Nepodnošljiva količina Kosova u svim halucinantnim oblicima, ukusima i bojama koje svakodnevno intravenozno primamo direktno u mozak, sve zahvaljujući teritorijalnoj poremećenosti koštunjavih ovisnika od Vlasti – ušla je u poslednju, terminalnu fazu mentalnog raspada kad nas se ubeđuje da Vojina Srbija na svojim pravoslavnim leđima nosi čitavu Civilizaciju i da će, ako joj oslonac u međunarodnom pravu sklizne ili izmakne, čitava Mother Earth otići u pizdu materinu, ne mogu, bre, Srbi opet & again da spašavaju čovečanstvo od njegovih grehova!
Poruka u boci: da će, ako nam Kosovo uzmu iz duše, nastati svetski pičvajz – poslednja je uteha ovdašnjih patriotskih narikača, uverenih da je Treći svetski rat jedina sportska šansa Srbije da izbori kvalifikacije za onu vrstu konačnog obračuna sa svim i svakim: sa tzv. Albancima kojima iz ljubavi tepamo “Šiptari”, Hrvatima kojima od pobratimstva tepamo “ustaše”, Bošnjacima kojima od milja tepamo “balije”, sa zloglasnim a posebno bahatim Amerikancima, s prevrtljivim Englezima, omraženim Holanđanima, uvek odvratnim Nemcima, ništa manje odvratnim Austrijancima, mađarskim beskičmenjacima, posebice sa zlobnim Francuzima čiji se predsednik usudio da pitanje srpskog Kosova poveže s brzopoteznim ulaskom Srbije u kretensku Evropsku Uniju, seremo mu se kolektivno na crnoputog Anrija i alžirskog izdajnika Zidana!
Kako beše ona vesela folk-pesmica koja nas je vekovima drogirala čojstvom i junaštvom: “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala/ Nije mala, nije mala, triput ratovala/ i opet će ako bude sreće”? Ako baš moram da budem hardcore partybreaker, Srbija ne samo da je mala nego je sve manja; btw, pesma laže, ratovala je Srbija mnogo puta više – izgubila u šesnaestini finala sa Slovenijom, otpala u četvrtfinalu sa Hrvatskom, u polufinalu do nogu poražena od Bosne & Hercegovine, u finalnoj tekmi zgazio je NATO, sad Srbiju superiorno guzi Kosovo, ostaje matematički izvesna nada da će u budućem nuklearnom obračunu Srbija na brzaka hidrogenskom ofanzivom sačuvati Kosovo kao teritoriju bez njenih stanovnika, nešto kao “srpski bronhi” pod etničkom parolom “lakše se diše”.
Onog trenutka kad se iz ovakve saborne metafizike spustimo na grubu prednovogodišnju svakodnevicu, činjenica da se upravo danas (sreda; 17:00 sati) u Savetu bezbednosti raspravlja o tzv. Kosovu, čini se značajnom samo za srpske medije utopljene u DSS-salamuru; njihove plitkoumne nade da će se nekakvi razgovori između Prištine i Beograda nastaviti do kraja XXIII veka, da će se Amerika predomisliti i stati uz analnu stranu dr. Koštunice, da će čitava Generalna skupština shvatiti koliko su The Serbs tolerantni i širokogrudi, što su koljački pokazali u svakom izgubljenom ratu – ostaće samo dio one ovdašnje propagande koja na sve strane čini da se građani Srbije još više uplaše, jer je uplašeni srpski građanin savršeni srpski građanin za izborno oblikovanje.
Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od tri ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!
Izvesni Mile Savić koji za sebe tvrdi da je “savetnik predsednika Vlade Srbije”, dakle Koštunice, u tekstu za državotvorni internet-sajt “Nova Srpska Politička Misao” (precizan hrvatski prevod: “Nova Srpska Fašistička Misao”) piše: “Do sada su se EU pridruživale samo zemlje koje su članice UN. Pod tim uslovom, ‘evroatlanska perspektiva Kosova’ praktično ne postoji. Srbija će odmah, u skladu sa Poveljom UN, Rezolucijom 1244 i svojim Ustavom, čin proglašenja nezavisnosti poništiti, a SB UN, što je sasvim izvesno, neće priznati novu članicu UN… Igraće se, međutim, na novu kartu – da raspoloženje za evropske integracije nadjača spremnost za očuvanjem državnog integriteta. No, već postoje istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da će politika uslovljavanja izazvati oštar konflikt između visokog procenta izjašnjavanja za EU i još većeg procenta opredeljenosti za očuvanje državnog integriteta, i to na štetu raspoloženja za EU. U zaoštravanju dileme – ili Evropa, ili državni integritet sa Kosovom – prevagu će odneti ovo drugo, jer se tiče elementarnog samopoštovanja. Tada uslovljavanja i pritisci gube smisao.”
Trbuhozborac Koštunica koji govori kroz Miletov glasnogovornički bubreg izgleda da je već odlučio; važnije je Kosovo od Evropske Unije; važnije je da prekinemo sve diplomatske i ekonomske odnose sa svim našim neprijateljima koji će priznati Kosovo nego da se okrenemo toj istoj Evropi i svetu; lepota samoizolacije u koju nas guraju Koštuničini press vojnici – svejedno kako se zvali: Milorad Antonić, Ljiljana Smajlović-Ugrica, Đorđe Frfljavi Vukadinović, Aleksandar RTS Tijanić, Slobodan (K)NIN Reljić, BIAtizovani Željko Cvijanović, Olja Matijina Bećković, nekakvi toaletoidi koji se kliču Kurir ili Press ili Sutra, podržani zaklanim ostacima Ivice SPS Dačića ili radikalskim SS prikazama četničkog vojvode Šešelja koji kolje zarđalim kašikama – postaje ona vrsta koštunjave posne mantre u koju je gadno gurnuti prst ili penis, a kamoli tu fekalističku mešavinu jesti sa uživanjem do lizanja prstiju, što se od Vukadinovića, recimo, kao nazi-gurmana, uvek očekuje.
Usred takvog Kolektivnog Srpskog Istresanja za koje ni stotine SAO WC Teritorija nije dovoljno – dočekali smo, povrh svega, predsedničke izbore, zakazane 20.1. iduće godine; kako će se i kakva će se kampanja voditi u trenucima kad nam se šmrka istina da je “Kosovo naša karma”, ostaje trojici takmičara da razluče; prvi od njih, Tomislav Nikolić, iz radikalsko-šešeljevskih redova, dileme nema: po njemu je trenutak da pozovemo Ruse da usred Srbije lepo naprave vojne baze i tako izjednače vojni skor sa Amerikancima na Kosovu; drugi je Boris Tadić, dosadašnji predsednik Srbije, čija su legendarna mlitavost i bezličnost odavno ušli u legendu, ne samo činjenicom da se u slučaju Kosova potpuno stavio na stranu dementnog dr. Voje, nego nas mesecima folira činjenicom da je naš put u tzv. Europu nešto što je neupitno i provereno, kao da se tek sad probudio u dss-krevetu, oduševljen što je iza njega, nag, dr. Koštunica, spreman za erektivnu akciju ako situacija-from-the-back to bude zahtevala.
Konačno, tu je Čedomir Jovanović, razlog da svako pri svesti po prvi put glasa za onog s kojim se slaže a da ne – kao decenijama unazad – glas daje svakolikoj budali, pravdajući se da je u pitanju “manje zlo”. Kad se setim kraja 1997. kad se glasalo između Milana Milutinovića i Vojislava Šešelja: kao da glasate između masovnog zločinca i serijskog ubice, sve uvereni da je ovaj prvi ne tako krvav, moda ga je nešto poprskalo dok su drugi klali u njegovoj blizini; ili kad se setim da smo birali između Labusa i Koštunice, a potom između Mićunovića i Nikolića!
Tko je preživeo i ostao ldp-normalan, već zna šta da radi: da glasa za Čedu, zajebava se sa Antonićevom frizurom iz vremena Bijelog dugmeta 1974., pali se na Tadićevu impotenciju, imitira Vukadinovića pokušavajući da izgovori “š”, zatvorenih očiju proba neuspešno da zamisli Ljiljanu Smajlović golu a da se ne pobaci abortusom, čita “(K)Nin” motornom testerom i stojeći na jednoj nozi posmatra Vojislava Koštunicu za UN govornicom!
Rekli bi u kosovskim reklamama: Priceless!
Feral Tribune, 18.12.2007.
Peščanik.net, 18.12.2007.
