Ni avec toi, ni sans toi. Ako duga i često mukotrpna veza Britanije sa Evropskom unijom može da se sažme u jednu rečenicu, onda je ovaj epigraf iz Trifoovog filma La Femme d’à Côté dobar kandidat. Za sedam decenija ove dve strane su šibali promenjivi talasi – politike i istorije, interesa i osećanja, lojalnosti i ideologije, razuma i čežnje – a da se nikad nije stiglo do definitivnog rešenja. Zaista, „ni sa tobom, ni bez tebe“.
Ali ako ćemo pravo te dve strane nisu delile strast Trifoovog ukletog para. Britansko početno ohrabrivanje kontinentalne saradnje krajem četrdesetih, njeni odugovlačeni pregovori sa nukleusom Evropske ekonomske zajednice pedesetih, njena dvaput vetom zaustavljena kandidatura za priključenje šezdesetih, uspešno pridruživanje sedamdesetih, borbe oko budžeta, radnih prava i deviznih kurseva osamdesetih i devedesetih, tenzije oko novog ustavnog ugovora Evropske unije 2000-ih, i kriza evrozone 2010-ih – kroz sve ovo, gadne svađe su se smenjivale sa teško postignutim dogovorima, ali razvod nije postao ništa dostižniji od prave intimnosti.
Sada, 2013. godine, otvara se novo poglavlje koje nudi mogućnost radikalnog raskida. U dugo odlaganom i odugovlačenom govoru 23. januara, premijer Dejvid Kameron najavio je da kroz četiri godine namerava da raspiše referendum o tome da li će Britanija ostati u Evropskoj uniji. Njemu izlazak nije omiljena opcija. U govoru je naveo niz principa za reformisanu Evropsku uniju (konkurentnost, fleksibilnost, smanjena ovlašćenja, demokratsku odgovornost i pravednost) – ukoliko oni mogu da se kodifikuju u korist Britanije u pregovorima sa drugim članicama, što će Kameronu omogućiti da predloži Britancima da glasaju za ostanak u Uniji.
Sam čin stavljanja izlaska na dnevni red menja politiku u Britaniji na četiri načina. On priznaje duboke podele u vladajućoj Konzervativnoj partiji po pitanju Evrope (pa iako ih ne rešava, kupuje Kameronu vreme u njegovoj sve grozničavijoj stranci). Uspostavlja veću distancu prema njegovim (proevropskim) liberal-demokratskim koalicionim partnerima. Govori da Kameron namerava da se bori na izborima 2015. i još dugo ostane na vlasti. I preuzima inicijativu protiv Laburističke partije Eda Milibanda zahtevajući od njega da razjasni do sada neodređen stav prema referendumu.
Ali sam po sebi ovaj Kameronov manevar ne daje nikakve garancije za budućnost. Njegova partija u anketama kaska 10% za laburistima, što znači da su im šanse za osvajanje naredne parlamentarne većine tanke. Obećanje referenduma nije imalo efekta na birače, dok je osnažilo ubeđenje tvrdog partijskog anti-EU jezgra u uverenju da budućnost pripada njima. Ova nova ustavna agenda komplikuje i Kameronovu strategiju prema drugom referendumu za „ostanak ili izlazak“ – onom u Škotskoj. (Tridesetog januara izborna komisija je propisala formulaciju pitanja koje će biti postavljeno škotskim buračima u jesen 2014: „Da li Škotska treba da bude nezavisna zemlja? Da/Ne“.)
Najnovije ankete pokazuju da većina u Britaniji podržava napuštanje Evropske unije (istraživanje Financial Timesa od 18. februara pokazuje da je taj odnos 50 prema 33 odsto), iako ujedno pokazuju da je Evropa na niskom petnaestom mestu na spisku pitanja značajnih za birače.
Ovaj odnos zahteva rekapitulaciju. Formalni proces koji bi mogao da dovede do britanskog povlačenja iz EU deo je istorije nestabilnih odnosa koji traju od 1945. (U čitavoj biblioteci knjiga posvećenih ovoj temi, This Blessed Plot: Britain and Europe from Churchill to Blair Huga Janga, objavljena 1998, još uvek je među najsvežijim.)
Neki aspekti ovog odnosa vuku korene iz još dalje prošlosti. Među njima su osamnaestovekovni napori britanske imperijalne države da maksimizuje slobodu delovanja i minimizuje kontinentalne sporove, istovremeno ostajući spremna da obuzda bilo kog velikog evropskog rivala. Horizonte su dodatno proširile globalne obaveze razvijane uporedo sa rastom imperije u 19. veku. (Knjiga Džona Darvina Unfinished Empire: The Global Expansion of Britain iz 2012. nudi sjajan pregled.)
Drugi svetski rat doneo je pobedu koju su prigušili iscrpljenost, praktično bankrotstvo i mogućnost strateškog povlačenja (pre svega iz glavnog uporišta imperije, Indije). Obim zaduženosti prema Vašingtinu simbolizovala je njegova dominacija nad novom Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom. (Nedavno objavljena knjiga Bena Sitila, The Battle of Bretton Woods, govori o ovom transferu moći kroz portret neravnopravnog odnosa Britanca Džona Mejnarda Kejnsa i Harija Dekstera Vajta iz američkog ministarstva finansija.) Međutim, rat je Britaniji pružio, po rečima Huga Janga, „izrazito osećanje nacionalne samosvojnosti, osećaj izvojevane pravde“.
Rat je Evropu ostavio razbijenu i podeljenu. Osim nužnog dela odgovornosti za kontrolu nad posleratnom Nemačkom, politička budućnost kontinenta nije se visoko rangirala na listi britanskih prioriteta. Pod Klementom Etlijem, laburisti su odneli ubedljivu pobedu na izborima 1945, sa programom izgradnje zemlje, kontrole nad industrijom i socijalne sigurnosti. („Hrana, posao i stanovi“ bila je jedna od formulacija iz tog elegantnog manifesta pod nazivom „Suočimo se s budućnošću“, koji je napisao Majkl Jang.) Izraz „preko mora“ još uvek je označavao imperiju (ili, kako se ona sve češće nazivala u finim krugovima, Komonvelt). Nije bilo puno interesovanja za Evropu kao takvu, kamoli za jedva zamislivu ideju o njenoj političkoj koordinaciji.
Upravo je ratni vođa, Vinston Čerčil, sada opozicionar, bio taj koji je stavio svoju poletnu retoriku u službu ideje kontinentalnog jedinstva u nizu govora. Na primer, septembra 1946. u Cirihu – šest meseci nakon poznatijeg govora o „gvozdenoj zavesi“ u Mizuriju – predložio je „strukturu“ pod kojom bi „evropska porodica“ mogla pronaći mir, bezbednost i slobodu. „Moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih Evropskih Država“, a prvi korak je „partnerstvo Francuske i Nemačke“.
Ova vizija se oslanjala na međuratne „panevropske“ inicijative, čije će aspiracije uskoro pronaći otelotvorenje u grupama poput Unije evropskih federalista i Evropskog pokreta. Neku varijantu ovoga delili su političari poput Žana Monea, Altijera Spinelija i Pol-Anrija Spaka, kojima su same razmere ratnog uništenja – duhovnog kao i materijalnog – govorile da put ka realizmu vodi preko grandioznih težnji. Pored toga, prognani Evropljani koji su našli utočište u Londonu tokom kataklizme, verovali su da evropski preporod nakon dva građanska rata za trideset godina zahteva nove oblike udruživanja.
Ideja evropskog jedinstva kao socijalističkog projekta pronaći će podršku nekih delova nekomunističke levice. Džordž Orvel je, na primer, u prilog te ideje 1947. napisao članak u časopisu Partisan Review. („Zapadnoevropska unija nije, sama po sebi, ništa manje verovatna zamisao od Sovjetskog Saveza ili Britanskog carstva.“) Zamrznuta podela Evrope po liniji istok-zapad bila je do 1947-1948 deo složenog sistema elemenata – raseljena lica i nejednak tempo ekonomskog oporavka, ponovni ulazak SAD u Evropu sa Maršalovim planom i stvaranje Savezne Republike Nemačke u maju 1949 – koji su ubrzavali traganje za mehanizmima bliže transnacionalne saradnje.
Britanija je bila duboko umešana u sve ove događaje. Ali laburistička vlada, koja je u teškim okolnostima pokušavala da ujedno ostvari razultate u zemlji i očuva status velesile, nije videla naročitu korist od pridruženja nekoj „federalnoj“ inicijativi na kontinentu. Ostala je izvan Šumanovog plana pedesetih, iz koga je 1952. rođena Evropska zajednica za ugalj i čelik, jezgro šestočlane Evropske ekonomske zajednice, stvorene 1957.
Strateški izbori neposrednih posleratnih godina pravljeni su i u poslednjoj Čerčilovoj vladi 1951-1955. Naredne godine nastupila je suecka avantura njegovog naslednika Entonija Idna, sa britansko-francusko-izraelskim napadom na Naserov Egipat, zasnovanim na diplomatskoj prevari, koji se završio svetskom diskreditacijom i ponižavajućim povlačenjem. Ova kriza je uništila iluzije o britanskoj moći, protresla politički poredak i otvorila generacijsku podelu. Nakon nje je formirana Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu sa šest manjih evropskih država, 1960. godine.
Šarl de Gol je 1963. stavio veto na zahtev Harolda Mekmilana, poslednjeg aristokratskog torijevskog premijera, za pridruženje onome što je London nazivao „zajedničkim tržištem“. De Gol je kao prepreke naveo trgovinske preferencije britanskog Komonvelta i njegove vojne veze sa SAD, a mogao je da doda i da je britansko tumačenje „zajedničkog tržišta“ podrazumevalo mnogo uže obaveze od onih zacrtanih u Rimskom ugovoru: „da se postave temelji za sve bližu uniju među narodima Evrope“. Francuski predsednik je stavio drugi veto tobožnjem laburističkom modernizatoru Haroldu Vilsonu 1967. Ali De Golovo povlačenje iz politike 1969. otvorilo je vrata i 1. januara 1973, nakon dugog procesa acquis communautaire (implementacije evropskih zakona), Britanija je – držeći se za ruke sa Irskom i Danskom – konačno ušla.
Ima neke pravde u činjenici da je pristupanju Britanije Evropskoj ekonomskoj zajednici kumovao Edvard Hit, koji je odneo iznenenađujuću pobedu nad Vilsonom i vratio konzervativce na vlast 1970. Hit je jedina „ideološki“ proevropska ličnost među trinaest posleratnih britanskih premijera. Ali njegov lični trijumf, uz ambiciju da transforimiše ekonomiju, uskoro je izduvan pod hiperinflacijom i sindikalnim pritiscima i Vilson je vraćen posle četvorogodišnjeg interegnuma. Međutim, njegova Laburistička partija uravo se zagrevala za petnaestogodišji unutarpartijski rat u kojem će pitanje Evrope produbiti podele između proevropske desnice i levice koja je zahtevala izlazak. Raskol je došao i do kabineta, što je navelo Vilsona da raspiše referendum o ratifikovanju novih uslova, čime je ispunio obećanje iz predizbornog manifesta laburista.
Sve ovo je bilo sasvim novo: prvi opšti referendum u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva. (Drugi će, o preferencijalnom glasanju, morati da sačeka do 2011.) Klement Etli je opisao referendum kao „oruđe despota i diktatora“. Bio je to stari, opšteprihvaćeni stav u redovima britanske političke klase, koja je uzimala zdravo za gotovo superiornost vestminsterskog modela „parlamentarne demokratije“ i zaključila da u njemu nema mesta za referendume. Ali genijalnost ovog sistema (ili ako hoćete, njegovo licemerje, iako se to svodi na isto) jeste što on spremno prihvata postepene promene, dok ujedno obezbeđuje da sve – pre svega neupitna suverenost „krune u parlamentu“ – ostane onakvo kakvo je bilo.
Suspenzija kolektivne odgovornosti na nivou kabineta olakšala je neizbežnu napetost i pomogla žestokoj kampanji, i 1975. u junu, 67,2 posto birača glasalo je za ostanak u Evropskoj ekonomskoj zajednici. Čast je spasena, laburistička desnica ojačana, a levica potučena; dok je Evropa kao političko pitanje pokopana. Ili je, kako će se ispostaviti, pala u hibernaciju.
Evropa je oduvek predstavljala izvor tenzija u obema partijama. Lider laburista nakon Etlija, Hju Gejtskel, uticajan kod jedne generacije partijske desnice, izjavio je na stranačkoj konferenciji u oktobru 1962. da će članstvo u EEZ predstavljati „kraj hiljadugodišnje istorije“. Torijevski imperijalistički glasovi zapomagali su nad povlačenjem sa svetske pozornice, partijski hladnoratovski vojnici nad narušavanjem dragocenog „specijalnog odnosa“ sa Vašingtonom.
Opšteprihvaćeno mišljenje u Vašingtonu bilo je strogo realistično i potpuno suprotno. Din Ačeson, bivši državni sekretar i savetnik predsednika Kenedija, govorio je u decembru 1962. o mogućem članstvu Britanije u EEZ kao o „još jednom izuzetno značajnom koraku“ i odbacio „pokušaje Britanije da igra ulogu samostalne sile“ preko svojih raznih međunarodnih veza kao – „prilično iscrpljene“.
Ovde se može videti aktuelna paralela u raskoraku između stavova torijevaca koji strahuju da će Britanija „izgubiti“ Ameriku ako održi svoj proevropski stav, i upozorenja protiv britanskog izlaska koje je u januaru 2013. izneo Filip Gordon, zamenik američkog državnog sekretara. Harold Džejms – autor knjige Making the European Monetary Union, smatra da se Vašington ponaša nametljivo; današnja situacija je, kaže on, „šekspirovska komedija zamene identiteta. Evropa i Britanija su u braku, ali Britanija želi da produbi vezu sa SAD, dok je Amerikancima više stalo do Evrope.“
Konture evropskog pitanja u unutrašnjoj britanskoj politici – i njenoj američkoj dimenziji – ponovo su se promenile 1980-ih, kao rezultat povezivanja Margaret Tačer sa Ronaldom Reganom i njenog postepenog udaljavanja od evropskih partnera. Kao mlada ministarka obrazovanja u Hitovoj vladi, pa zatim (od 1975) kao predvodnica konzervativaca, Margaret Tačer je bila proevropski nastrojena i isticala se u kampanji za pozitivan glas na referendumu. Ali kao premijerka – nakon što je preživela turbulentne rane godine da bi kasnije izgradila čvrst međunarodni profil – usko finansijski fokus njene evropske diplomatije postao je izvor napetosti. Počele su da se iznose tvrdnje da Britanija plaća previše, a vlada je stekla reputaciju oholih nacionalista.
Šta je bio i šta je danas „evroskepticizam“? Ovaj izraz se pojavljuje početkom devedesetih kao zgodna skraćenica za osećanje koje je vladalo u dobrom delu Konzervativativne partije i medija, zahvatilo mnoge u Laburističkoj partiji i široj levici i podstaklo formiranje Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva ili UKIP 1993. godine. Evroskepticizam je brisao prave razlike između oštrih protivnika britanskog članstva i kritičara koji bi prihvatili reformisane uslove. U praksi – budući da su ovi prvi bili bučniji, efektivniji i vidljiviji – javna rasprava o Evropi postala je apsolutna i pojednostavljena. Evroskepticizam se istovremeno oslanjao na šire emocionalne i psihološke struje – strah od gubitka i promene, od doseljenika, od skrivenih elita koje vuku konce – u koje su u post-tačerovskoj Britaniji uplivali mnogi na političkoj desnici.
Ova konfuzija predstavljala je i prednost i slabost. Omogućila je protivnicima Evropske unije da vežu svoje argumente za širi, sve glasniji narativ o nacionalnoj krizi morala, ali je istovremeno pojačala fokus na strateški važna pitanja. S druge strane, odražavala je činjenicu da je evroskepticizam koalicija u kojoj ljudi sa različitim prioritetima – izlazak ili reforma, identitet ili politika, moralistički konzervativizam ili tržišni liberalizam, odbrana nacionalne suverenosti ili otpor „kapitalističkom klubu“, globalno ili lokalno orijentisana privreda – pronalaze zajednički cilj. Ova zajednička etiketa davala je snagu, ali je i obmanjivala: mnogi „skeptici“ su zapravo bili „evrofobi“, drugi su bili „evrokritičari“ ili, kako neki vole da kažu, „evrorealisti“, iako niko sebe – ponajmanje „evrofili“ – u ovim izrazima nije prepoznavao.
Te razlike nisu bile toliko značajne u vreme vlade Džona Mejdžora, koju je snašao fijasko Evropskog valutnog mehanizma, potresali je skandali i proganjala laburistička opozicija, konačno oporavljena od trauma 1980-ih. Njen ubedljiv poraz od Novih laburista 1997. samo joj je skratio muke. Ali konzervativno čistilište se produbilo u novoj političkoj eri. Naredna trojica vođa partije – Vilijam Hejg, Ian Dankan Smit i Majkl Hauard – skretali su sve oštrije udesno, pa ipak nisu uspeli da obuzdaju evroskeptično čudovište koje je prigrabilo stranku. Nakon tri izborna poraza, Dejvid Kameron je preuzeo kormilo 2005, obećavajući modernizaciju i upozoravajući 2006. kolege i simpatizere da je vreme da se „prestane sa naklapanjem o Evropi“.
Većina konzervativaca je do tada bila spremna da sasluša. Partija koja je živela za pobedu i vlast umorila se od poraza. Reputacija koju je stranka stekla posredstvom svojih najgorljivijih evroskeptika – kao opsesivna, stroga i negativna – počela je da definiše konzervativce u celini za mnoge birače, uključujući i neopredeljene, čija im je podrška bila potrebna za pobedu. Partija koja je oduvek u sebi videla predstavnike nacije dopustila je da joj socijalne antene zakržljaju. Bila je spremna da pruži priliku Kameronovoj kozmetičkoj intervenciji, iako su njeni estradniji elementi (poput Kameronove posete Severnom polu, da bi se videlo da je zabrinut zbog klimatskih promena) odavali utisak nužne fikcije.
U izvesnoj meri, proces je uspeo. Evropa je zaista izgubila na značaju kao pitanje unutrašnje politike. Evropska unija se mirila sa velikim proširenjem 2004, kada se pridružilo deset država (uglavnom istočnoevropskih), da bi za njima 2007. ušle i Rumunija i Bugarska. Bila je zaokupljena napornim pregovaračkim procesom o novom ustavu sada već 27-očlane tvorevine.
Do 2010, nekoliko faktora pokrenulo je novi talas evroskeptičnih osećanja. Kameronova pobeda na izborima te godine, koja je u parlament dovela i novu kohortu energetičnih, desno orijentisanih poslanika, okončala je politički ciklus dominacije Tonija Blera i Gordona Brauna. Imigracija iz novopripojenih zemalja bila je neočekivano visoka. UKIP je preživeo i porastao, stekavši podršku 16,5 odsto birača (i trinaest mesta od sedamdeset tri) u izborima za Evropski parlament 2009. Britanska ekonomska anemija od krize 2007-08 učinila je primamljivijim radikalna i populistička rešenja. A iznad svega, evrozona se urušila preteći slomom čitavog finansijskog sektora i prisiljavajući lidere EU da razmotre čvršću integraciju kao jedini dugoročni lek. Potresanje evrozone pružilo je opravdanje i odluci da se ostane izvan jedinstvene valute (prvobitno Mejdžorovoj odluci, pa zatim i Braunovoj pod pritiskom Blera), ali i poslužilo kao dragulj u kruni evroskeptika: unitarna Evropa znači katastrofu.
U ovom trenutku, otvaranje nove etape u 40-ogodišnjem braku Britanije sa Evropskom unijom nudi četiri zaključka. Prvo, ova debata je toliko dugo bila polarizovana da će biti teško ustanoviti zajedničku definiciju njenih uslova kao osnov za detaljnu javnu raspravu koja treba da usledi.
Drugo, biće još mnogo razdora i prestrojavanja kako u glavnim taborima tako i među njima. Na primer, možda će se konačno pažljivije razmotriti nespojive vizije dežurnih evroskeptika – populističkog antiemigrantskog UKIP-a, lokalizatorske eko-levice i globalizatorskih libertarijanaca. Argument da Britanija može i treba da postane fleksibilno, dinamično i niskoporezno čvorište svetske trgovine – treba da se iznese, kao i argument da samo radikalno prestrojavanje ka mirnijoj, visokotehnološkoj i ekološkoj ekonomiji može da obezbedi prosperitet i sigurnost.
Treće, i pored silne primamljivosti nepristanka, izbori (i referendumi) u Britaniji najčešće se dobijaju optimizmom. Ovo nije dobra vest za mračne evrofobe (ni za čitav evroskeptični tabor, dokle god oni njime budu dominirali), a na kraju će možda biti dobra vest – uprkos sadašnjim pokazateljima – za zagovornike nezavisnosti u Škotskoj.
Četvrto, pitanje „unutra ili van“ je samo najnovija epizoda mimikrije u državi koja vlada ovim žanrom. Veliki deo istorije nakon 1945. koju smo ovde predstavili može se shvatiti kao neuspela modernizacija – sa Vilsonom, Hitom, Tačer, Blerom i sada Kameronom u glavnim ulogama. U ovoj dugogodišnjoj drami „Evropa“ je – a možda je oduvek bila – zgodan klin za kačenje problema koji je zapravo interni problem ove zemlje: nerešenog osećanja postimperijalne pozicije u svetu.
U ovom širem okviru, izgleda da će naredni period staviti na probu Britaniju koja se bolje snalazi u svojoj prošlosti nego što može da se snađe sa bilo kojom verzijom budućnosti. Možda će mašinerija vladavine nastaviti da radi kroz prilagođavanje – na kraju, snalaženje možda nije samo nešto što Britanija radi, nego nešto što ona jeste. Imajući to u vidu možda će se ova država, navikla na izbegavanje jasnih izbora, jednog dana naći u situaciji da više uopšte ne ume da izabere.
David Hayes, Inside Story, 25.02.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 20.03.2013.
