Govor na Beograd Prajdu 2023.
Posle svih ovih godina u aktivizmu još od devedesetih; posle svih progona, informativnih razgovora i batina koje sam proživela; posle organizacije Prajda 2001. godine – kada smo završili u krvavom, brutalnom nasilju bez ikakve zaštite države – predivno je videti vas ovde u potpuno drugačijoj atmosferi. Zaista je lepota videti šarenolikost svih vas koji ste sa nama. Naravno, pred nama je još dug put borbe do istinske slobode. Martin Luter King, lider pokreta za oslobođenje i prava crnaca i crnkinja u Americi, govorio je da ljudi rođeni u slobodama i privilegijama, koje se za njih podrazumevaju, teško mogu razumeti živote nas, koji ne pripadamo većini. Mi koji ta prava i slobode nemamo, moramo krvavo i mučno da se za njih borimo.
Mi postojimo u svim kulturama, društvima, tradicijama tokom čitave istorije, ali je naše postojanje brutalno gušeno kroz razne oblike torture, nasilja, ubijanja, patologizacije. Nažalost, tako je i dan danas u mnogim delovima sveta. Šal koji nosim je iz Maroka, u znak solidarnosti sa ljudima ove zemlje – s obzirom na tragediju koja ih je zadesila – gde je za LGBTIQ osobe predviđena zatvorska kazna u trajanju od deset godina. Molim vas za solidarnost za svu našu braću i sestre – kako god da se bilo ko identifikuje – za našu rainbow porodicu širom sveta.
U Srbiji se decenijama borimo za život bez nasilja, ravnopravan sa svim ostalim građankama i građanima, ali nam se sa vrha vlasti, koju svi preskupo plaćamo, poručuje da na to nemamo pravo.
Kada jedan čovek, koji o svemu odlučuje u ovoj državi, i njegova grupa ljudi proglašava drugu grupu građanki i građana manje vrednom; kada kaže da su trans osobe „woke izmišljotina“ i da neće da prihvati zakone o rodnom identitetu i istopolnim zajednicama, za koje se toliko dugo borimo, koji garantuju osnovna ljudska prava koje svako ljudsko biće zaslužuje – to se zove fašizam!
Kada se ukidaju udžbenici u kojima se deca informišu da postoje ljudi različitih boja kože, kultura, nacija, etniciteta, veroispovesti, pa i rodnih identiteta i seksualne orijentacije – to se zove klerofašizam.
Kada jedna klika u društvu poseduje svu ekonomsku moć, a većina građana i građanki živi u ekonomskom nasilju i siromaštvu, koje posebno pogađa najranjivije grupe poput trans i celokupnog LGBTIQ spektra, i to predstavlja oblik fašizma. Zato su LGBTIQ prava klasno pitanje i pitanje klasne borbe.
Državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, koje takođe preskupo plaćamo, daje odvratne, transfobične izjave – dok mnoge LGBTIQ osobe usled sveukupnog nasilja, pogotovo u manjim mestima u Srbiji, završavaju kao beskućnici bez ikakve socijalne zaštite.
Ne postoji trans, LGBTIQ ideologija kojom manipulišu vlasti, političari, crkva, već samo bazična potreba jedne izmučene, ugrožene manjine za osnovnim ljudskim pravima – potreba za ravnopravnošću sa svim ostalim građanima i građankama u ovoj državi i širom sveta. Iako je reč „empatija“ ovih dana često u opticaju, očigledno da ljudima na vlasti nedostaje osnovna ljudskost i razumevanje – da smo svi različiti, ali da zaslužujemo jednaka prava kao ljudska bića.
Neka pokušaju svi političari koji se pitaju „šta to nama fali“ da provedu nekoliko dana kao trans ili gej osoba u Bujanovcu, Jagodini, Novom Pazaru. Brzo će shvatiti šta je to što nama nedostaje. Neka se upoznaju sa životom trans žene Romkinje koja ne sme da izađe iz kuće zbog nasilja, koja nema od čega da živi, skuplja kišnicu da bi imala vodu, a koja je dobila jednokratnu socijalnu pomoć od četiri hiljade dinara – dok se grade stadioni i planiraju automobili bez vozača.
Gotovo svaka osoba LGBTIQ osoba sa kojom razgovaram na LGBTIQ SOS telefonu želi da napusti ovu zemlju.
Svaki LGBTIQ život, svaka individua i svaki Prajd je čudesan i revolucija jer živimo u svetu koji nam poručuje da takvi kakvi smo ne treba da postojimo. To je najrazornija poruka koju jedno ljudsko biće može da primi i internalizuje.
I završiću sa rečima Martina Lutera Kinga, uprkos izjavama predsednika Vučića i njegove klike na vlasti, mi možemo prihvatiti trenutno razočarenje ali nikada ne smemo izgubiti trajnu nadu i veru u promene.
Za sve razorne emocije straha, stida, srama i sav užas koji su nam naneli, najveći lek zaista jeste – ljubav. Volite sebe, volimo, empatišimo, saosećajmo jedni sa drugima, pomažimo jedni drugima, jer jedino tako možemo doći do boljeg društva za sve nas.
Autorka je aktivistkinja za ljudska prava, direktorka organizacije Geten i LGBTIQ SOS telefona
Peščanik.net, 13.09.2023.
LGBTQIA+