Čitaoci mojih članaka na Substacku i drugih kraćih tekstova verovatno su primetili da već nekoliko godina ne objavljujem komentare na temu fudbala. Stvar je u tome da sam u priličnoj meri izgubio interesovanje za fudbal, prvo zbog prekida koji je donela pandemija (i tužni spektakl praznih tribina, uz zvučne snimke navijanja koje TV producenti ubacuju u prenose), a onda i zbog sve ekstremnije komercijalizacije. Naravno, profesionalni fudbal nikada nije bio daleko od velikog novca i komercijalnih interesa. Ali, u skladu s opštim trendom neoliberalne komodifikacije, danas je toliko drsko i napadno komercijalizovan da su neke od izvornih odlika koje su ga činile tako posebnim u odnosu na sve ostale sportove potpuno nestale. Sport koji je istorijski (ne samo u Engleskoj, kolevci ove igre, nego i u svim zemljama koje je uspeo da osvoji u dvadesetom veku) uvek bio utemeljen na lokalnom i klasnom (građanski protiv radničkog; doseljenici protiv starosedelaca; desničari protiv levičara) iščupan je iz korena. Izgubio je kontakt sa svojim lokalnim, nacionalnim i klasnim obeležjima. Pitanje je, rekao bih, koliko se još može nazivati „sportom“. Možda bi bolja reč bila „estrada“.
Takva kritika današnjeg stanja fudbala, pa implicitno i njegovih asocijacija (FIFA i njeno sazvežđe regionalnih saveza), nije ništa novo. Ljudi to govore već godinama i stanje je sve gore. Možda je samo ovogodišnje finale Lige šampiona učinilo problem bolno očiglednim. Bez ulaženja u detalje utakmice, verujem da ne bi bilo nepravično sumirati je na sledeći način: (a) krajnje dosadna igra, lišena svake iskre individualnog genija, (b) fudbal sveden na svoje fizičke i taktičke aspekte. Igrači čija su snaga, kondicija i izdržljivost besprekorni više su ličili na likove iz neke kompjuterske igrice generisane veštačkom inteligencijom nego na fudbalere koje pamtimo iz prošlih epoha. Nigde nije bilo Omara Sivorija da igra bez štitnika za potkolenice, ni razbarušenog Maradone posle burne noći na kokainu, ni Garrinche koji drema na desnom krilu, ni trbušastog Ferenca Puskása koji ne može da pretrči 100 metara, a postigao je stotine golova, nije bilo ni petog Bitlsa, na terenu nije bilo nijednog pojedinca za pamćenje. Nije bilo ni nepredvidljivih pasova, neverovatnih driblinga, solo akcija, bizarnih poteza. Ali zato je taktiziranja bilo u izobilju, s igračima raspoređenim po ugledu na rimsku legiju koja pred ulazak u bitku izvodi komplikovan manevar u kom svako obavlja samo svoj sićušni, strogo omeđeni zadatak, uvežban do savršenstva.
Odsustvu genija i taktičke raznolikosti može se dodati i zapažanje da je pobednički tim u velikoj meri veštačka kreacija koju je veliki nadnacionalni kapital smestio u jednu od najvećih evropskih prestonica – koja nije naročito poznata po ljubavi prema ovoj igri. Klub je stekao mnogo navijača i dobio veliku podršku, ali to nije ono što ga je stvorilo; podrška izvorno nije bila dovoljno snažna i strastvena da proizvede tim. Naprotiv, navijači su se pojavili tek kada se klub proslavio. Nije bilo unutrašnjeg, endogenog rasta koji kroz godine, korak po korak, gradi veliki tim. To je kao da umesto da sami posadite drveće, odete u šumu, iskopate velika stabla i presadite ih na gradske trotoare. I jedno i drugo pravi hladovinu kada počnu vrućine. Ali prvi drvored je stvorila zajednica koja će ga godinama čuvati i negovati, a drugi je investicija iza koje stoje preduzimači. Investitori veruju da je ovo dobar trenutak za ulaganje u fudbal, umesto, na primer, u nove stambene blokove. Tako danas nastaju pobednički timovi. U pogledu društvene ukorenjenosti, praktično ni iz čega.
A i ti pobednički timovi sve više su jedni te isti, što nas ne iznenađuje: u periodu od 1958. do 2000-ih godina, u svakom petogodišnjem ciklusu u četvrtfinale Lige šampiona plasiralo se u proseku 25 klubova; vremenom je taj broj opao na oko 20, a u poslednjem ciklusu će ih verovatno biti svega 15 (vidi grafikon i tumačenje u nastavku). Maksimum dosade će nastupiti kada u četvrtfinalima svake sezone budemo gledali istih osam timova.
Ovaj spektakl – jer to sada jeste spektakl – poprima odlike cirkusa, što je u ovogodišnjem finalu bilo jasno vidljivo. Afektirano izvikivanje imena igrača, vatromet, ogromni ekrani (kao na novom Bernabeu u Madridu), najave ulaska fudbalera kao da su gladijatori u areni. Sve to me je podsetilo na ono u šta se pretvorio američki fudbal. Na izvestan način to jeste sport, ali samo „na izvestan način“. Lišen je svih obeležja lokaliteta i klase koje sam već pominjao. Timovi se slobodno sele iz grada u grad, a zadatak franšize je samo da zaradi novac. Franšize klubova pod pokroviteljstvom FIFA i UEFA pretvorene su u džinovske kompanije: igrači su estradne zvezde, igra je cirkus, a biznismeni su tu da broje novac.
Tumačenje grafikona. Prikazan je broj klubova koji su stizali do četvrtfinala u svakom od petogodišnjih ciklusa Lige šampiona (ili Kupa evropskih šampiona, kako se to ranije zvalo), počevši od prvog ciklusa 1958-62. Ako bi konkurencija bila maksimalno izjednačena, u četvrtfinalu bi svake godine igrala grupa od novih osam klubova, pa bi se u najizjednačenijoj Ligi šampiona unutar petogodišnjeg ciklusa smenilo svih 40 timova (5 x 8 = 40). Maksimalna vrednost na grafikonu je 40. Najviše „monopolizovano“ ili „centralizovano“ takmičenje uvek bi imalo istih osam klubova u četvrtfinalu. Zato je najniža vrednost 8; shodno tome, što je prikazana vrednost viša, to je kvalitet timova ujednačeniji. Liga šampiona je sa 25 različitih klubova u svakom ciklusu do ranih 2000-ih, pala na 20, a u tekućem ciklusu, 2023-2027, taj broj će verovatno biti oko 15 (trenutna vrednost, posle tri godine, iznosi 12).
PS. Ova kritika FIFA i UEFA ne bi trebalo da skrene pažnju sa činjenice da je asocijacija koja dominira tenisom još gora. Pisao sam o tome pre nekoliko godina („Doba otvorenog finansijskog imperijalizma“) u raspravi s Nateom Silverom. Teniski savez je nečuveno komercijalizovan, kao i fudbalski, s tim što njegovo rukovodstvo niko ne bira i monopolizovan je od strane nekolicine bogatih pojedinaca iz bogatih zemalja, zbog čega se teniska „svetska prvenstva“ uvek igraju na istim mestima. Takva vrsta monopolizacije nije još zaživela u fudbalu, ali i to bi moglo da se dogodi. U tom slučaju bi se finale Lige šampiona uvek igralo na istom mestu, uz učešće manje-više istih klubova, a Svetsko prvenstvo bi se zauvek organizovalo u jednoj ili dve zemlje.
Global inequality and more 3.0, 01.06.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.06.2026.
Srodni link: Branko Milanović – Od igre za sve do zabave za bogate
NOGOMET / FUDBAL
