Možda je ludo reći, ali jedino što bi uoči majskih izbora trebalo da ohrabri demokratski blok to je histerična panika koju su narodnjaci i radikali pokazali povodom glasina da će Srbiji 28. aprila možda ipak biti ponuđen na potpis Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Znači, oni se i dalje plaše zavodljivosti Evrope kod ovdašnjeg stanovništva, mada se antievropska propagandna kampanja, sa malim prekidima, u Srbiji vodi već dve decenije, a u jednoj dublje obrazloženoj istorijskoj analizi moglo bi se dokazati da je reč i o vekovima.
Na primer, još prilikom političkih rasprava u Narodnoj skupštini 1881. o tome da li je Srbiji potreban ugovor sa Generalnom unijom iz Pariza o zajmu za gradnju železničke pruge između Beograda i Niša, poslanik radikala pop Milan Đurić je rekao: “Jer amanet je naših dedova da raskomadano Srpstvo ujedinimo; no ako se ovaj ugovor primi, onda će se teško moći izvršiti taj amanet naših pradedova o ujedinjenju naše potlačene braće, jer duž železničke pruge podići će se 34 stanice, to jest toliko kolonija tuđih narodnosti i tuđih ideja. Sem toga tu će se navući stranački fabrikanti i svakojake krpetine i s njima će se otvoriti trgovina, a našem narodu nije amanet prađedovski da trguje i da se obogaćava, no da sveti Kosovo!”
U ovom kratkom retoričkom izlivu jednog narodnog radikala pre 130 godina zapravo se nalazi sažet opis idejnih korena i današnjih radikala i narodnjaka, koje otuda hvata strah od svakog signala da se priprema bilo kakav sporazum sa Evropom, pa i od sve raširenijeg utiska da i ovde stasava neka generacija koja Srbiju ne doživljava kao fatalno predodređeni “istureni komadić” zone pravoslavnog, panslovenskog otpora Zapadu.
Moguće zbog svega toga, jednodušno i smesta, Koštunica, Ilić, Nikolić i drugovi, čim su vesti o mogućoj evropskoj ponudi za Sporazum stigle iz Brisela, skočili su na noge da priprete građanskim ratom svakome ko bi se usudio da takav papir potpiše u ime Srbije i da unapred ponište bilo kakvo dejstvo ovog papira (kao što su i kosovsku nezavisnost poništili unapred, a potom i unazad). Premijer Koštunica je čak naglasio da taj potpis i taj dokument Srbiju uopšte neće obavezivati – valjda ako se on i posle izbora zadrži na vlasti – ali je pri tome zaboravio da kaže da mogući sporazum ne nameće nikakve obaveze Srbiji, ukoliko ona u narednim godinama odustane od evropskog puta, ukoliko ne nastavi već dve godine ukočene reforme i ukoliko ne konkuriše za novac iz bogatih predpristupnih fondova iz kojih su neke zemlje još pre nego što su ušle u Evropsku uniju izvukle i do sto milijardi evra. U stvari, kao i u pitanju Kosova, ovaj, naizgled vešti političar, sebi je unapred odsekao svaku odstupnicu, pa sada možemo konstatovati da doista, s Koštunicom na čelu – Srbiji nema ulaska u Evropsku uniju. O tome bi morali da razmisle i Rusi, i radikali – svaki iz svojih razloga.
Šta u narednim godinama takva odluka može da košta građane Srbije lako je dokazati ako pogledamo neke podatke o finansijskim tokovima prema našoj državi u poslednjih sedam godina. U Srbiju se, kako je to izneo Miladin Kovačević na nedavnom okruglom stolu Centra za geostrateška istraživanja u Beogradu, u tom razdoblju slilo 45,5 milijardi dolara – doznaka, stranih investicija, kredita i donacija. Po mojoj proceni, preko 99 odsto od tih sredstava došlo je iz onih 35 država koje su do sada priznale nezavisnost Kosova, a s kojima su, zasad, diplomatski odnosi samo spušteni na niži nivo – dok radikali i narodnjaci, eventualno, ne nađu u svojim redovima nekog budućeg ministra inostranih poslova koji bi pronašao neka “oštrija diplomatska sredstva” prema tim zemljama (kako je indirektno najavio sam Koštunica).
Zamislite kako bismo danas živeli i kako bi Srbija danas izgledala bez samo polovine od tih 45,5 milijardi dolara – kada i posle takvog priliva naša zemlja i dalje teško skriva svoje siromašno lice i kada zapravo nemamo šta da pokažemo da smo izgradili od tih sredstava. Skoro bukvalno sve te pare otišle su na potrošnju – da se sa 30 na 350 evra povećaju plate 2,5 miliona zaposlenih, da se popune duboki deficiti penzinog fonda koji hrani 1,3 miliona starih ljudi, zatim za opravku bolnica i domova zdravlja, za krpljenje drumova, za obnavljanje opreme policije, za dalje poboljšanje standarda političkog i činovničkog aparata države i za stabilizaciju buržoaskog sloja. Za ono malo novog što je izgrađeno (supermarketi, poslovne zgrade, skladišta i bilbordi) možemo zahvaliti stranim kompanijama. Od reindustrijalizacije Srbije smo još daleko, ali se mnogo lakše diše nego pod Miloševićem.
S tim u vezi moram spomenuti da ne delim mišljenje koje je Kovačević, kao ekonomski stručnjak, izneo na pomenutom skupu – da nije sve trebalo slupati u potrošnju, na razvoj usluga i trgovine i na održavanje abnormalnog tempa porasta uvoza. Smatram da nije bilo druge, jer bi u slučaju pametnijeg korišćenja tog novca i “produktivnijeg ulaganja”, Srbija već završila u fašizmu, zbog potpuno iscrpljenog i sluđenog naroda koji više nije mogao ništa da čeka.
Šta će se dogoditi ako se finansijski priliv iz inostranstva u Srbiju u narednim godinama samo uspori svoj tok, ili se čak, ne daj bože, prepolovi – što je verovatno očekivati ukoliko se Koštunica i drugovi uspešno odupru evropskim ucenama? Nebo neće pasti, ali narod verovatno hoće.
Danas, 17.04.2008.
Peščanik.net, 17.04.2008.
