Juče se obistinila naša loša slutnja: Oland je napravio ekonomsko-politički zaokret. Na svojoj godišnjoj konferenciji za medije oprostio se od ideje koja ga je vodila prvih osamnaest meseci mandata i priznao je da će morati da rastereti kompanije i da unapredi francusku konkurentnost. Uz to, on namerava da smanji troškove po jedinici rada, da drastično sreže državnu potrošnju i smanji birokratiju. Déja vu?
Da. Pri tome je rekao ključnu stvar, koja ga čini „modernim socijaldemokratom“, čovekom koji je, kako to konzervativni mediji kažu, razumeo da se ekonomska politika vodi samo u saradnji sa preduzetnicima, a ne protiv njih. I zaista, on je izjavio da namerava da upotrebi ekonomsko-političke instrumente na strani ponude, što ne znači da će zapostaviti potražnju, jer „ponuda stvara potražnju“.
To je to! Još jedna socijaldemokratska/socijalistička vlada koja je krenula bez alternativnog ekonomsko-političkog koncepta i koja je uskoro popustila pred mejnstrimom. Od poreza na bogate do rasterećenja kompanija. I koja onda citira Sayov zakon, to jest rečenicu Jean Baptiste Saya o ponudi koja stvara potražnju. Jedino povoljno u ovoj rečenici, barem iz francuskog ugla, jeste to što potiče od jednog Francuza. Uverenje da se ekonomija u recesiji, koja toliko zaostaje u odnosu na svoje konkurente, može izlečiti politikom ponude, naivna je i opasna.
Ali Oland je sam kriv. Od samog početka je propustio da ozbiljno pristupi problemima evrozone i da razmotri različite strategije. Da je to učinio, verovatno bi shvatio da za evrozonu postoji samo put napred i da samo uz rast možemo da izađemo iz recesije. Onda bi razumeo da mora da pridobije i podršku Nemačke za to. Zato je morao da sam ili uz pomoć drugih otvoreno dovede u pitanje nemačku politiku štednje i ukaže na nemačke greške prilikom stvaranje monetane unije. Ovo što sada čini, ovoga puta unazad, je da pokušava da kroz smanjenje zarada i troškova po jedinici rada i uz budžetske rezove dovede francusku ekonomiju na „nemački nivo“. To je fatalna odluka koja bi neizbežno vodila ka deflaciji i recesiji u celoj Evropi.
To bi on i njegovi „novi socijaldemokrati“ teško politički preživeli. Pobednik će biti desnica, a to je glavna opasnost po Evropu. Ostavka nekoliko ministara ili premijera poslala bi jaku simboličku poruku. Bler uvek može da tvrdi da nikada nije posumnjao u „nove laburiste“. Šreder uvek može da ukaže na konceptualne razlike sa tadašnjim predsednikom svoje partije, koje su ga sprečavale da biračima sopšti celu istinu. Međutim, ako izbore dobijete kao besprekorni socijalista i posle samo osamnaest meseci učinite zaokret ka „modernom socijaldemokrati“, onda ne treba da se žalite kada vas optuže da ste prevarili birače.
flassbeck-economics, 15.01.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.01.2014.