekonstrukcija (koja je prirodan sledeći korak) razara ceo projekatnacionalnog obrazovanja i socijalizacije, čime se zapravo daje podrška žestokom protivljenju ekstremnih (i, u krajnjoj liniji, svih) nacionalista takvim nastojanjima. To ne znači da potcenjujem ogromnu vrednost projekta za unapređenje udžbenika. Čak i ako se čini da su mnogi rezultati koji su postignuti nakon herkulovskih napora samo kozmetički, taj projekat predstavlja ogroman napredak u odnosu na stare ksenofobične stereotipe.

Međutim, mora nam biti jasno da ovde imamo posla s dve posebne vrste diskursa koji imaju sopstvena pravila, a kognitivni cilj nije glavni cilj instrumentalističkog pristupa. Kooptiranjem “drugog” na civilizovan način projekat za unapređenje udžbenika ipak reprodukuje drugost, pa je čak čini i rigidnijom. Uostalom, po definiciji, “drugi” ne mora biti ocrnjen; ponekad mu se divimo i cenimo ga, mada u praksi preovlađuje defanzivan ton. Stoga je neophodno preusmeriti pažnju s proizvoda na proizvođače razlika. Iako udžbenik može biti izvanredan krajnji rezultat dogovora ili saradnje, njegovu osnovu čini preskriptivni princip. Pravi uspeh bio bi uvođenje odgovarajućih postepenih ali dubokih promena na nivou elita koje proizvode razlike. To znači da su dijaloški princip, kretanje, sâm proces (a ne obavezno krajnji rezultat) ono što proizvodi svest o poštovanju prema drugom i izražavanje tog poštovanja u praksi.

Loše stanje međusobnih odnosa na Balkanu nije nešto što se dešava pod staklenim zvonom. Pojava prikladno nazvana procesom “lančanog orijentalizovanja drugih” na Balkanu, odvratan običaj prikazivanja suseda kao “orijentalnijeg” od nas, karakteristična je za šire stanje duha koje sam imenovala kao “balkanizam”. Otvoreno ponižavanje proisteklo iz tog diskursa, a koje najjasnije osećaju intelektualci, dalje pogoršava atmosferu obeshrabrenosti u regionu jer daje težinu dvema suprotnim težnjama: odustajanju od rešavanja problema i potpunom udaljavanju od njih, s jedne strane, i još ogorčenijem tradicionalističkom izolacionizmu i negovanju sindroma progonjenosti, s druge strane. Potrebni su krajnja nenametljivost i delikatnost kako ideja o jugoistočnoevropskoj saradnji pod parolom da Balkanci moraju konačno uzeti sudbinu u svoje ruke ne bi bila shvaćena kao pokušaj nametanja miroljubivog ponašanja u getu. Pol Valeri je rekao da je istorijski identitet razapet između sumanutih ideja veličine i delirijuma proganjanja. Kad kritikujemo Balkan zbog delirijuma proganjanja, ne smemo zaboraviti da je ta ozlojeđenost samo jedan deo neodvojive evropske dijade. Ona postoji u susedstvu sumanutih ideja veličine u Evropinoj boljoj polovini, ali i zbog njih.

Ono što ja definišem kao balkanizam stvarano je postepeno, tokom otprilike dva veka.[2] U osamnaestom i devetnaestom veku, vremenu kad je Balkan otkrivan i istovremeno izmišljan, pojavili su se osobeni obrasci percepcije. Oni su se kristalizovali u specifičan diskurs (u Fukoovom smislu) o Balkanu tek negde u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Sledećih decenija on je dobio dodatne odlike, ali su ti dodaci bili više stvar detalja nego suštine. Taj diskurs je bio prenošen u grubim crtama, a prenosi se i danas gotovo nepromenjen. Tvrdila sam i da je, za razliku od orijentalizma, koji je diskurs o imputiranoj suprotnosti, balkanizam diskurs o imputiranoj ambivalentnosti. Budući da su negde “između”, da su u stanju prelaska iz jednog u drugo, Balkanci su mogli jednostavno postati nepotpuni drugi; umesto toga konstruisani su kao nepotpuno jastvo. Dva su razloga za to: religija i rasa.

Pošto je geografski neodvojiv od Evrope, a kulturno ipak konstruisan kao “drugi” unutar nje, Balkan je mogao lako apsorbovati mnoge političke, ideološke i kulturne frustracije stvorene tenzijama i protivrečnostima koje su svojstvene regionima i društvima izvan njega. S vremenom, balkanizam je postao zgodna zamena za emocionalno pražnjenje koje je dotad pružao orijentalizam, čime je oslobodio Zapad optužbi za rasizam, kolonijalizam, evrocentrizam i netoleranciju hrišćanstva prema islamu. Jer Balkanci su u Evropi, beli su, većinom hrišćani; prema tome, razlog što su oni postali predmet eksternalizacije frustracija ne mogu biti rasne i verske predrasude. Kao i u slučaju istočnjaka, Balkancima su pripisivane negativne karakteristike naspram kojih je pozitivna i samozadovoljna slika “Evropljanina” i “zapadnjaka” konstruisana. Pošto su Istok i orijentalizam ponovo postali nezavisne semantičke vrednosti, Balkanci su ostali robovi Evrope, anticivilizacijski element, alter ego, njena mračna strana.

Cela ova analiza slika i predstavljanja nije samo akademska. Ona ima neposredne veze s praksom jer politika instrumentalizuje predstave i istovremeno ih oblikuje.[3] Pored toga, one imaju nepovoljan efekat na ciljana društva jer ih doslovno internalizuju i reprodukuju lokalne elite.  Istovremeno (a to me dovodi i do poslednjeg razloga za promenu fokusa studija alteriteta u prethodnih 20 godina), postoji fenomen globalizacije, pojave kritične mase kulturnih hibrida, ljudi koji umeju da čitaju ono što se piše o njima, o grupama kojima pripadaju ili o njihovim društvima. Ti ljudi, po pravilu intelektualci iz ciljanih društava, umeju da odgovore na ono što je napisano ili rečeno jer su u stanju da učestvuju u dominantnom diskursu i, zahvaljujući tome, u položaju su da utiču na taj diskurs, a ponekad i da ga menjaju. Stvoren je nov dijaloški princip u predstavljanju drugog, a to nameće i novu naučnu etiku.

Ne može se reći ni da retorika drugosti proizvodi samo negativne slike. Iako se, u celini gledano, čini da je pažnja posvećena Balkanu motivisana strahom od zaraze i pratećom potrebom da se on stavi u karantin, kao i čitavim negativnim spektrom koji ide od razarajuće ali bar pasivne poruge do pretencioznih, aktivistički i kazneno nastrojenih stavova, bilo je i nastojanja da se jugoistočnoevropski (balkanski) region obeleži kao nešto što zaslužuje istinsku brigu i razumevanje. Ali obeležavanje nije nedužan čin. Složeni pojmovi (poput regiona, nacije, rase, roda itd.) društveno su konstruisani sistemi označenih ili neoznačenih kategorija, da upotrebim zapletenu terminologiju lingvistike. Složen pojam Evrope obuhvata i obeležene kategorije kao što su Jugoistočna Evropa (Balkan), istočna Srednja Evropa, Istočna Evropa, i neobeležene kategorije, na primer severozapadna Evropa, jugozapadna Evropa, zapadna Srednja Evropa. Obeležene kategorije postale su obeležene kao različite, a neobeležene ostaju moćan standard u odnosu na koji ostali moraju da se pozicioniraju. I upravo neoznačene kategorije dominiraju i čine posebno središte opšteg pojma. Pokazano je da se potreba za definisanjem, kao i potreba za definisanjem sebe, rađa iz osećanja marginalnosti. Iako nema sumnje da je pažnja bolja nego zanemarivanje (osim u slučajevima krajnje stigmatizacije) i da, ako nije označen, Balkan neće biti neoznačena nego će biti nepostojeća kategorija, moramo pripaziti da suviše izražena pažnja ne rezultira, čak i u krajnje dobronamernom diskursu, konstruisanjem Jugoistočne Evrope kao temeljno različite i beznadežno marginalne u odnosu na ostatak Evrope.

Deo poglavlja iz knjige Dizanje prošlosti u vazduh. Ogledi o Balkanu i Istočnoj Evropi, Biblioteka XX vek, 2010.

Prevela sa engleskog Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 15.09.2010.

Srodni link: Marija Todorova – Dizanje prošlosti u vazduh

———–    

  1. Nadya Danova, “The Image of the ‘other’ in Bulgarian Textbooks during the National Revival”, Relations of Compatibility and Incompatibility between Christians and Muslims in Bulgaria, Sofija: International Centre for Minority Studies and Intercultural Relations Foundation, 1994, 258.
  2. Detaljnije o tome vidi u Marija Todorova, Imaginarni Balkan, prevele Dragana Starčević i Aleksandra Bajazetov-Vučen, Beograd; Biblioteka XX vek, 1999.
  3. Patrick Wolfe, “History and Imperialism”, American HIstorical Review, sv. 102, br. 2, april 1997.

Leave a Reply