Iz mraka se rađaju čudovišta, dostojna Kaprica Franciska Goje, koga je progonila Inkvizicija, ona koja grli duh da bi ga ugušila. Ali verske inkvizicije i tradicionalne mesijanizme po snazi su skoro nadmašili laički dogmatizmi (marksističko-lenjinističko-staljinistički ili nacionalsocijalistički).

Na tom polju prinudnog ili dobrovoljnog odricanja od slobodnog mišljenja odvija se bitka između naučne teorije evolucije i dogme kreacionizma zaogrnute plaštom prividne naučnosti.

Naučna teorija, u ovom slučaju evolucionizam, nije okamenjena dogma, već konstrukt potvrđen eksperimentima. Ali iako je evolucija dokazana naučnim eksperimentima, teorije o njoj bi valjalo preispitati: od transformističkih teorija Bifona i Lamarka do sinergističke teorije, preko Darvinovog porekla vrsta (1859).

Naravno da nijedna naučna teorija nema odgovor na pitanje koje nadilazi mogućnosti ljudskog poimanja – zašto nešto postoji. Prirodne nauke i njihovi zakoni provereni su u praksi, ali ostavljaju otvorena pitanja o nesaznatljivom. To ne znači da nesaznatljivom treba davati neprikladna imena – Bog, kao što čine vernici, ili Ništa, kao što čine ateisti. Oba ova slučaja vode u mesijanizam ili scientizam i ograničavaju saznajne kapcitete ljudske vrste.

Verski i laički dogmatizmi i mesijanizmi predstavljaju opasnost za opstanak čovečanstva. Primeri za to su katastrofe od 11. septembra i ratovi u Iraku i Avganistanu, Libanu i Palestini. Da ne bismo napredovali unazad (Pol Valeri) i težili najgorim ishodima(Emil Sioran), moramo sačuvati agnostičku oštrinu i vratiti se proverenoj tradiciji kritičke filozofije: gde prestaje nauka, nastavlja vera. U suprotnom, procvetaće judeohrišćanski i islamski fundamentalizmi i dogmatizmi po uzoru na Džordža Buša i Osamu bin Ladena.

Naučno je dokazano da svet nije „stvoren“ pre nekoliko hiljada godina, kao što kaže biblijska knjiga Postanja. Paleontologija je obezbedila bezbrojne dokaze u korist teorije evolucije. Nasuprot tome, kreacionistička dogma, koju njeni kladioničari pogrešno nazivaju „kreacionistička nauka“ ili „intelligent-design“, ni po čemu nije naučno zasnovana.

Čak i sa filozofsko-teorijske tačke gledišta, kreacionizam ne objašnjava nastanak biosfere, već bez ikakvih dokaza tvrdi da je nekakav „demijurg“ stvorio svet. Ako je to tako, kako je nastao taj navodni tvorac? To pitanje nas vodi u nesaznatljivo i preko granica logičkog mišljenja.

Ako želimo svet po meri čoveka, moramo ostati u granicama racionalne spoznaje relativnih i dokazivih istina, bez upuštanja u kovanje varljivih planova, psihološki poželjnih (ko ne bi da večno živi u raju?), ali bez ikakve realne osnove.

Ljudi ih se hvataju kao davljenik za slamku, jer je naš nagon za samoodržanjem ugrožen svešću o sopstvenoj smrtnosti i apsurdnošću sveta u kojem se sve pretvara u prah. Ali naše nade i želje ne odgovaraju realnosti. Možda i na ovu oblast treba primeniti reči koje se pripisuju Isusu iz Nazareta: Cezaru Cezarovo, što će reći – ostavite nauci eksperimentalno dokazivu realnost, a svojom verom zakoračite u slobodu mitološke imaginacije.

Iz neprikladne mešavine eksperimentalnih nauka sa dogmatskim religijama rađaju se čudovišni hibridi, proistekli iz uspavanosti razuma. To vodi stvaranju lažne nauke i obnavljanju srednjevekovne inkvizicije i njenih lomača, u čijem plamenu sagoreva svaka slobodna misao.

 
Deni Bikan, Le Monde, 27.11.2008.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 19.02.2009.

Leave a Reply