Naslov dugujem Dubravki Ugrešić, mada je ona mislila na nešto drugo: na prozu, fiction; dakle, anglosaksonski racionalno rečeno, na nešto nestvarno, izmišljotinu, fikciju. U književnoj prozi sve je moguće, štaviše uverljivo, pa čak i stvarno – ako se dobro ispriča. U životu, međutim, stvari stoje drugačije: fikcija je opasna jer znači zatvaranje očiju pred očiglednom životnom stvarnošću. Fikcijama se pribegava iz straha, iz sujete, iz tvrdoglavosti (opet taština!), iz niskog banalnog interesa (da se protivpravno, ali nekažnjeno prisvoji tuđa pokretna stvar ili nekretnina), iz bezgraničnog vlastoljublja; dakle – sve sami poroci i slabosti.

Fikcije su u politici jako važne. Strah od stvarnosti i suočavanja sa tužnom istinom (ovo ne ide; igrali smo tropa; pretrpeli smo poraz; izneverili smo obećanja; otkrili su nas; pred stečajem smo; šta ćemo sad?; pašćemo s vlasti; ne znamo šta ćemo dalje; itd.) vodi bežanju u fikcije. Dakle: tvrdimo da smo pobedili, da imamo viziju, da smo u pravu, da nas niko ne razume u našoj pravednosti, da je Bog Srbin/Hrvat (nepotrebno precrtati) pa nema problema, da dušmani lažu, da smo žrtve sve zbog naše plemenitosti i naivnosti.

Prošla nam je nedelja pružila nekoliko slatkih primera političke dreke oko raznih fikcija, dakle mentalnih predmeta koji nemaju korelat u stvarnosti.

Prvo su svi pobesneli na Stipu Mesića jer da je otišao na Kosovo i to baš na drugi dan Božića. Sve i da je otišao, ne znam, 2. januara, zamerili bi mu jer je tada Sv. Ignjatije Bogonosac i tako dalje. Stvar je u tome što Mesić očito ne veruje u fikciju da je „Kosovo srce Srbije“ i njen sastavni deo, kao što u to ne veruje ni novi predsednik Hrvatske Ivo Josipović, pa je pozvao onog Sejdijua na svoju inauguraciju. U to ne veruju ni Crnogorci, pa su prvo priznali Kosovo, a sada i uspostavili diplomatske odnose. Ako neko misli da države koje ne priznaju Kosovo misle da je Kosovo u Srbiji – vara se. Boris Tadić se onda uvredio i odbio da ide u Zagreb. Naljutio se pop na selo, pa odsekao sebi onu stvar:

Još je lepši primer ona Mesićeva nepotrebna izjava da u slučaju otcepljenja Republike Srpske treba vojskom preseći čuveni Koridor. Obe pretpostavke su sasvim fantastične i nezamislive, a oni se oko njih ipak svađaju. Niti Mile Dodik može da otcepi Republiku Srpsku, niti Hrvatska može vojno da interveniše i to je belodano jasno rekli bi Hrvati, i tačka That’s All, Folks.

Sledeća glasno izvikana fikcija su čuvene parnice pred Međunarodnim sudom pravde u tom Hagu, od kojih će neku (i to veliku!) korist imati samo advokati – kao i inače u parnicama. Sve i da taj Visoki Sud da Srbiji za pravo i reši da se Kosovo proglasilo nezavisnim međunarodnom pravu uprkos – šta onda? Šta s tim rešenjem? (Bez neukusnih sugestija, molim!) Ništa. Gotovo je, milo moje, otišlo je.

Ima tu još jedna sasvim blesava i nepotrebna parnica između Hrvatske i Srbije – da ko je tu koga „genocidirao“. Uzaman su ozbiljni profesori i stručnjaci za međunarodno pravo upozoravali da sve to nema smisla. Još gore: obe su države svoje tužbe i kukumavčenja podnele sa nepristojnim zakašnjenjem, Hrvatska tek 1999, Srbija tek deceniju kasnije, a za događaje iz perioda 1991.-1995. Niti jedna od te dve tuže od početka nema nikakve šanse da uspe, a oni su ipak zapeli kao sivonje.

Čak im ni ta njihova na sva usta hvaljena i priželjkivana Evropa nije sasvim po volji. Eto je pre neki dan neko u Briselu predložio da se troškovi za prevodioce smanje tako što bi se jezici Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore ubuduće imali smatrati za jedan jezik – koji su neoprezno nazvali „srpsko-hrvatski“. Bolje bi im bilo da su se držali prakse haškog Tribunala koji te jezike zove BHS. Ovako se cela „nacionalno odgovorna“ Hrvatska digla na stražnje noge, na smrt uvređena podlim pokušajem obnavljanja Novosadskog dogovora ispod žita, na kvarno: oni će nama otimati naš jezik.

Imamo još jednu, mnogo slađu, fikciju koja nam pokazuje da taj mehanizam radi i na sasvim prizemnom nivou: Kristijana Golubovića (lični podaci su u OKI – operativnoj kriminalističkoj evidenciji MUP Srbije i još nekoliko zemalja). Sa urođenim smislom za marketing, brendiranje, spinovanje i ostali šarlatanski šamanizam, taj se Kristijan pojavio u srpskoj javnosti kao „preporođeni grešnik“, razbludni sin koji se pokajao, video svetlost i kandidovao se za uzor modernoj zabludeloj srpskoj omladini u smislu duhovnog i naročito telesnog zdravlja. Odmah ga je kao brata prigrlio onaj katiheta (iz Aranđelovca, beše li?) Ivan Ivanović, osnivač „Njihovih“. Taman ih je lepo krenulo, kad policija uhvati Kristijana sa sasvim dovoljnom količinom heroina u autu, namenjenog zdravoj srpskoj mladeži. I šta sad? Ništa, jer se taj Ivanović neće pojaviti na televiziji da kaže kakva je budala bio kad je poverovao u sve to.

Tako je to s fikcijama.

 
Danas, 24.01.2010.

Peščanik.net, 25.01.2010.