Godinama unazad svedoci smo ekstremističkih kampanji u kojima se poziva na promenu ekonomskih uslova u sistemu visokog obrazovanja. Ono što se zapostavlja u celoj priči jeste kvalitet obrazovanja. Ja ne želim besplatno obrazovanje, ja želim da se jednom u Srbiji shvati da se svaka usluga plaća i da sve ima cenu.
Negde u predvorje vađenja prasetine iz zamrzivača kako bi se sindikalno „proslavio“ Dan rada, smestio se Dan studenata – 4. april. Proslavljajući lik i delo studenta Žarka Marinovića, koji je na ovaj dan izgubio život braneći svoje političke a ne studentske ideale, ove godine će se u Studentskom gradu organizovati zabava koju će zatvoriti Dejan Petrović i Big Band Orchestra. Ne znam da li je Petrović sa svojim trubačkim saborcima za ovu priliku navežbao Posmrtni marš za studentska prava; jedino vidim da se idiotizacija studenata iz godine u godinu povećava. Biti student danas u Srbiji mora podrazumevati biti politički aktivan. Biti student u Srbiji mora da podrazumeva borbu za svoja, studentska prava. Sada je važnije pitanje da li će uslov za studiranje iz budžeta biti 48 ili 60 bodova i da li si dao ispit, bez obzira da li si naučio nešto što će ti služiti u kasnijem životu. Važniji je postao taj karton koji dobiješ nakon što ostvariš 240 ESPB bodova, nego znanje koje si stekao.
Država treba da iscrpi sve kvalitete koje pojedinac poseduje i da ga po svojim šablonima (uzimajući u obzir kvalitete pojedinca) gurne u sistem. Pojedincu treba da spozna svoje kvalitete i da radi na njihovom razvijanju, da bude najbolji što može u onome u čemu je dobar. On može to da čini zbog sebe, a može i zbog države. Problem je u tome što sistem obrazovanja u Srbiji sve to ne podrazumeva. On podrazumeva prostiranje istog semena znanja na sve studente, bez obzira na njihove individualne kvalitete. Individualni kvaliteti se ne uzimaju u obzir. Stvara se lažna elita i samim tim lažan državni vrh.
Obrazovni sistem se sastoji od 8 godina obaveznog biflanja istovetnog gradiva u razmacima od po 4 godine. Srednje škole su ponavljanje onoga što si radio poslednjih 8 godina. Onda dolazi studiranje, tokom kojeg pomišljaš da to što plaćaš ne vredi toliko, ili da treba da bude besplatno. Tokom nagađanja koliko vredi istorija nauke koju pokušavam da savladam, a prevedena u dinare, ne mogu a da se ne zamislim nad idejom socijalnog raslojavanja kao produkta visokog obrazovanja. Borba protiv raslojavanja time što će se obezbediti besplatno studiranje i za one koji se trude da uče i za one koji to ne čine – mi je strana. Raslojavanje koje se time stvara je minimalno i beznačajno.
Prvo je trebalo 12 godina kupovati knjige i terati se da učiš da teritorija države u kojoj živiš ima 88.361 km kvadratnih, iako ni država sama ne zna da li je to tačno. Veće socijalno raslojavanje nastaje pri samom upisu na fakultet, jer neke profesije su profitabilnije. Socijalno raslojavanje na nivou visokog obrazovanja je minimalno, jer se ono stvara u ranijim fazama procesa obrazovanja, u osnovnoj i srednjoj školi. To što školarina samofinansirajućeg studenta iznosi 120.000, 240.000 ili 48.000 dinara – ne zavisi od ideologije, već od toga koliko je tvoja buduća profesija isplativa, koliko studenata fakultet upisuje, koliko košta školovanje nastavnog kadra itd. To što će neko svoj nerad da plati 120 ili 240.000 dinara, u najvećoj meri zavisi od njega. Besplatnim školovanjem se vrši izjednačavanje onih koji studiraju i onih koji studentske dane provode u kafani.
Svi ostali aspekti samofinansiranja zavise od kvaliteta obrazovanja. Kojim se u Srbiji niko ne bavi. Ili se samo pravi da se bavi. Osnovni argument onih koji se bore za besplatno obrazovanje (iz ideoloških razloga) jeste da su se naše tate i mame školovale besplatno. Da, ali u državi koja je znala koje su njene granice. Državi koja nije bila sjajna, ali se nije baktala sa fusnotama. Državi koja ja imala rast BDP veći od svetskog proseka.
Ne postoji opcija besplatnog obrazovanja u Srbiji, osim u obećanjima predizbornih kampanja, a svi znamo da je to čist populizam. Država je takva kakva je, treba da se suočimo sa njom i da je menjamo. Stičem utisak da borci za studentska prava i ja ne živimo u istoj državi.
Na mom fakultetu, evaluacija težine predmeta i njihovo ESPB bodovanje tek počinje, a trebalo je da bude odavno završeno. Profesori kicoški uvaljuju svoje knjige i tako ostvaruju ekstraprofit (uz platu). Neki od mojih cenjenih profesora su narodni poslanici, a neki su bili čak i ministri. No, ja se ne bavim njima. Bavim se studiranjem. Fakultet postoji zbog studenata. Profesori postoje zbog studenata. Ovde se to očigledno ne shvata. Svrha ispita nije utvrđivanje neznanja, već utvrđivanje znanja.
Ono što je kriminalno je da se stvaranjem budućih naraštaja nastalih na mućkama i cakama na testovima, stvara elita koja taj pristup stvarima primenjuje u svemu. Ne pitajte se zašto je korupcija u Srbiji na visokom nivou, ili zašto je nepotizam postao normalan. To je reakcija naučena u školama koje smo pohađali. Ako profesori kroz 16 godina obrazovanja neprekidno pokušavaju da te prevare, ti ćeš i sam početi da varaš.
Paradigma obrazovanja u Srbiji, kojom se traži neznanje a ne znanje, traje evo već drugi vek. Obrazovanjem se stvorila elita koja nas je vodila kroz rat, kroz mir, kroz ekonomske sankcije, kroz genocid. Pa u čemu mi to zakazujemo? Dokle god je na ispitu na Geografskom fakultetu tačan odgovor da se „u vodama našeg dela mora ulovi oko 264 tone ribe, a ukupan ulov slatkovodne ribe 1995. iznosio je 6.229 tona“,[1] imaćemo elitu koja je nesposobna da razvija društvo i ostvaruje međunarodne uspehe.
Biće tako dokle god u pojedinim višim školama država skoro svim studentima poklanja stipendije, jer je najteži ispit naučiti 30 kucanih strana teksta. Dokle god na prvoj godini studija osoba koja prima državni kredit ima Iphone najnovije generacije, jer joj je tata vlasnik dispečerske firme koji je prijavio prihod od 0 dinara. Dokle god se u Srbiji ceni mutljavina umesto znanja, imaćemo fakultete pune neradnika, nesretne studente i jalovu državu. Srbija i ovo malo para što ulaže u obrazovanje troši nenamenski. Država Srbija nije ostvarila nijedan zapažen naučni uspeh, a da to nije bio eksces pojedinca. Svi naučnici kojima se Srbija danas diči, Tesla, Pupin, Milanković, živeli su i radili van Srbije. Žalosno je što se Srbija raduje uspesima tih pojedinaca kao da su njeni.
Kao što se Srbija diči Novakom Đokovićem, čiji je uspeh individualan, tako se dičila i sa mladim matematičarem Teodorom Fon Burgom, koji je ovu državu, naravno, napustio. To nije poraz obrazovanja, to je poraz čitave Srbije. U ovoj državi ne postoji nikakav sistem, ovo je obrazovanje u kome se ne ceni kreativnost nego najpukije „bubačenje“. A studentski predstavnici ili borci za studentska prava se ne bave kvalitetom obrazovanja nego im je bitniji ekonomski momenat. Kvalitet prethodi ceni. Situacija je takva da se čak i svršeni studenti nalaze „u čudu“, jer po završetku školovanja nisu spremni za delanje u modernom svetu.
Srpsko obrazovanje je nemodernizovano i nekvalitetno, i dok se 0,85% BPD ulaže u budućnost države, ja se ne pitam zašto Srbija toliko malo novca ulaže u buduće naraštaje, već se pitam gde ide taj novac? Dakako da ta cifra mora biti mnogo veća, u smislu podsticanja otvaranja naučnih institucija i modernizacije obrazovanja. Ne želim da moj fakultet daje hiljade evra (koje dobija od nas studenata) na natpis koji se vidi iz Knez Mihajlove. Želim da on pomogne otvaranje časopisa za naučne radove studenata i da pomogne budućnost srpske nauke. Novac od školarina ne sme nikako da se ulaže u krečenje fakulteta, ali ako pogledate budžet Srbije za 2012. godinu, najveća izdvajanja za obrazovanje predstavljaju obnavljanje infrastrukture fakulteta. Neće nam okrečena zgrada doneti stabilno društvo, nego funkcionalno obrazovanje. U funkcionalno obrazovanje niko ne ulaže.
Još jedan problem koji se javlja u „borbi za studentska prava“ jeste famozna kvota od 48 ESPB bodova. Diplome Beogradskog univerziteta će biti nepriznate u svetu sve dok se Bolonjska deklaracija ne izvrši do kraja, a za to je potrebno da položena godina studija vredi 60 ESPB bodova. Ukoliko je 48 bodova maksimalna granica koju studenti mogu da dostignu (a ja se slažem da jeste), tih 48 bodova treba izjednačiti sa 60 bodova kroz evaluaciju opterećenja studija i učiniti srpsko obrazovanje delom svetskog obrazovnog sistema. Svakogodišnje štrajkovanje studenata u suštini ne donosi nikakvu korist, osim one trenutne, ekonomske. Srbija ne može da kuka što joj deca radije psuju na Marakani nego što uče, jer njihovo obrazovanje je ionako nepotrebno i nefunkcionalno. Mogu čak da kažem da je u Srbiji obrazovanje suvišan pojam, jer je neprimereno onome što je Srbiji potrebno.
Problem je u tome što ne postoji akcioni plan izgradnje budućih intelektualnih kadrova. Srbija školuje ljude iz navike, a ne iz potrebe. Ona ne zna kakvi su joj kadrovi potrebni. Dakle, Srbija je otela obrazovanje od svoje dece. Ljudima iz inostranstva objašnjavam mentalitet svoje države rečima: “Srbija je država koja očekuje olimpijsku medalju u plivanju, a do skoro nije imala olimpijski bazen u kome bi sportisti mogli da treniraju“. Mentalitet u kome se kuka na stanje u gradskom prevozu, a istovremeno se ne plaća karta, mora da postane prošlost. Sve ima cenu. Pa i obrazovanje. Ne želim da plaćam nekvalitetno obrazovanje, ali ne želim ni obrazovanje koje ne može da refundira samo sebe, i izjednačava rad i nerad.
Čekam nastup Dejana Petrovića, a dok hodam ka menzi cepam reklame za jednodnevno iznajmljivanje bubica za varanje na ispitima. Pravim se da u Srbiji znanje vredi.
Autor je student psihologije u Beogradu.
Tabela preuzeta sa sajta Makroekonomija
Peščanik.net, 04.04.2012.