Fotografije čitateljki, Ivana Karić
Nakon što je vlast uverljivo pobedila i na drugim prevremenim parlamentarnim izborima zaredom, nova vlada Srbije, na čelu sa novim-starim premijerom Aleksandrom Vučićem, produžila je, teoretski, horizont svoje komotne vladavine sve do 2020. godine.
To bi trebalo da znači da već ove, ali i naredne godine, opet teoretski, Vučićeva vlada treba hitno da sprovede sve one poslove koje je ugovorila sa MMF-om – neki novi izgovori za odlaganje tih obaveza više se ne vide. Uostalom, i sam Vučić je na kraju izbornog dana (u proteklu nedelju) prvo rekao da nema vremena za pobedničko slavlje i da mu je prioritet uspešno okončanje četvrte i pete revizije spomenutog sporazuma sa MMF-om.
Još pre nego što su protutnjali prevremeni izbori, u našoj javnosti povela se reč o “prioritetnim problemima” koje prema spomenutom sporazumu sa MMF-om nova vlada treba odmah da počne da rešava. Fiskalni savet je podsetio da prvo treba ispuniti obavezu o smanjivanju broja zaposlenih u javnoj upravi na svim nivoima, kao i u javnom sektoru u celini; zatim da treba ubrzati reformisanje i restrukturiranje javnih preduzeća; potom da treba nastaviti snižavanje učešća budžetskog deficita u BDP-u Srbije i u tom smislu ne odustajati od “zamrzavanja” plata i penzija; te da treba forsirati javne investicije kako bi se obezbedio i taj deo preduslova za ubrzanje privrednog rasta.
Drugi naši ekonomski stručnjaci su još pre izbora ovom spisku neophodnih poteza buduće vlade dodavali još ponešto. Na primer, Ljubomir Madžar je istakao problem nelikvidnosti, to jest neredovnog podmirivanja obaveza (što znači da Srbija još nije pravna država), a tome je dodao i normalizaciju odnosa između politike (vlasti) i poslovnog sveta. Ja to razumem kao zahtev za “smirivanje” klasne borbe, na kojoj je vlast u predizbornoj atmosferi ovoga puta insistirala manje nego na prethodnim prevremenim izborima.
Miladin Kovačević je na televiziji (24. aprila) govorio o “četiri fronta” na kojima buduća vlada mora krenuti u ofanzivu. Prva tri “fronta” koje je spomenuo praktično možemo svrstati u spomenute obaveze Srbije preuzete prema MMF-u, a četvrti je najzanimljiviji: kakav ekonomsko-socijalni program treba pripremiti da se, uprošćeno, uspostave takve proporcije i takvi odnosi između penzijskog fonda i javne potrošnje, na jednoj strani i, na drugoj strani, podsticajne poreske reforme koja bi omogućila održiv dinamičan privredni rast u budućnosti, bez kojeg nema ni rešavanja pitanja prevelike nezaposlenosti.
O tom poslednjem, najintrigantnijem cilju nove vlade (u Blicu, od 24. aprila) govorio je i Vladimir Gligorov, ističući podsticajnu poresku reformu kao najbitniji cilj, kako bi se obezbedila “veća sigurnost da će ljudi moći da uče, leče se i ne strepe od bede i siromaštva pod mlade, a pogotovu pod stare dane”. Nešto prostora u tom pravcu, smatra Gligorov, moglo bi se obezbediti ako bi se išlo na “podsticajne mere za preduzetništvo i inovativnost i ukidanje subvencija za plate i profite bilo čijih investicija”.
Meni se čini da bi se deo prostora za poresko rasterećenje malih i srednjih preduzeća najbrže mogao obezbediti hitnom i energičnom privatizacijom javnih preduzeća, onih koja se mogu prodati bez obećanja subvencija za plate i profite i novim vlasnicima (Telekoma, Aerodroma “Nikola Tesla” i bar dela vlasništva u proizvodnom delu EPS-a – što podrazumeva poskupljenje struje koje je obećano MMF-u).
Naravno da bi “povratak privatizaciji” značio značajan politički trošak i za novu-staru vlast, kako prema biračkom telu tako i prema kadrovima vladajuće stranke (ili vladajućih stranaka), ali bi dobici na vremenu u pravcu postepene “harmonizacije” javne potrošnje, sa mogućnostima većeg dela naše privrede da je servisiraju – bili daleko veći. U poslednjim intervjuima premijera Vučića i u potezima “tehničke vlade” uoči prevremenih izbora (izbor konsultanta za privatizaciju aerodroma) – takav kurs je čak nagovešten.
Dakle, čini se da je stvorena pretpostavka da se odmah počnu vući takozvani “nepopularni potezi”. Ako se ta šansa propusti i već sutra nastavi s “permanentnom predizbornom kampanjom” (zbog predsedničkih izbora iduće godine ili se, možda, zbog “restrukturacije” samog SNS-a otvori nekakva postizborna “bitka za interpretaciju” rezultata proteklih izbora), onda srpskoj ekonomiji nema spasa.
Novi magazin, 29.04.2016.
Peščanik.net, 29.04.2016.
