Buridanov magarac i maternji jezik

U Srbiji 2011. godine devetnaestovekovni romantičarski ideal nacije, jezika i države i dalje čini svoje, pa je česta predstava, na primer, Francuske kao zemlje u kojoj žive Francuzi koji govore francuski, ili Letonije kao države Letonaca u kojoj se govori letonski jezik i, naravno, SRBI-JE kao zemlje u kojoj žive Srbi i govore srpski jezik (a neka ostane po strani da su oni, razumljivo, pravoslavni hrišćani). Eventualno se dozvoljava da u Srbiji žive, recimo, Mađari, kojima je maternji jezik mađarski ili Slovenci, koji bi pak govorili slovenački. I tako nam izgleda i slavna popisnica, obrazac tako aktuelan ovih popisivačkih dana. U odeljku ETNIČKA OBELEŽJA, po mnogo čemu najizazovnija pitanja 21, 22 i 23, koja se tiču nacionalne pripadnosti, maternjeg jezika i veroispovesti, dobila su taman toliko prostora – da se u zemlji Srbiji upiše „sveto trojstvo“. I na prvi pogled sve je u najboljem redu i ništa nije sporno. Ali jeste, zbog četrnaest kockica u svega jednom redu koje su namenjene maternjem jeziku. Jer u Srbiji žive i ljudi rođeni u mešovitim brakovima (roditelji su im suprotnog pola, kako neko reče), koji su šta-su-da-su (ništa, nije se izjasnio, Jugosloveni, Vojvođani, Džedaji…) i koji imaju (najmanje) dva maternja jezika.

U nizu stvari koje su u nekom normalnom svetu sasvim normalne, a mi ih uredno ignorišemo, našao se i maternji jezik. Da li politički, da li ideološki ili tek bez stvarnog razloga – dakle birokratski – do nas i do našeg popisa nisu doprla (ni tako sveža ni nova) saznanja nauke o jeziku, ali i o koječemu drugom; do nas ni u ovom slučaju nije doprla stvarna slika stvarnog sveta. A u tom svetu istinski monolingvalne države praktično i ne postoje. (Ponekad se kao takve navode Island i Portugal, ali i one uz izvesne ograde.) Zvanično bilingvalna Irska (sa irskim i engleskim kao službenim jezicima) ima, po svemu sudeći, više govornika poljskog nego zvaničnog irskog jezika, na primer, i ima školu u kojoj je zabeleženo da su deca ministarku koja je došla da je poseti pozdravila dobrodošlicom na čak 24 jezika. U većim zemljama, veća je i zbrka. Navodi se primer istraživanja iz davne 2000. godine, u kome su deca na gradskom području Londona navela da kod kuće govore preko 300 jezika i dijalekata. A ne moramo ni u svet ni u Evropu da bismo videli kako stvari stoje. Na nekim ranijim popisima u Vojvodini zabeleženo je preko 25 etničkih zajednica i ne mnogo manje maternjih jezika na dva miliona stanovnika.

Ako sa ovog opštijeg pređemo na nivo pojedinačnih govornika, stvari stoje tako da je većina ljudi u najvećem delu sveta bar bilingvalna. (I čak ni Srbija tu nije izvan sveta.) Drugim rečima, bilingvizam, pa i multilingvizam, danas sve više predstavlja normu, a ne izuzetak.

Bilingvizam (ili srpskije vam – dvojezičnost) definiše se kao sposobnost pojedinca da se služi dvama jezicima. (Pored toga što se definiše i kao naporedna upotreba dvaju jezika u jednoj društvenoj zajednici.) Iz raznih zanimljivih traktata i rasprava na temu bilingvizma, ostaje podatak da postoji nešto što se naziva rani bilingvizam – srećna okolnost da su se dva jezika usvojila do četvrte godine života, tj. da se manje-više istovremeno progovorilo na dva jezika (naspram njega stoji kasni bilingvizam – usvajanje drugog jezika posle četvrte godine), kao i simetrični bilingvizam – podjednako poznavanje oba jezika (naspram asimetričnog, koji podrazumeva slabije poznavanje drugog jezika). I to nije samo naučna teorija, nego vrlo realna i prisutna pojava u životu, to da postoje ljudi koji imaju dva jezika kao maternja.

Da, da, postoje ljudi koji imaju problem da odrede koji im je jezik maternji, čak i kad se tome pristupa laički, pa se traži odgovor na pitanje koji su jezik prvi naučili ili koji jezik najbolje znaju ili, u krajnjoj liniji, sa kojim se jezikom identifikuju. Tu ne pomaže ni ideja da je maternji jezik onaj na kojem obavljamo neke radnje usvojene vrlo rano u životu, jer ih usvajamo na maternjem jeziku i onda ga po inerciji koristimo za njih, a to bi bio jezik na kojem mislimo i sanjamo, ili na kojem obavljamo nešto kasniju radnju – računamo. Zapravo, pomenuti ljudi inače nemaju problem – znaju da imaju dva maternja jezika. Ali imaju problem kad treba da se na popisu u Srbiji opredele za jedan od ta dva!

To je kao da treba da odredite da li više volite mamu ili tatu, kao da su vas to pitali na popisu. Mada, ako biste se uistinu opredeljivali za jednog od roditelja, to bi sigurno na pravi način dalo odgovor na pitanje „’Ko smo?’, u relacijama starosti, pola, obrazovanja, aktivnosti, zanimanja i ostalih obeležja“, što je jedno od tri pitanja koja se, na internet stranici posvećenoj popisu, navode kao osnovna na koja popis traži odgovor. Uzgred, druga dva su „Koliko nas je“ (Nas i Rusa trista miliona – šta ima da brojimo!?) i „Gde i kako živimo“ (Dobro, hvala na pitanju!). A kaže se još i da „odgovori na ova pitanja daju numerički okvir populacije, što je osnov efikasnog planiranja, razvoja ekonomske, socijalne, populacione, agrarne i druge politike, ali i administrativnih aktivnosti i naučnog istraživanja“. Dobro de, da jezička politika (s izuzetkom one „ne gazi ćirilicu“) u ovoj zemlji ne postoji to smo znali, ali bi u oblasti obrazovanja, recimo, taj maternji jezik mogao imati nekog značaja, a sigurno bi se našlo i pokoje naučno istraživanje koje bi htelo da ima podatak o nesrećnim bilingvalima…

A magarac, onaj iz naslova? To je ono staro dobro magare, kršteno po filozofu Žanu Buridanu, poznato po tome što je između dva jednaka plasta sena, jednako dobra i privlačna, lipsalo od gladi jer nije moglo da se odluči ni za jedan od njih. Magare koje se u psihologiji poteže kao primer konflikta dvostrukog privlačenja, odnosno jake ambivalencije, a kad zatreba, i u nekim drugim pravcima, poteže se i kao primer neodlučnosti slobodne volje. I magare sa kojim je, za šta god ono bilo primer, potpisnica ovih redova snažno saosećala kad je zatvarala vrata za popisivačem. Jer između dva plasta sena, koja u ovoj priči postaju dva maternja jezika, nije mogla da se odluči, pa je ostala bez i jednog, u kategoriji nije se izjasnio (iako je potpisni-ca). A valjda, kad nema maternji jezik, nije ni čudno što se, po ko zna koji put, sa lepom srpskom državom na lepom srpskom jeziku nije razumela i nije ni mogla razumeti.

Autorka je lingvistkinja iz Beograda.

Peščanik.net, 16.10.2011.