Moja očekivanja su ambivalentna. S jedne strane, ne uliva mnogo nade činjenica da Specijalno tužilaštvo punih pet godina samo daje obećanja, a ne preduzima ništa. S druge strane, s obzirom na načelo legaliteta koje nalaže Zakon o krivičnom postupku, i prema kome je Tužilaštvo po zakonu obavezno da pokrene postupak ukoliko je obavešteno da je izvršeno neko krivično delo, moram da verujem da će Specijalni tužilac tako i postupiti, jer ova podneta krivična prijava upravo i predstavlja obaveštenje o tome – kaže za Danas Srđa Popović, advokat majke i sestre Zorana Đinđića.

Da li verujete da su zaista poslati politički signali Republičkom tužilaštvu za otvaranje istrage o oružanoj pobuni Jedinice za specijalne operacije, koja bi konačno mogla da dovede do razjašnjavanja političke pozadine Zorana Đinđića, i s kolikom uverenošću možete očekivati da će oni biti nedvosmisleni do kraja? A, sve to u kontekstu očekivanja da li će Tužilaštvo proširiti istragu prijavom koju ste podneli Specijanom tužilastvu?

Budući da su naša tužilaštva naviknuta da rade samo po političkim signalima možda je važno i to što je pre izvesnog vremena u Skupštini Srbije ministar odbrane Dragan Šutanovac dao za skupštinskom govornicom jednu izjavu iz koje bi se moglo zaključiti da konačno postoji i takozvana “politička volja” da se ova stvar raščisti. On je tom prilikom rekao: “Nemojte imati dilemu uopšte da ćemo učiniti sve, kao što i činimo, da razotkrijemo sve pozadine koje postoje svih krivičnih dela, i onoga što nas najviše boli, a to je ubistvo Zorana Đinđića. Koliko god to danas izgledalo nemoguće, gori vatra po tom pitanju i dalje. Koliko god neko želeo da se to zaboravi, verujte mi, ne zaboravljamo tu temu”.

Naveli ste da je ključni čovek za ispitivanje političke pozadine ubistva premijera general Aco Tomić, koji je bio šef Vojne obaveštajne službe u vreme pobune JSO. Možete li da objasnite vezu Tomića i Koštunice, odnosno sled činjenica koji su doveli do toga da on i Vojislav Koštunica postanu glavni osumnjičeni u postupku za oružanu pobunu?

Što se tiče odnosa između Tomića i Koštunice, njih je sjedinjavao otpor prema saradnji sa Haškim tribunalom. Acu Tomića je na mesto načelnika Vojne bezbednosti postavio Koštunica na nezakonit način, pošto su Tomiću nedostajale neophodne kvalifikacije za tu poziciju. Do ovog postavljenja došlo je kada je Koštunica sa tog mesta smenio genarala Đakovića, jer ovaj nije “uspeo da osujeti” izručenje Slobodana Miloševića Hagu. Tomić je takođe učestvovao u planovima koje je inicirao Koštuničin kabinet, da se izvrši upad u Biro Vlade Srbije. Inače, veza Koštunice i Tomića sa oružanom pobunom sastoji se u tome što su obojica, u skladu sa svojim političkim uverenjima, svaki na svoj način, podržali i pomogli oružanu pobunu JSO-a, koju su morali pokušati da uguše a u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim obavezama. Ne treba zaboraviti da se pobuna odvijala pod geslom “Stop Hagu”.

Naveli ste da su se Milorad Ulemek i Dušan Spasojević susreli sa Tomićem tokom pobune 12. novembra 2001, kao i da je sastanku prisustvovao i Borislav Mikelić, koji je svedočio da su se raspitivali da li će vojne jedinice “Kobre” reagovati i ugušiti oružanu pobunu. Tomić ih je, kako ste tvrdili, bukvalno podstrekao da istraju u pobuni, a kao zanimljivost ste naveli da su istog dana Tomić i Nebojša Pavković putovali za Moskvu. Koji je bio cilj tog putovanja?

Navodi o susretu Ace Tomića sa tada već bivšim komandantom JSO-a, Ulemekom i narkodilerom Dušanom Spasojevićem u trenutku kad oni organizuju i predvode oružanu pobunu, 12. novembra 2001, zasnivaju se na zvaničnom dokumentu Uprave Vojne bezbednosti. Možemo samo nagađati šta je bio cilj i svrha puta Ace Tomića i Nebojše Pavkovića u Moskvu istoga dana, a ne želim da se bavim nagađanjima, mada smatram da je zanimljivo da načelnik Vojne bezbednosti putuje za Moskvu u trenutku kada se dešava nešto što nalikuje na pokušaj državnog udara.

Vaše mišljenje o predmetu Radeta Terzića, odnosno puštanju Lukovića i Spasojevića iz pritvora? Ovih dana je, koliko čujem, zakazano još jedno suđenje po tom predmetu, u Smederevu?

Pretpostavljam da u ovom kontekstu interesovanje za predmet Radeta Terzića leži u činjenici da je svojevremeno ovaj sudski postupak specijalni tužilac predstavio kao napor da se rasvetli politička pozadina atentata. U toj optužnici, specijalni tužilac je tvrdio da je Terzić bio pripadnik Zemunskog klana. U međuvremenu se od te tvrdnje, koja nije imala nikakvog osnova u dokazima, odustalo, čime je sama optužnica postala potpuno besmislena. Taj predmet je i pokrenut samo da se zabašuri činjenica da se po pitanju oružane pobune JSO-a ne radi ništa.

Tvrdili ste da je istragu o pobuni Crvenih beretki trebalo otvoriti odmah nakon atentata na premijera, tokom vanrednog stanja i policijske akcije „Sablja“ ali i da to nije bilo moguće jer je vlada Zorana Živkovića u tom trenutku bila slaba, a predsednik SRJ Vojislav Koštunica imao zaštitu stranih ambasadora. Kojih ambasadora i čime je ta podrška bila motivisana?

Ovaj podatak, da je “Sablja” zaustavljena pred vratima, u ovoj prijavi osumnjičenog, Vojislava Koštunice, prvi su izneli u javnost novinarka Ljiljana Smajlović i funkcioner DSS-a Đorđe Mamula, koji su likovali nad činjenicom da su svi tadašnji ambasadori zemalja Evropske unije u Beogradu savetovali Živkovićevoj vladi da se odustane od namere da se Koštunica makar sasluša. Meni je taj njihov savet izgledao verovatan, jer je svakako postojala mogućnost da bi Vojska mogla pokušati da osujeti saslušanje svog Vrhovnog komandanta, sa nesagledivim posledicama.

U krivičnoj prijavi, koja je u celosti objavljena na sajtu Peščanika, taksativno smo naveli, u 25 tačaka, primere dugotrajnog i usklađenog delovanja JSO-a i zemunskog klana, s jedne strane, i Koštunice i DSS-a s druge strane, na podrivanju i rušenju Đinđićeve Vlade od pobune JSO-a do atentata, i zahteva Koštunice za formiranjem koncentracione vlade čiji bi on bio mandatar. Tih 25 tačaka, prema krivičnoj prijavi, rečito govore, citiram: „o odnosima osumnjičenog Koštunice, njegovih najbližih saradnika i njegove stranke prema osumnjičenom Ulemeku i Jedinici za specijalne operacije. Pored svih izraza uzajamnog uvažavanja („gospodin Legija“, „elitna jedinica“, „Legija će otkriti isnitu“, „razumljivo je oduševljenje mladih ljudi za JSO“, Legijine pretnje Vladi su ustvari „pretnje naroda“, oružana pobuna je „pobeda patriotizma“, obećanja Jedinici da „nema Haga ako se priklonite Koštunici“, izraza uzajamnog „poverenja“ i „ushićenja“ prilikom predaje osumnjičenog Ulemeka itd.), vidimo da obe strane preduzimaju i niz koordinisanih akcija i postupaka upravljenih na protivustavno obaranje vlade Zorana Đinđića.

Karakterističan primer je u tom pogledu i podrška koju tandem Ulemek-Spasojević daje predsedničkoj kampanji osumnjičenog Koštunice i DSS-a u dva uzastopna predsednička izbora. Prvi put, kada tokom septembra 2002. diktiraju Ljiljani Buhi pisma javnosti u kojima se Đinđić i njegova vlada optužuju za navodne veze s mafijom, a onda to osumnjičeni Koštunica i DSS citiraju u kampanji kao nepobitne činjenice i, drugi put, kada – nakon tajnog i nezakonitog susreta sa Draganom Jočićem i Radetom Bulatovićem – ovde osumnjičeni Ulemek počinje svoju odbranu u predmetu K.P.br.5/03 lažnim samooptuživanjem da je sa Čedomirom Jovanovićem švercovao 600 kilograma heroina, što onda DSS i osumnjičeni Koštunica koriste u kampanji svog predsedničkog kandidata Maršićanina.

Kada Krsmanović, Juričić i Pović (pripadnici JSO/zemunskog klana) bace bombu na sedište DSS-a i potom šire dezinformacije da je to naredio Zoran Đinđić, osumnjičeni Koštunica zatim to u javnosti koristi kao dokaz o „koegzistiranju vlasti i mafije“.

Jočić i Bulatović se tajno i nezakonito sastaju sa odbeglim Ulemekom (u noći njegove predaje) i s njim vode razgovore čiju svrhu i sadržinu ne umeju da objasne, umesto da ga izruče pravosudnim organima. Posle tog razgovora, osumnjičeni Ulemek iznosi svoje tvrdnje o švercu heroina, a zauzvrat Koštuničin DSS (Zoran Stojković, Dragan Jočić, Gradimir Nalić, Dejan Mihajlov, Miroslav Milošević) započinje svoju dugotrajnu sistematsku opstrukciju suđenja, napadima na Predsednika veća, Specijanog tužioca i njegove zamenike. Osnovano je sumnjati da sve ove jednoznačne i usklađene postupke funkcionera DSS-a koordinira osumnjičeni Koštunica, kao predsednik stranke i kao predsednik Vlade.

Svi ovi događaji ne mogu se objasniti nikakvom slepom koincidencijom, oni predstavljaju snažne osnove sumnji koje se moraju islediti.“

Danas, 12.11.2010.

Peščanik.net, 13.11.2010.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

SRĐA POPOVIĆ NA PEŠČANIKU

Leave a Reply