Možda su kontroverze oko osnovnog kursa ekonomske politike Vlade Srbije u ovoj godini, koje su obelodanjene na Biznis forumu na Kopaoniku (od 8. do 11. marta), razočarale javnost u Srbiji, ali njih ne vredi “osuđivati” kao izraz “neprihvatljivog nejedinstva” u vrhu vlasti, pošto se danas doista radi o krupnim problemima za koje se ne mogu pronaći ni laka ni stara rešenja, poznata iz vremena pre svetske krize. Pogotovu ne i brza rešenja, koja su, čini se, neophodna.
Evo, da ilustrujemo ovu hipotezu samo jednom od krupnih kontroverzi. Većina govornika na Kopaoniku je isticala da je u ovom trenutku potrebna odlučnija i hrabrija intervencija države u privredne tokove, te da država mora preuzeti značajniju ili čak dominantu ulogu u novom modelu razvoja Srbije, a istovremeno je premijer Mirko Cvetković izneo podatak da su budžetski prihodi na početku godine iznenađujuće podbacili. Naime, u prva dva meseca budžetski prihodi Srbije zaostaju za projektovanim za blizu 18,5 odsto, to jest oni su manji od očekivanih za preko 20 milijardi dinara. To bi, ako se situacija ne pogorša ili ne poboljša, moglo da znači da bi 2010. godine budžetski deficit Srbije mogao biti i veći nego 2009. godine.
Uprošćeno, da li država u takvoj novčanoj oskudici može pojačati svoje intervencije u privredi i pokrenuti novi investicioni ciklus – bez nekih velikih “privatizacionih poteza” ili “privatne dokapitalizacije” velikih državnih firmi, to jest “nastavka reformi javnog sektora” (kako se zavijeno naziva prodaja preostalih javnih preduzeća)? Pri svemu tome ne bi trebalo zaboraviti ni to da je nenamireni dug najvećih javnih preduzeća Srbije prema 1600 drugih, uglavnom privatnih preduzeća-dobavljača dosegao 6,3 milijarde evra, zbog čega ta preduzeća nisu u stanju da normalno posluju i dele plate.
Dodajmo još i da li je moguće zamisliti “dinamičniju državnu razvojnu politiku” u Srbiji, ako je na Kopaoniku Sajmon Grej, šef kancelarije Svetske banke u Beogradu, grubo izjavio da je prošlo vreme kada je Srbija zasnivala svoj rast na pozajmicama od međunarodnih finansijskih institucija i na velikom prilivu direktnih stranih investicija i da će u budućnosti više morati da se oslanja na sopstvene izvore. (Uzgred, između 2001. i 2009. u Srbiju je došlo 82,5 milijardi dolara, a sa 51,8 milijardi dolara plaćen je deficit robnog bilansa sa inostranstvom.)
Pitanje i dileme
Grej je Srbiju pozvao da više štedi u javnoj potrošnji, više izvozi i boljim uslovima privlači više novih stranih ulaganja, kako bi povećala konkurentnost na međunarodnom marketu. I on je savetovao da se ne diskutuje previše oko izbora strategija, nego da se uhvatimo jedne, koju on sugerira, i da je dosledno sprovodimo. Sa takvim savetima, koji su izraz “viška dobrih namera”, međutim, ne odgovara se na pitanje koje nas je već sustiglo: kako odmah pomoći sirotinji da preživi novu godinu “nedovoljnog razvoja” (od 2 odsto), kao i kako pomoći da prežive i oni preduzetnici koji zavise od elementarne kupovne moći te sirotinje, to jest kako im pomoći da ostvare bar onaj minimum profita da mogu da servisiraju bankarske kredite koje su uzeli prethodnih godina, radi kupovine društvenih firmi i njihove tehnološke i poslovne rehabilitacije (da sada ne spominjemo neke drugačije, takođe raširene, perverzne slučajeve i suprotne motive).
Na to pitanje ne mogu dati jasan odgovor ni oni koji s razlogom traže temeljne strukturne promene u srpskoj privredi, kako bi se ona više okrenula proizvodnji, izvozu i novim tehnologijama, uz jačanje investicija u infrastrukturnim sektorima. Da to nije moguće brzo izvesti pokazuje, na primer, i izjava generalnog direktora EPS-a Đorđevića, koji kaže da se do kraja godine tek očekuje zakon po kome bi se njegov konglomerat “korporativizovao”, to jest, od javnog preduzeća postao “zatvoreno akcionarsko društvo”, da bi tek u nekoj budućnosti mogao da se “otvori” i proda deo svojih akcija, kako bi se dokapitalizovao. Istina, taj zakon je prvo bio odložen za iduću godinu, pa je nedavno vraćen u skupštinski plan rada za ovu godinu, uz izjavu predsednika Borisa Tadića da on neće prodavati elektroprivredu (valjda je mislio – dok se cene infrastrukture ne oporave).
Ako se privredna situacija na početku 2010. godine shvati kao i dalje ozbiljna i haotična, kako su to na Kopaoniku ustvrdili i naši najkrupniji industrijalci i biznismeni (Zoran Drakulić, Miodrag Kostić, Dragoljub Vukadinović, Rade Pribićević, Aleksandar Vlahović, Nenad Popović i drugi), onda se ni pitanje politike deviznog kursa ne može shvatiti kao akademsko pitanje – kako zbog visoke zaduženosti u evrima (ili dinarima vezanim za evro) vodećih preduzeća tako i zbog kontinuiranog pada tražnje na unutrašnjem tržištu, koji može da povampiri visoku inflaciju (pošto pad deviznog kursa dinara poskupljuje uvoznu ponudu – bez koje se, danas, gotovo ne može snabdeti, prevesti i ogrejati stanovništvo u Srbiji).
Ovo krupno pitanje nije na Kopaoniku, bar ne na rečima, baš bilo u prvom planu, ali je zapravo generisalo dva pravca razmišljanja: prvi, kako i pored tekućeg slabljenja deviznog kursa dinara povećati tražnju na domaćem tržištu radi opstanka privrede kakvu sada imamo i bez koje sada ne možemo, i drugi, kako putem “deevroizacije” otvoriti prostor dinaru (valjda bez emisije bez pokrića) i poreskom politikom osnažiti državni budžet, te na postepenoj realnoj depresijaciji tog “dinara sa monopolom na unutrašnjem tržištu” stvarati takozvanu izvozno orijentisanu privredu. U karikaturi, ta dilema bi se mogla opisati i drugačije: da li po svaku cenu povećati plate radnika i održati profit preduzetnika ili povećati platu državi i (spoljnim) investitorima – a da se to, ni u jednom ni u drugom slučaju, ne vidi (ili da se manje vidi) na ceni evra? U stvari, na toj dilemi su iskrsle i najkrupnije nesaglasnosti između ministara u Vladi Srbije na Kopaoniku.
Manevarski prostor
Najotvoreniji zagovornik oživljavanja konjunkture – odmah, bio je ministar privrede Mlađan Dinkić. On je (kako smo to već javili u prošlom broju “Vremena”) uveren da će se već na jesen moći odobriti povećanje plata u javnom sektoru (jer očekuje veći porast bruto društvenog proizvoda od 1,5 odsto, koliko je usaglašeno sa MMF-om) i budžetski izdržati prateće povećanje penzija. Po njegovom mišljenju, povećanje kupovne snage stanovništva povećalo bi promet, a time bi porasli i fiskalni prihodi države, koji bi pokrili povećane izdatke, a usput bi profitirala i privreda.
Dinkić, zatim, predlaže i subvencionisanje kamata izvesne mase gotovinskih kredita sirotinji po sledećoj formuli: pojedinačni zajmovi između 100.000 i 300.000 dinara, sa rokom otplate od 36 meseci i sa godinu dana grejs perioda, za tekuću kamatu od 2000 dinara i sa mesečnom ratom od 13.000 do 14.000 dinara, što bi podrazumevalo podizanje limita zaduženja plate na 50 odsto, pošto je prosečna plata u Srbiji oko 29.000 dinara.
Većina makroekonomista Srbije, pa i starih novinara (poput pisca ovih redova), obično neće da se bakće ovakvim dozlaboga komplikovanim potezima koji, možda, malo mogu da promene osnovne ekonomske bilanse (ako se stimulišu samo realnim novcem) i koje obično sabotiraju poslovne banke (mnogo papira i redova u bankarskim salama, a malo zarade), a koji su uvek izloženi riziku sitnih zloupotreba (krediti bi se odobravali samo onima koji imaju niže od prosečnih plate) i koji nikad ne stignu do najsiromašnijih (nezaposlenih, a njih je 700.000-–800.000). Ali, zar nije dužnost političara da tragaju za praktičnim načinom pomoći onima koji su ekonomski najslabiji i koji svakog meseca jedva sastavljaju kraj s krajem? Ono što je možda bezvredno sa stanovišta makrobilansa, nekom ubogom građaninu možda bi bila velika pomoć u teškim vremenima? A pošto u Srbiji ima mnogo siromašnih, možda bi i sa makroekonomskog stanovišta takva mera pokrenula bar minimalni trend konjunkture (jer i na hiljade buregdžija i molera zavise od publike, a i oni se žale na pad prodaje i porudžbina).
Dinkićevi predlozi, a pre svega njegove najave povećanja plata u javnom sektoru, naišli su na direktno protivljenje ministarke finansija Diane Dragutinović i potpredsednika Vlade i ministra za nauku Božidara Đelića, kao i nekih drugih stručnjaka.
Ministarka Dragutinović je tako izjavila da bi volela da nekako izdržimo ovu godinu sa zamrznutim platama, a da se o njihovom povećanju razgovara tek 2011. godine. Ona je na Kopaoniku čak “kao naučnica” (kako je rekla, pokušavajući da ne izazove srdžbu svojih kolega u Vladi), iznela (svoje staro) mišljenje da bi fiskalne probleme države trebalo rešiti “povećanjem poreskih opterećenja potrošnje i značajnim smanjenjem poreskog opterećenja rada i kapitala”. Diana Dragutinović je na primedbu da bi povećanje PDV-a izazvalo dalji pad tražnje odgovorila tezom da bi rast zaposlenosti i ponude na duži rok povećao tražnju na tržištu. Božidar Đelić (kao i guverner Radovan Jelašić) suprotstavili su se Dinkićevom predlogu pre svega sa gledišta da za povećanje plata i penzija nema realnog materijalnog prostora.
Zavisnost od evra
Čežnja za proširenjem manevarskog prostora među nosiocima ekonomske politike najlakše se može uočiti u priči o “deevroizaciji” našeg finansijskog sistema. Tako je ministarka Dragutinović čak iznela mišljenje da visoka izloženost deviznom riziku, zbog velike zavisnosti Srbije od evra, predstavlja pretnju budućoj ekonomskoj stabilnosti, zbog čega je neophodno da Vlada, NBS i poslovne banke zajednički rade na procesu deevroizacije. Ona je čak dodala da je potrebno povesti kampanju promovisanja dinara, što bi podrazumevalo subvencionisanje samo dinarskih kredita, bolji poreski tretman takvih kredita (valjda manje oporezivanje kamata koje bi građani sticali na svoje dinarske pologe u bankama od onih na devize) i druge mere. Pri tom, ona je čak zatražila zabranu oglašavanja u novinama cena u evrima (pa bismo stvarnu cenu stanova morali da saznajemo tek raspitivanjem kod prodavaca).
Nebojša Savić je taj pravac borbe protiv raširene “evroizacije” ocenio kao nerealan, jer ljudi još ne zaboravljaju svoja loša iskustva sa dinarom. Doista, svako ko ima duže pamćenje može posvedočiti da nijedan novac nije stekao ugled nikakvom propagandnom kampanjom, ni administrativnom zabranom – to pokazuje čitava ekonomska istorija, posebno istorija socijalizma, ali i svakog državnog dirižizma. Uostalom, zašto se naša ministarka onda nije odvažila da zatraži i zabranu “devizne klauzule” kod kredita – valjda zato što onda ne bi bilo kredita.
Modni detalji
Kopaonički Biznis forum se sa dosta uspeha mogao dobro razumeti i po nizu detalja i slika van zagušljive konferencijske dvorane, koja je ovoga puta najčešće bila dupke puna sva tri dana. Problem sa tom Kongresnom dvoranom (u nekadašnjim “Konacima”), sada u temeljima obnovljenog hotela “Anđela”, sličan je problemu Srbije – veliki stari konferencijski klozet, koji se, istina, stalno čisti, i dalje nezadrživo širi višedecenijski smrad. Naime, iznad njega je sve obnovljeno i okrečeno, ali šta vredi kad prvo klozet nije temeljno rekonstruisan i provetren. A sve počinje od klozeta, kažu turistički stručnjaci. No, naši elitni ekonomisti i biznismeni imaju jake noseve, tako da je moja primedba dočekana kao maliciozna.
Zanimljivo je, takođe, da vrlo dobro sponzorisani organizatori Biznis foruma i ne haju da pomognu novinarima koji prate ceo spektakl. Nema nikakvog pres-centra, a takođe nema nijednog kompjutera u auli bilo kog hotela, osim onih iza recepcijskog pulta. Valjda svi smatraju da danas svako mora vucarati laptop sa sobom, kao poslovnu neophodnost i važan modni detalj.
Problem je i to (bar tako se čini vašem reporteru) što na Kopaoniku ima malo sadržaja za “normalan, običan svet”, a slična primedba bi se mogla uputiti i samom Forumu, koji je, istina, ovoga puta manje nego ranije, bio opterećen kvazinaučnim, visokoparnim ekonomskim frazama, a više se nego ranije bavio tekućim nevoljama. Navodna skupa eksluzivnost ovog mesta, inače, nije mnogo opterećivala Biznis forum, jer su mu prisustvovali uglavnom oni koji jedu i piju “na potpis”, što je i meni koristilo.
Međutim, “koncepcija elitnog turizma”, kao i “elitne makroekonomije”, izgleda da će morati da se menja, jer ima malo abonenata. U hotelu u kome sam ja morao da odsednem, jer u drugima tokom ove fešte nije bilo mesta, inače nešto udaljenom od centra turističkog naselja, ali ne “udaljenom” po cenama smeštaja, zatekao sam svega dvadesetak gostiju (a može da stane trista-četiristo). Mladić sa recepcije mi se žali da čak i kad greju tu grupicu gostiju “na minimumu”, to ih košta 700 litara lož-ulja dnevno – a gde su ostali troškovi.
Pošto novinari na Kopaoniku ne stižu da skijaju, nisam prisustvovao “ministarskim slalomima” gde je u trci Dinkić, kako čujem, pao na jako četvrto mesto, a Vlahović izbio napred. Ipak, i jedan i drugi zaslužuju pohvale, jer je sva tri dana Kopaonikom dominirala maglovita snežna oluja sa veoma niskim temperaturama, pa je na staze izlazio samo onaj ko sme i mora.
Ono što je privlačno kod kopaoničkog Biznis foruma jeste njegova “demokratičnost”, ma šta to značilo. Evo, reporter “Vremena” je u onoj gužvi stigao da razmeni nekoliko impresija i sa premijerom Cvetkovićem, i sa mnogim ministrima i profesorima, ali i sa Miroslavom Miškovićem, koji nije krio izvesnu ogorčenost prema nonšalanciji s kojom se mnogi navodno odgovorni ljudi igraju različitim varijantama ekonomskih odluka, kao da je reč o izboru šešira, a ne o sudbini mnogih ljudi.
Najveselije mesto Biznis foruma na Kopaoniku je, naravno, bila filijala jedne kafane iz okoline Novog Sada, sa orkestrom koji od pesama “nema šta ne zna”. U uglu, primetio sam i premijera Cvetkovića sa saradnicima i nekoliko direktora što javnih preduzeća, što stranih banaka – ali ni u ovoj kafani niko nije mogao zasigurno da ustvrdi – jal se veseli, jal se ne veseli.
Vreme, 18.03.2010.
Peščanik.net, 18.03.2010.
