Između Cinema Paradiso i Cinema Inferno
Svakog jutra prolazim Ulicom Vojvode Stepe: od Trošarine do Autokomande ima bar nekoliko izazovnih deonica gde se saobraćaj zgušnjava, postaju nervozni i vozači i pešaci, a stari švajcarski tramvaji, nekadašnji poklon iz Bazela, nervozno zvone, zahtevajući slobodan prostor na šinama. Voždovčani se slivaju ka gradu, Glovo automobili voze u kontrasmeru, dok se kamioni za dostavu robe parkiraju na kolovozu i vozači mirno iznose ogromne kutije koje potom guraju na kolicima, ne mareći za jutarnju gužvu. Sve se kreće u opštem haosu, jedino zona oko Bioskopa Voždovac miruje u svojoj višedecenijskoj propasti. Odavno su otpale žute ploče sa njegove fasade, stakla su zamenjena drvenim panelima, korov je izrastao visoko, probio pločnike i zagospodario tim prostorom. Tek povremeno, u toj zoni dogodi se nešto novo: pojavi se neki predizborni plakat koji „obraduje“ građane još jednim obećanjem – da će ponovo raditi Bioskop Voždovac.
Uoči lokalnih izbora u Beogradu, na ovom potezu pojavio se bilbord velikih dimenzija, na kome ne stoji više obećanje već neka vrsta režimske pretnje („Da se ne zaboravi!“), koja poziva Voždovčane da se prisete prošlosti ove institucije kulture koju je, kako navode, „uništila žuto-crna koalicija (DS-DSS)“ još 2008, a koja bi opet da se vrati na vlast. Šapić i SNS, koji stoje iza ovog bilborda, militantno prete „žutoj bandi“, kojoj se šešeljevski već jednom „mora stati u kraj“. Ruinirani bioskop na deset dana pred izbore postaje iznenada „simbol Voždovca“, ali samo zato da bi bio iskorišćen kao poligon za obračun sa opozicijom. Obećanja su prevaziđena, budući da su se i Boris Tadić i Aleksandar Vučić više puta „vešali“ o propale fasade ove zgrade, najavljujući obnovu bioskopa. Međutim, on nikada nije proradio, osim u filmu Raše Andrića Kad porastem biću Kengur (2004), kada je nakratko počišćen da bi se snimilo nekoliko nostalgičnih scena sa filmskim montažerom Bracom (Sergej Trifunović), manekenkom Iris (Marija Karan), kinooperaterom (Boris Isaković), te neizbežnom prodavačicom karata (Lela Pavić). Tom prilikom je Braca morao da kupi čak sedam karata da bi se film uopšte projektovao, jer u protivnom se ne isplati pokretati čitavu kulturnu mašinu, koja čami u mraku iza predizbornih kulisa i čeka da se neko usudi i pusti bioskop u pogon.
Budući da je poslednja filmska projekcija u Bioskopu Voždovac bila davne 1997, samo se retki još sećaju šta je bilo na repertoaru tog dana. U političkom životu prestonice, te jeseni je glasovima SPS-a, SRS-a i SPO-a, sa mesta gradonačelnika smenjen Zoran Đinđić, dok se tadašnji direktor Kulturnog centra Pinki u Zemunu spremao za mesto ministra informisanja u Vladi Mirka Marjanovića. Naravno da nikoga u tom trenutku nije zanimao Bioskop Voždovac niti kulturne potrebe jedne velike beogradske opštine. Naime, ovaj bioskop, koji je pripadao Beograd filmu, doživeo je svoj krah u „zlatnoj“ deceniji vladavine socijalista i radikala, dakle devedesetih godina; nepoznatim mahinacijama je 1994. zemunska firma „Korny“, vlasnika Milana Korice, dobila na upotrebu parcelu bioskopa i okoline. Sam bioskop je zajedno sa Beograd filmom, u spornoj privatizaciji postao vlasništvo Nikole Đivanovića, koji će ga šest godina koristiti kao auto salon, da bi ga naposletku prodao hrvatskom kontroverznom biznismenu – Ivici Todoriću, budućem povremenom stanaru Remetinca.
Pretnje sa Šapićevog bilborda („2. juna glasaj da se bioskop vrati a žuta banda nikada!“) vučićevski dobro funkcionišu, jer niko od prolaznika nema vremena da preispita šta se sve zapravo događalo na tom malom komadu gradskog zemljišta između Vojvode Stepe i Esad Pašine ulice. Generalni plan Beograda do 2021, kao i Plan regulacije Ulice Vojvode Stepe, koji je usvojila Skupština grada, na toj lokaciji od javnog značaja predviđao je izgradnju gradskog trga otvorenog tipa, javne zelene površine i kulturnog centra (bioskop, pozorište, dom kulture). Međutim, nekadašnja „žuta banda“, oličena u Goranu Vesiću, Zorani Mihajlović i Siniši Malom, odobrila je 2015. da se na tom mestu podigne još jedan spomenik investitorskom urbanizmu u Beogradu, koji se administrativnim rečnikom SNS-a imenuje kao „poslovno-stambeni kompleks“. Lepa je to lokacija i grehota bi bilo prepustiti je kulturi, kada od nje nema nikakve koristi. Stoga je napravljena još jedna suspenzija potencijalnog kulturnog sadržaja u korist investitora. Vučićev Informer je tih dana doneo veliku vest pod naslovom „Isterali stvari na čistac! Voždovčani će dobiti bioskop! I to kakav!“ Pa upravo ovakav koji viđam svako jutro, na putu do posla, raspadnut, zaogrnut memlom i korovom, opremljen velikim SNS bilbordom umesto filmskim platnom. Naprednjaci veruju da se najbolji filmovi gledaju na Vučićevim džambo plakatima: „Voždovac pamti!“
U stvari, Voždovac pamti da je Vesić jednim potezom iz 2015. izbrisao GUP i pozvao investitore da naprave nešto dostojno naprednjačkog novog čoveka. Informer je predstavio Milana Koricu, vlasnika firme „Korny“, kao uglednog inženjera sa velikim iskustvom u obnovi hotela Holiday Inn u Bejrutu, koji i danas stoji kao ruševina izbušena projektilima. U nešto boljem stanju od Bioskopa Voždovac. Tom prilikom je ovaj proslavljeni građevinar najavio da će nakon podizanja stambeno-poslovnog kompleksa, odmah po dobijanju građevinske dozvole, preći na plan B, odnosno na rekonstrukciju bioskopa, koji će imati šest sala po 240 mesta, na tri nivoa. Međutim, niko bioskop više nije ni pomenuo, a zahvaljujući tužbama građana iz Esad Pašine ulice, Upravni sud u Beogradu je poništio rešenje Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture na osnovu kojeg je na parcelama vezanim za Bioskop Voždovac trebalo da bude izgrađen stambeni kompleks od 4000 kvadrata. Takođe, u međuvremenu je inicijativa Premotavanje: Voždovac pokušala da ispred bioskopa organizuje filmsku projekciju u znak protesta, ali je intervenisala policija po prijavi Todorićevog Merkatora, koji se pojavio kao fantomski vlasnik bioskopa.
Naposletku je došao Šapić, i to poslednjih dana svog privremenog mandata, da bi ispred bioskopa okačio poruku bivšim partijskim drugovima, kojih zapravo više nema, jer se „žuta banda“ odavno fuzionisala sa „otadžbinskom upravom iz Magistrata“ i postala naprednjačka urbanistička pošast Beograda. Sam Šapić je u Andrićevom filmu tumačio lik Gangule, nabildovane bitange bez mozga, koji će postati uzorni model ponašanja aktuelnog predsednika Privremenog organa.
U proslavljenom Tornatoreovom filmu Cinema Paradiso (1988), glavni junak se priseća svog odrastanja u malom sicilijanskom gradu, gde je uz kinooperatera Alfreda zavoleo filmsku umetnost. Jednog dana je i sam postao filmski režiser. Budući da su u vreme njegovog detinjstva slobodne scene bile cenzurisane, glavni junak na kraju filma dobija Alfredovu filmsku traku, sačinjenu od cenzurisanih filmskih isečaka. Tako se poslednji kadrovi odmotavaju kao komprimovana filmska želja čitavih generacija koje su odrastale uz Cinema Paradiso.
Koliko je generacija Voždovčana ostalo uskraćeno za svet pokretnih slika? Prošlo je 27 godina od poslednje projekcije. Na mestu nekadašnjeg bioskopa, tokom decenija urušavanja, pojavio se Cinema Inferno, koji je postao simbol naprednjačake vlasti i njenog odnosa prema kulturi u Beogradu. Ispod predizbornih bilborda otpadaju delovi fasade; usled bujičnih kiša, voda se u slapovima sliva u avetinjsku bioskopsku salu; tamo gde je bilo zakošeno sinemaskopsko platno, zjapi praznina. Još samo natpis sa imenom bioskopa, ispisan crnim slovima na crvenim pločama uporno podseća prolaznike da je tu nekada bilo mesto kulturnog života. Za građane ove opštine, Bioskop Voždovac je postao san, cenzurisani deo života koji neće nadoknaditi nikakva poetska pravda. Ali neke nove generacije Voždovčana zaslužuju da im se to mesto vrati. I to im neće vratiti niko drugi. Naročito ne lica sa bilborda. To moraju uraditi sami.
Peščanik.net, 23.05.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Kada književnost postane opasna - 01/07/2024
- Rad na crveno slovo - 20/06/2024
- Tekovine 2. juna - 10/06/2024
