Ova knjiga je rezultat napora troje ljudi: izdavača, prevoditeljke i autorke. A isključivo su prvo dvoje zaslužni za to što se sad nalazi pred srpskim čitaocem. Svom cenjenom kolegi i dragom prijatelju Ivanu Čoloviću dugujem zahvalnost što njegovo interesovanje za moj rad nikad ne presušuje.

On je bio taj koji je objavio prvi prevod Imaginarnog Balkana (1999), a sedam godina kasnije (2006) i njegovo dopunjeno izdanje. Sada je dao podstrek stvaranju i objavljivanju ove zbirke ogleda koji su prethodno štampani na engleskom jeziku. Počašćena sam što se ponovo pojavljujem u uglednoj Biblioteci XX vek iako smo kročili u XXI stoleće. Reči iskrenog uvažavanja i zahvalnosti upućujem svojoj prevoditeljki Slobodanki Glišić koja je predano i pedantno pristupila zadatku. Ona je uspela da nađe način da moje misli izrazi na lepom jeziku, veoma bliskom mom maternjem, iako je u ovom slučaju bio posredovan trećim jezikom – engleskim.

Ovu zbirku čini osam ogleda od kojih je šest nastalo u prvoj deceniji ovog, a dva potiču iz 90-ih godina prošlog veka. Pet ih je bilo objavljeno u obliku članaka za časopis, dva su poglavlja iz tematskih zbirki, a jedan tekst je posebno prilagođen ovoj knjizi. Svi su oni posvećeni različitim aspektima moderne istočnoevropske istorije i bave se važnim pojmovima i procesima: modernizmom, nacionalizmom, sećanjem i komemoracijom, pojmom zaostalosti, alteritetom, orijentalizmom, komunizmom (njegovim karakteristikama i nasleđem), istorijom porodice, prenošenjem ideja, ideološkim implikacijama nauke. Geografski gledano, oni pokrivaju celu Istočnu Evropu, uključujući i Rusiju, ali je naglasak stavljen na Balkan koji je moje područje stručnosti.

Prvi tekst se bavi zaostalošću, a objavljen je 2005. godine u časopisu Slavic Review (64, 1). Pojam zaostalosti je rasprostranjen ne samo u akademskom nego i u svakodnevnom govoru. Korišćen pre svega u ekonomskoj sferi, u kojoj je kvantifikacija mogućna, on je olako i nekritički prenesen i u društveni i kulturni domen. Cilj članka je kritika njegove upotrebe u kulturnom miljeu, naročito kad je reč o problematici nacionalizma. U tekstu se predlaže i način na koji se može izbeći zamka porekla, a to je uvođenje ideje o relativnoj sinhronosti unutar longue durée okvira. To nam omogućava da neki period opisujemo s obzirom na linearni konsekutivni razvoj, ali i kao dijaloški proces, i da pri tom ne previđamo važne aspekte kratkoročne istorijske analize koja podrazumeva sekvencijalni razvoj, prenošenje i širenje.

Drugi tekst, objavljen kao završni rad foruma Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History (1[4], jesen 2000), zamišljen je kao prilog polemici između Adiba Halida koji je primenio pojam orijentalizma na rusku istoriju i Natanijela Najta koji se tome oštro usprotivio. Članak je uključen u ovu knjigu jer osvetljava moj sopstveni odnos prema orijentalizmu. U Imaginarnom Balkanu ja sam razvila paradigmu nadahnutu orijentalizmom, ali i kritički usmerenu prema njemu, a u drugom izdanju knjige posebno sam se suprotstavila sadašnjim pokušajima da se kritika postkolonijalizma nekritički primeni na balkanski kontekst. Nasuprot tome, ovaj tekst staje u odbranu temeljnih spoznaja Edvarda Saida i vrednosti orijentalističke paradigme.

Tokom dve decenije nakon 1989. godine studije o “Drugom” uveliko su ušle u modu u svim vrstama disciplina (psihologiji, istoriji, sociologiji, književnim studijama itd.) i u svim žanrovima (od analitičkih naučnih tekstova do normativnih programskih dokumenata). One su bile jedan od glavnih istraživačkih metoda na naglo razvijanom polju izučavanja udžbenika. Otud su proistekle vredne studije, ali, kao i svaka moda, i ova prolazi. Ovde ponuđen rad, koji istražuje primenu pojma alteriteta u okviru specifičnih potreba balkanskih studija, objavljen je u časopisu Internationale Schulbuchforschung (21, 1999) i izražava skepticizam koji sam od početka gajila prema nekritičkoj fascinaciji pojmom drugosti.

Sledeći članak nastao je povodom konferencije o društvenom nasleđu komunizma, a objavljen je u časopisu East European Politics and Societies (7, 1, 1993). Tekst se može činiti zastarelim s obzirom na veliki broj dinamičnih promena nastalih u godinama nakon njegovog objavljivanja. Ali on odražava situaciju neposredno nakon promena 1989. godine, kad su se javila uverljiva predviđanja, praćena strahom i razočaranjem, da će doći do eksplozije nacionalizma u Istočnoj Evropi. S izuzetkom krvavog raspada Jugoslavije, to se nije desilo ni u jednoj drugoj balkanskoj zemlji i usudila bih se da kažem da problem nacionalizma ne zauzima prvo mestu na dnevnom redu država u Istočnoj Evropi (opet s mogućnim izuzetkom prostora bivše Jugoslavije). Što se tiče pitanja gde treba smestiti period “realnog socijalizma” u okviru longue durée nacionalizma, čini mi se da članak još uvek ima težinu.

Ogled “O epistemološkoj vrednosti porodičnih modela” produžetak je analize sprovedene u knjizi Struktura balkanske porodice i evropski obrazac (Balkan Family Structure and the European Pattern) objavljene 1993. godine. On se neposredno bavi čuvenom “Hajnalovom linijom”, simboličkom demarkacionom linijom koja, po zamisli britanskog demografa Džona Hajnala, simbolički deli Evropu, a pruža se od Sankt Peterburga do Trsta. Zona zapadno od ove granice područje je evropskog bračnog obrasca, a za onu istočno od granice karakterističan je neevropski bračni obrazac. U tekstu se tvrdi da je naivno očekivati da modeli evropske porodice budu ograničeni na demografiju ili istoriju; njihov eksplikativni potencijal se obično koristi za različite svrhe u oblasti kulture, ideologije i politike. Rad je prvi put objavljen na nemačkom jeziku 1997, a zatim na engleskom 2001. godine pod naslovom Preispitivanje istorije porodice (Family History Revisited, ur., Richard Wall, Tamara K. Hareven and Joseph Ehmer).

U središtu empirijskog ispitivanja u sledeća tri ogleda nalazi se Bugarska, ali su implikacije ovih tekstova mnogo šire. Članak o mauzoleju Georgi Dimitrova nadahnut je literaturom o sećanju i zaboravljanju, a naročito značenju kategorija kao što su lieux i mileux de mémoire i njihovoj primenljivosti na istočnoevropski kontekst; objavljen je u časopisu The Journal of Modern History (78, 2, 2006). Rušenje Dimitrovljevog mauzoleja u avgustu 1999. godine polazna je tačka analize činjenica vezanih za izgradnju i održavanje spomenika, različitog značenja koje je imao za različite grupe, rasprava o njegovom rušenju i tumačenja tog rušenja i mogućnih strategija za promenu simboličkog poretka u vremenima političkih i društvenih preobražaja.

Dva poslednja teksta zasnovana su na mom nedavnom istraživanju kulta Vasila Levskog, bugarskog paradigmatičnog nacionalnog heroja. U jednom se zalažem za stanovište da su u državnom socijalizmu postojali civilno društvo i javna sfera (Gesellschaft, Gedächtnis und Gewalt in Südosteuropa, ur., Ulf Brunnbauer, Andreas Helmedach, Stefan Troebst, 2007). U drugom članku, koji čine adaptirani delovi moje najnovije knjige Kosti razdora: živi arhiv Vasila Levskog i proizvođenje bugarskog nacionalnog heroja (Bones of Contention: the Living Archive of Vasil Levski and the Making of Bulgaria’s National Hero [2009]), razvijam pojam slabog nacionalizma kao instrumenta koji nedostaje teoretisanju o nacionalizmu.

Većina ovih tekstova je eksplicitno komparativna ne samo u regionalnom kontekstu i ja se iskreno nadam da će se srpski čitalac uveriti da su neke od iznetih ideja relevantne.

Januar 2010, Čampejn

 
Predgovor knjizi Dizanje prošlosti u vazduh, Ogledi o Balkanu i Istočnoj Evropi,
Biblioteka XX vek, 14.05.2010.

Sa engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 14.05.2010. 

Leave a Reply