Rad institucija regulisan je zakonom. Rad biblioteka, na primer, u nekim srećnijim društvima uređen je Zakonom o bibliotečko-informacionoj delatnosti. Ovaj zakon obuhvata svaki segment njihovog rada: od osnivanja, preko raspolaganja građom i nepokretnom imovinom, sve do nadležnosti, rada sa korisnicima i delovanja u vanrednim situacijama tokom elementarnih katastrofa. Međutim, kada se u jednoj zemlji suspenduje vladavina prava i sva odlučivanja prepuste pojedincima – predsedniku, gradonačelniku ili vlasniku vašarskog ringišpila – onda nastupa period devastacije svih, pa i bibliotečkih resursa. Tako nešto se dogodilo sa Bibliotekom „Fontana“, ogrankom Biblioteke „Vuk Karadžić“ u Novom Beogradu koja predstavlja jednu od 13 opštinskih biblioteka u sistemu Biblioteke grada Beograda (BGB). Ovaj ogranak je osnovan 1968. godine i bio je smešten na prvom spratu Kulturno-trgovačkog centra „Fontana“, koji je projektovao čuveni arhitekta Uroš Martinović. Bilo je to mnogo pre rođenja Aleksandra Šapića, kada je socijalistička gradska vlast nastojala da svaki kvart Novog Beograda ima svoju biblioteku. Sa nestankom Jugoslavije paralelno je teklo i prekomponovanje nekadašnje kulturne politike, pa se tokom poslednjih decenija prešlo na novi model planiranja u kulturi, koji podrazumeva kladionicu na svakom ćošku i što manji broj kulturnih sadržaja po administrativnoj jedinici prestonice. Tako je Novi Beograd postao jedna od kulturno najsiromašnijih naseobina (posle Beograda na vodi), čija se kulturna infrastruktura, pored Muzeja savremene umetnosti, zasniva na Domu kulture Studentski grad i Biblioteci „Vuk Karadžić“ sa svega pet ogranaka, od kojih je jedan naprasno zatvoren na Svetski dan knjige – 23. aprila ove godine.
Čitava akcija zatvaranja Biblioteke „Fontana“ na poluvekovnoj adresi Pariske komune 13, izvedena je u toku jednog dana. Naime, tokom noći je iz Privremenog organa grada Beograda stigao nalog o preseljenju direktorki BGB-a Jasmini Ninkov, koja je bespogovorno, ali protivzakonito, izdala naređenje bibliotekarima iz novobeogradskog ogranka „Fontana“ da spakuju kofere, tj. ceo svoj fond, ukupnu pokretnu imovinu, police, nameštaj i dokumentaciju, i spreme se za hitnu evakuaciju, kao da je u tom delu grada došlo do akcidenta na nuklearnom reaktoru. Možda i jeste, jer rad sa predsednikom Privremenog organa uglavnom tako izgleda, naročito u periodu nakon pokradenih decembarskih izbora. Pritom, neko ostane bez mobilnog telefona, neko ispadne magarčina, a građani Novog Beograda ostanu bez biblioteke.
Zatvaranje Biblioteke „Fontana“ podseća na početak Kafkinog Procesa, koji bi u Šapićevoj verziji mogao da glasi ovako: Iako je članom 37 Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti bilo predviđeno da bibliotečka građa i izvori ne smeju da se oštete, otuđe, unište ili zloupotrebe, jednoga jutra, dolaskom radnika za pretovar i transport kabaste robe, Biblioteka „Fontana“ koja je dobro radila, zamandaljena je a čitava njena imovina odvezena u nepoznatom pravcu. Prostor ove biblioteke, koji je renoviran 2007. godine, ostao je da čeka novog vlasnika ili korisnika, dok je na sajtu BGB-a osvanula informacija o tome da je pomenuti ogranak „privremeno zatvoren“. Budući da je iseljena naprečac, većina članova ovog ogranka ostala je bez informacije gde mogu da vrate ili zamene publikacije koje su prethodno pozajmili. Na pitanja novinara gde je preseljen bibliotečki fond niko nije imao odgovor, pa čak ni direktorka Ninkov, koja bi morala da zna šta se događa u jednom ogranku velike biblioteke na čijem čelu se decenijama nalazi. Umesto informacije o nemilom događaju, ponuđeno je nemušto objašnjenje, koje je svakako smislio predsednik Privremenog organa: „Biblioteka Fontana biće preseljena na adresu Narodnih heroja 13. Novi prostor je, zbog neposrednog prilaza sa ulice i zbog kvadrature, adekvatniji od prethodnog koji se nalazio na prvom spratu Tržnog centra Fontana. Promena lokacije pomenutog ogranka BGB-a realizuje se na osnovu zahteva Biblioteke, uz saglasnost osnivača.“ Na osnovu ovog obrazloženja moglo bi se zaključiti da je BGB bila nezadovoljna ovim prostorom, pa je tražila neki adekvatniji smeštaj za rad svog ogranka. Međutim, Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti predviđa da se bibliotečka građa može smestiti samo u onaj prostor koji obezbeđuje neophodne „mere zaštite i čuvanja utvrđene opšteprihvaćenim međunarodnim pravilima i domaćim propisima o zaštiti bibliotečko-informacione građe i izvora“. Ovako nešto svakako nije moguće pronaći na novobeogradskoj adresi Narodnih heroja 13, u prostorijama gde su se prethodno nalazile mesara i prodavnica.
Svakako, Šapić ne razlikuje kobasicu od knjige, niti smatra da je pogrešno smestiti Šekspira u vitrine za polutke i iznutrice, ali direktorka BGB-a bi mogla da napravi razliku između smeštajnih kapaciteta u Kulturno-trgovačkom centru i bivšoj kasapnici. O tome bi jednog dana mogla da napravi plakat za godišnji konkurs IFLA-e. Takođe, neizostavno bi morala da izvesti javnost o tome šta se dogodilo sa Bibliotekom „Fontana“. Godišnji izveštaji o radu ovog ogranka govorili su u prilog tome da su se kulturne aspiracije građanki i građana Novog Beograda uvećale, čime se BGB hvalila tokom ranijeg perioda. Najednom, kao da je došlo do zaokreta u kulturnoj politici, pa je pod pritiskom Privremenog organa, koji je sukcesor osnivača BGB-a, odnosno nekadašnje Uprave Grada Beograda, došlo do ustupanja prostora (verovatno) komercijalnim sadržajima i uplivu investitorskog kapitala, koji je u zoni Fontane prepoznao svoje interese.
Preko 60 posto članova Biblioteke „Fontana“ bila su deca uzrasta do 14 godina. Sa gašenjem ove biblioteke, nije samo uskraćena mogućnost čitanja i obrazovanja, već je uništen i poredak čitalačke i kulturne zajednice (veza sa osnovnim školama u okolini), koja je inače krhka u Novom Beogradu. Biblioteke nisu samo zidovi i knjige, već i obrazovani bibliotekari, korisnici, neknjižni resursi, susreti i kulturna produkcija u kojoj participiraju kako stanovnici tog kvarta, tako i celog grada. Osnovna funkcija moderne biblioteke je pružanje informacija korisnicima, koji nakon fantomskog nestanka Biblioteke „Fontana“ ne mogu da dobiju čak ni informaciju o tome šta se dogodilo. Gubitak biblioteke ili njeno svođenje na mesarsko-pijačarske uslove predstavlja kriminal prvog reda, koji se ne vidi na površini jednog milionskog grada u početku, ali bi tokom nekog vremena mogao da se nazre u njegovom katastrofalnom upravljanju, kao što danas imamo na delu učinak ljudi koji su se obrazovali devedesetih, dok su dvehiljaditih kupovali svoje magistarske i doktorske diplome. Uskraćivanje znanja (i informacija) građanima predstavlja ozbiljan simptom autokratske vlasti. To se može sprečiti samo masovnim izlaskom na izbore i smenom uzurpatora na čelu Beograda. Ukoliko do toga ne bude došlo, pred građane bi se mogao postaviti još ozbiljniji problem: izbor između Narodne biblioteke Srbije i Vesićeve trospratne podzemne garaže u Skerlićevoj ulici, koja bi usled potkopavanja mogla ozbiljno ugroziti njene temelje, kao i depo sa celokupnim kulturnim kapitalom ovog razorenog društva.
Peščanik.net, 10.05.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Da li je neko video Biblioteku „Fontana“? - 10/05/2024
- Pobunjeni čovek: Bojan Tončić (1967-2024) - 02/05/2024
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
