Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Mi obitelj smo za vikend bili kod mog dida na Šolti. Tata i dida su za stolom drinkali po bićerin travarice. Plus su marendavali domaću pancetu sa mladim sirom i kapulom. Mama je kraj špahera rendala jabuke i valjala ih je u koru za štrudel. Moja sestra Damjana je sidila na podu i igrala se sa barbikom. Ja sam sidijo do nje i igrao sam se sa Kenom. Ja sam sa crnim flomićem Kenu crtao kukasti križ na čelu i mrtvačku glavu na ramenu.

Onda je moj dida tati rekao: „Kod nas na Šolti ima i struje i vode! A kakva je situacija kod vas u Splitu?“ Tata je dignijo ombrve od blaže zblantoze i rekao je: „Isto! Sve normalno!“ Dida je pitao: „A jel imate u dućanima kruva, mlika i druge spize?“ Tata je rekao: „Imamo!“ Dida je pitao: „A jel van voze autobusi, taksiji i ferate?“ Tata je rekao: „Voze! Ide čak i trajekt za na Šoltu!“ Dida je pitao: „A jel van svitle semafori na raskrsnicama?“ Tata je gledao u dida sa čudilom i rekao je: „Svitle!“ Dida je pitao: „A jel van rade banke, pošte i bolnice?“ Tata je rekao: „Rade!“ Dida je pitao: „A jel ideš svako jutro na posal?“ Tata je rekao: „Iden!“ Dida je pitao: „A jesan li ja prvoga dobija penziju?“ Tata je rekao: „Otkud ja znan!“ Dida je rekao: „Jesan, dobija san je!“ Tata je rekao: „Okej, fajn, to mi je drago! Al šta mi oš reć sa ovom spikom?“ Dida je rekao: „Oću reć da su izbori bili prije misec dana i da od tada još uvik nije formirana vlada! Šta znači da vlast ne postoji! A sve štima, čoviče!“ Tata je piljio u dida sa nekužitisom. Dida je nanišanijo u njega sa komadićom pancete i rekao je: „Iz toga bi, zete, tribalo izvuć pouku!“

Tata je pitao: „Kakvu pouku, jebate patak?“ Dida je srknijo guc travarice iz bićerina. Onda je on rekao: „Gleaj, zete… Ako vlast ne postoji, a sve štima i život ide normalno, koji će nan onda kurac?“ Tata je pitao: „Koji će nan kurac ko?“ Dida je rekao: „Pa vlast, čoviče! Normalni svit bi ukinija ono šta mu ne triba! Ka šta naprimjer primjera ti imaš mozak, a ničemu ti ne služi! Da ti ga neki kirurg izvadi, ništa se ne bi prominilo, samo bi ti glava bila mrvu lakša!“ Tata je raširijo ruke i rekao je: „Fosilac, jebemu mater, rana je ura za vriđanje…“ Dida je rekao: „Okej, to san se malo zajebava, znaš ti mene… Al kužiš šta ti oću reć?“ Tata je rekao: „Kužin, al kakoš ukinit vlast, jebaga irud? To ti se sad čini da je situacija normalna, al posli nekog vrimena bi u državi nastala anarhija!“ Dida je rekao: „Ha, onda možda triba ukinit i državu! Tako bi se stoposto izbjegla anarhija!“ Onda je mama uletila: „Dobro čako govori! Ne može bit anarhije u nečemu šta ne postoji!“ Onda je tata zveknijo sa dlanom po stolu i viknijo je: „Hrvacka postoji!“

Tu su u kužini svi zamukli. Onda je mama rekla: „Oho, vidin ja da je meni bolje peć štrudel i gledat svoja posla!“ Tata je njoj zarežao: „I pazi da ti ne zagori!“ Dida je tati rekao: „Šta si ti tako nadrkan, zete? Nismo mi tili reć da Hrvacka ne postoji, nego da je to šta postoji više problem nego rješenje!“ Tata je podviknijo: „E pa meni nije problem!“ Dida je rekao: „E znan, zato san maloprije i spominja kirurga…“ Tata je nagnijo se prema didi da će mu nešto šporko zabeštimat. Samo onda je mama rekla: „Šta je ovo, čako, pa ne radi ti rerna!“ Dida je pitao: „Kako ne radi?“ Mama je škljocala sa botunima od špahera i rekla je: „Lipo, ne radi! Biće crkla!“ Dida je rekao: „Ne može crknit! Novi je špaher, nema mu ni trijes godina! Iden vidit da nije riknija osigurač!“ Samo onda je tata dignijo se od stola i šteknijo je prekidač od lustera. Tata je rekao: „Nisu crkli ni rerna ni osigurač! Nego je nestalo struje!“ Didi je uletilo čudilo. Onda je mama išla da će otvorit špinu na lavandinu. Mama je rekla: „A nema ni vode!“ Tata je dignijo kažimprst uzrak i rekao je: „Aha! Znači počelo je!“

Onda su veliki sili nazad za stol sa uozbiljenim facama. Dida je tatu pitao: „Misliš da je?“ Tata je rekao: „Naravski da je, čoviče! Saš malo vidit kako sve štima kad vlast ne postoji…“ Dida je ćoknijo komadić pancete i žvakao je sa nervozom. Tata je rekao: „Ne bi se čudija da je u dućanima već nestalo kruva i mlika, da su prestali vozit autobusi, taksiji i ferate, da na raskrsnicama ne svitle semafori, da ne rade banke, pošte i bolnice…“ Ja sam uletijo: „A jel ne radi ni škola?“ Tata je rekao: „Ti mali crtaj kukasti križ na Kenu i ne seri!“ Ja sam u roku odma začepijo labrnju. Tata je nagnijo se prema didi i rekao je: „A tek ćemo vidit, fosilac, oš sljedećeg prvog dobit penziju!“ Dida je rekao: „Ne brine mene penzija, zete, nego to šta možda ne voze trajekti sa Šolte, pa ću te morat trpit i posli vikenda!“ Tata se nakeserijo: „A jebiga bože! Ti si pizdija da bi tribalo ukinit vlast u državi, pa sad gleaj štaš dobit! Nered, kaos, anarhiju i familiju na kostima! Bezvlašće povjesne zbiljnosti!“

Samo onda je neko pokucao na vrata od didine kuće. To je bijo onaj barba Serđo iz šoltanske pandurije. Mom tati su se kad ga je vidijo obisila usta. Barba Serđo je rekao: „Bog, ekipa! Doša san vas samo obavjestit da će struja i voda doć uskoro! Neki su radovi u điru, pa se sve sjebalo!“ Dida je njemo rekao: „Nou frks, Serđo! Aj popij sa nama bićerin travarice i maši se za malo pancete i sira!“ Tata je piljio u murca sa zinutim ustima. Barba Serđo je pogledao u njega i pitao je: „A šta ti tako blejiš u mene, čoviče božji? Jel ti to na meni nešto čudno?“ Tata je zamuckao: „Pa ne znan, ono… mislin… čudno mi je šta na kapi imate petokraku!“ Murac Serđo je rekao: „Ma nemoj? A šta bi to triba imat?“ Tata je promuckao: „Pa ne znan, ono… mislin… možda šahovnicu?“ Murac Serđo je raskobečijo oči i okrenijo se prema didi. Onda je on rekao: „Šta to ovi tvoj zet drobi, bogte jeba?! Jel ovo neka ustaška propaganda?“ Dida je rekao: „Ma nije, Serđo! Čovik je malo zbunjen, ništa strašno!“ Murac Serđo je podviknijo: „Šta zbunjen, koji kurac!? Ne može mi usrid Šolte srat o šahovnici! Doša san sa najboljin namjerama, al vidin da ću morat hapsit!“ Dida je rekao: „Ma nemoj se žestit, Serđo! Viš da čovik spava i bunca u snu! Saću ga ja drmnit i probudit!“

Onda je dida drmnijo tatu po ramenu i probudijo ga je. Tata je trgnijo se u hotelji isprid televizije i okrećao se livo-desno. On je rekao: „Šta je bilo? Di san ovo?“ Dida je iz druge hotelje njemu rekao: „Zaspa si isprid televizije, klipsone! Hrčeš ka tovar! A i mrmljaš neke nebuloze! Biće si se natuka štrudela pa ti je došla mala snaga!“ Tata je štipao se po ruki i po obrazu da vidi je li trista posto budan. Onda je on didi rekao: „Ajme, fala kurcu da si me probudija!“ Dida je pitao: „Ali si štagod grubo sanja?“ Tata je trljao oči i rekao je: „Teški užas i horor! Ne bi virova kad bi ti ispriča!“ Dida je vrtijo sa glavom i rekao je: „A koja si ti mustra, zete! Kako moš zaspat usrid dnevnika, jebemu miša? Pa dnevnici su sad napetiji od sapunica! Tu su sto puta luđi obrati nego kad Hoze iznenada pojebe Esmeraldu i privari ženu sa rođenon joj sestrom, a žena mu se opet jebe sa rođakom Karlosom!“ Tata je uzdahnijo i rekao je: „Neam pojma, biće me ovi friški šoltanski zrak omamija…“ Dida je rekao: „Tebe izgleda uopće ne zanima je li ova država konačno dobila vladu!“ Tata je poskočijo: „Ali je? Jel ima šta novo?“ Onda je sa live strane hotelje izvirijo murac Serđo i rekao je: „Ne samo da u Hrvackoj još nema vlasti, nego nema ni Hrvacke!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 07.12.2015.


The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić
Viktor Ivančić, rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.
Viktor Ivančić

Latest posts by Viktor Ivančić (see all)