Izrael će uskoro morati da donese istorijske političke odluke koje će odrediti sudbinu zemlje, celog regiona i budućih generacija. Na nesreću, Binjamin Netanjahu i njegovi partneri iznova dokazuju da nisu kvalifikovani da donose takve odluke. Politika koju su usvojili poslednjih godina dovela je Izrael do ponora. Nisu pokazali ni trunku kajanja zbog prethodnih grešaka niti spremnost da promene pravac. Ako nastave da odlučuju, odvešće i nas i ceo region u propast. Umesto što žure u novi rat sa Iranom, morali bi da izvuku pouku iz poraza u ovom šestomesečnom ratu.
Rat je vojno sredstvo za ostvarenje političkih ciljeva, a jedino merilo ratnih uspeha biće odgovor na pitanje da li su politički ciljevi ostvareni. Posle strašnog pokolja od 7. oktobra, Izrael je morao da oslobodi otete i razoruža Hamas, ali to nisu bili jedini ciljevi. S obzirom na egzistencijalnu pretnju Irana i njegovih agenata haosa, Izrael je morao da ojača savez sa zapadnim demokratijama, da osnaži saradnju sa umerenim faktorima u arapskom svetu i da uspostavi stabilan poredak u regionu. Ali Netanjahuova vlada je ignorisala sve ove ciljeve i umesto toga je težila osveti. Nije oslobodila sve otete niti je uništila Hamas. Svesno je izazvala ogromnu humanitarnu katastrofu za 2,3 miliona Palestinaca u Pojasu Gaze, potkopavajući moralnu i političku osnovu postojanja države Izrael. Humanitarna katastrofa u Gazi i pogoršanje situacije na Zapadnoj obali vode u haos, kvare naš savez sa zapadnim demokratijama i otežavaju saradnju sa zemljama kao što su Jordan, Egipat i Saudijska Arabija. Pogled većine Izraelaca je sada usmeren ka Teheranu, ali ni ranije nismo baš želeli da vidimo šta se dešava u Gazi i na Zapadnoj obali. Ako ne napravimo dramatičnu promenu u našem ponašanju prema Palestincima, naša arogancija i osvetoljubivost će nas odvesti u istorijski poraz.
Nakon šest meseci rata, većina otetih je i dalje u zarobljeništvu, a Hamas nije pobeđen. Pojas Gaze je skoro potpuno uništen, na hiljade palestinskih građana je ubijeno, dok su preživeli većinom izgladnele izbeglice. Pored Gaze, uništen je i politički status Izraela, koji se pretvorio u izolovanu i omraženu državu čak i među donedavnim prijateljima. Ako izbije sveopšti i dugotrajni rat protiv Irana i njegovih poslušnika, koliko će Izrael moći da se osloni na to da će Sjedinjene Države, zapadne demokratije i umerene arapske države rizikovati da pruže vojnu i diplomatsku pomoć koja će nam biti potrebna? Čak i da takav rat ne izbije, koliko dugo će Izrael moći da izdrži kao izolovana zemlja? Mi nemamo resurse koje ima Rusija. Bez trgovinskih, naučnih i kulturnih veza sa ostatkom sveta, bez američkog naoružanja i novca, najoptimističniji scenario kojem možemo da se nadamo jeste da budemo Severna Koreja na Bliskom istoku.
Previše građana Izraela negira ili potiskuje situaciju i uzroke koji su nas dovde doveli. Konkretno, mnogi poriču ozbiljnost humanitarne krize u Gazi i stoga nisu u stanju da shvate političku krizu u kojoj se nalazimo. Kada čuju izveštaje o razaranju, ubijanju i gladovanju u Gazi, tvrde da su to lažne vesti ili pronalaze moralna i vojna opravdanja za ponašanje Izraela.
One koji žure da krivca za naše nevolje pronađu u antisemitizmu, vredi podsetiti na prve nedelje rata, kada je Izrael uživao međunarodnu podršku bez presedana. Koliko je samo lidera doletelo u Izrael. Predsednik Sjedinjenih Država, predsednik Francuske, nemački kancelar, britanski premijer i još čitav niz premijera, ministara spoljnih poslova i drugih lidera posetili su Izrael i dali podršku u borbi protiv Hamasa. Lepe reči su pratila i dela. U Izrael su dopremljene neverovatne količine vojne opreme. Nemački izvoz naoružanja povećan je deset puta. Bez te pomoći ne bismo mogli da vodimo rat u Gazi i Libanu i da se pripremimo za suočavanje sa Iranom i njegovim emisarima. U međuvremenu, u vodama Crvenog mora i Indijskog okeana okupila se međunarodna flota da se bori protiv Huta i održi slobodan prolaz na trgovačkom putu koji vodi do zaliva Eilat (Akapski zaliv) i Sueckog kanala.
Ne manje važno, u većini prethodnih ratova Izrael je delao pod strogim vremenskim ograničenjima, a njegovi saveznici su ga primoravali da prekine oružana dejstva u roku od nekoliko dana ili nedelja. Ali u ovom ratu zbog Hamasovih ubijanja, Izrael je od saveznika dobio produženje od nekoliko meseci kako bi osvojio Gazu, promenio tamošnju situaciju kako smatra najprikladnijim, oslobodio otete i napravio alternativni poredak u regionu.
Netanjahuova vlada je potpuno proćerdala politički kredit, snagu duha i posvećenost izraelskih vojnika. Umesto da iskoristi pobedu na vojnom polju kako bi postigla sporazum o oslobađanju otetih i promovisala alternativni politički poredak, vlada je svesno odlučila da nepotrebno izazove humanitarnu katastrofu u Pojasu Gaze i tako uvede Izrael u nepotrebnu političku katastrofu.
Jedan po jedan, užasnuti onim što se dešava u Gazi, naši saveznici su počeli da traže momentalni prekid vatre, pa čak i embargo na uvoz oružja. Umerene arapske države čiji su interesi slični našim i koje strahuju od Irana, Hezbolaha i Hamasa, imaju problem da sarađuju s nama zbog prizora iz Gaze.
Netanjahuova vlada je uspela da upropasti i odnose sa Sjedinjenim Državama, kao da imamo rezervni izvor naoružanja i diplomatske pomoći. Nove generacije u SAD i čitavom svetu u Izraelu vide rasističku i nasilnu državu koja proteruje milione ljudi iz njihovih kuća, namerno izgladnjuje i ubija hiljade građana na svom putu neobuzdane osvete. Posledice ćemo osećati ne samo narednih dana, već decenijama. Čak ni u najmračnijim trenucima 7. oktobra, Hamas nije bio ni blizu da savlada Izrael. Ali je ponašanje Netanjahuove vlade posle 7. oktobra dovelo zemlju u egzistencijalnu opasnost.
Poraz Netanjahuove vlade u ratu nije slučajan. To je plod višegodišnjih trendova. Odluka da se izazove humanitarna kriza u Gazi zasniva se na kombinaciji tri faktora: nedostatak empatije prema palestinskim životima, nedostatak osećaja za međunarodni status Izraela i redosled prioriteta koji ignoriše stvarne bezbednosne potrebe zemlje.
Dugi niz godina, Netanjahu i njegovi partneri neguju rasistički pogled na svet, što je previše Izraelaca naviklo da potcenjuju vrednost palestinskih života. Postoji direktna veza između divljanja u Havari u februaru 2023. i humanitarne katastrofe u Gazi. Oni koji su se navikli da je dopušteno spaliti varošicu na Zapadnoj obali iz osvete zbog ubistva dvojice Izraelaca, videli su i mogućnost da razore ceo Pojas Gaze iz osvete zbog 7. oktobra.
Nema sumnje da je Hamas ubilačka teroristička organizacija koja je 7. oktobra počinila niz strašnih zločina. Ali Izrael bi trebalo da bude demokratska država koja čak i u slučaju Hamasa poštuje zakon, osnovna ljudska prava i moralne standarde. Zato su Sjedinjene Države, Nemačka i Britanija bile na našoj strani 7. oktobra. Podrazumeva se da demokratske zemlje imaju pravo i obavezu da se brane, a u ratovima za opstanak ponekad je nužno preduzeti nasilne korake kako bi se postigli važni politički ciljevi. Međutim, izgleda da su mnogi koraci koje je Izrael preduzeo posle 7. oktobra vođeni slepom osvetom ili još gore, u nadi da će stotine hiljada Palestinaca zauvek pobeći iz Pojasa.
Netanjahu i njegovi partneri su dugi niz godina negovali oholost koju su usvojili mnogi Izraelci potcenjujući važnost naših odnosa sa zapadnim demokratijama. „Lider posebne lige“ – piše na propagandnim plakatima koji prikazuju Netanjahua i Vladimira Putina kako se smeškaju i rukuju. Kome trebaju Vašington i Berlin kad izraelska sila ima nove prijatelje u Moskvi i Budimpešti? A ako je Putin naš novi prijatelj, zašto se i Netanjahu ne bi ponašao kao on i, na primer, odsecao uši teroristima. Mnogi misle da bi Izrael trebalo da uči od njega. Nepotrebno je reći da je nakon 7. oktobra Putin zabio nož u leđa Netanjahuu, a Viktor Orban se nije ni potrudio da dođe. Pomogli su nam liberali iz Vašingtona i Berlina. Možda iz navike, Netanjahu je nastavio da ujeda ruku koja nas hrani. Izolacija Izraela u svetu i mržnja akademske zajednice, posebno mladih, nije rezultat Hamasove propagande. To je rezultat Netanjahuovih pogrešnih prioriteta u poslednjih 15 godina.
Dugi niz godina su Netanjahu i njegovi partneri oblikovali prioritete koji su ignorisali ne samo važnost našeg saveza sa zapadnim demokratijama već i dublje bezbednosne potrebe Izraela. Puno se pisalo o tome šta je dovelo do debakla 7. oktobra i još mnogo će se pisati. Naravno, nema sumnje da premijer ne može biti odgovoran za sve. Ali je odgovoran za najvažniju stvar, definisanje državnih prioriteta. Netanjahu je postavio prioritete koji uništavaju Izrael. On i njegovi partneri su više priželjkivali veliku teritoriju i proširenje okupacije, nego bezbednu državu i zaštitu granica, što je dovelo do toga da je „gospodin bezbednost“ koji godinama nije uspevao da evakuiše nijedno ilegalno naselje sa okupiranih teritorija, za jedan dan raselio izraelske gradove Sderot i Kirjat Šmonu.
I više od toga. Kada je formirao poslednju vladu, Netanjahu je trebalo da odabere problem na koji će se fokusirati. Da li na borbu protiv Hamasa, Hezbolaha ili Irana? Ili još bolje, na pitanje životnog standarda? Posle dubokog razmišljanja, „gospodin bezbednost“ je odlučio da ratuje sa vrhovnim sudom. Da je u periodu od januara do oktobra 2023. Netanjahuova vlada posvetila pažnju Hamasu umesto vrhovnom sudu, oktobarska katastrofa je mogla da se izbegne.
Kada je posle 7. oktobra Netanjahu morao da odabere ratne ciljeve, ne čudi da je bezbednost opet dobila nisko mesto u redosledu prioriteta. Shvatljivo je da je Izrael morao da uđe u Gazu kako bi uništio vojne kapacitete Hamasa. Ali dugotrajni cilj rata je morao biti stvaranje novog stabilnog poretka u regionu koji će čuvati bezbednost građana Izraela dugi niz godina. Takav poredak se mogao uspostaviti jedino kroz savez između Izraela i zapadnih demokratija i jačanjem saradnje sa umerenim snagama u arapskom svetu. Umesto da se za to postara, Netanjahuov odabrani ratni cilj je bila slepa osveta nad Palestincima. Kao slepi Samson u priči iz Tanaha, Netanjahu je izabrao da se sveti i sruši hramove Gaze na naše glave.
Izraelski narod poznaje i voli priče iz Tanaha. Kako se dogodilo da posle 7. oktobra zaboravimo priču o Samsonu? To je priča o jevrejskom heroju koji je odveden u Gazu i kog su Filistejci držali u zatočeništvu i mučili. Zašto on nije postao simbol 7. oktobra? Zašto njegov lik ne vidimo na stikerima, mimovima i grafitima? Zato što je Samsonova poruka užasavajuća. „Osvetiću se i moja duša će umreti sa Filistejcima“, rekao je Samson. Od 7. oktobra toliko ličimo na Samsona po aroganciji, zaslepljenosti, samoubilačkoj želji za osvetom, da bi nam naprosto bilo suviše strašno da se prisetimo oholog junaka koji je srušio hram na sebe i žrtvovao dušu kako bi ubio osvajače.
Posle 7. oktobra bilo je neophodno boriti se protiv Hamasa i poraziti ga, ali je to moglo da se izvede bez ubijanja tolikog broja nevinih civila i bez izgladnjivanja stanovništva u Gazi. Vojska je postigla niz impresivnih pobeda na bojnom polju, koje su joj donele kontrolu nad velikim delovima Pojasa Gaze i putevima. Čak i da je u trenucima borbe bilo teško razlikovati civile od naoružanih vojnika, šta je sprečilo Izrael da pruži pomoć Pojasu Gaze? Ima onih koji tvrde da je problem u raspodeli pomoći u Pojasu, da pripadnici Hamasa otimaju hranu, i da je to razlog što vidimo prizore izgladnele dece i hiljade očajnih ljudi koji jure kamione sa humanitarnom pomoći. Čak i da je to tačno, Izrael je mogao da pruži pomoć, da unese u Pojas Gaze toliko hrane, lekova i druge opreme, da nikakva krađa ne bi mogla da izazove glad. Uostalom, kakve veze lopovi imaju sa viškom hrane osim što je prodaju stanovništvu?
Kao alternativu, ako je već i Egipat imao poteškoća da unese pomoć u Pojas Gaze, a ostale države odbile da prime palestinske izbeglice, Izrael je morao da napravi utočišta na svojoj teritoriji, u pustinji na granici sa Egiptom. U ovom području je moguće smestiti stotine hiljada žena, dece, starih i bolesnih iz Pojasa Gaze i postarati se da im se obezbede osnovne potrebe i zaštita od napada sve dok traje rat. Ovu ideju su još u prvim danima rata izneli Beni Moris, Binjamin Zev Kedar i još neki stariji članovi izraelske akademije, koji su na vreme videli opasnost. Ovakvom politikom bi se ispunila moralna dužnost Izraela, stekli bi mnoge simpatije na međunarodnoj sceni i istovremeno bi omogućili vojsci da nesmetano deluje u Pojasu Gaze. Još nije kasno da se ta ideja sprovede u delo.
Netanjahu nastavlja da obećava apsolutnu pobedu, dok se nalazimo na korak od apsolutnog poraza. Već smo postigli glavne ciljeve koje je bilo moguće ostvariti u borbi – vraćanje poverenja u vojnu sposobnost armije, obnova izraelske strategije odvraćanja i eliminacija većeg dela Hamasovih vojnih kapaciteta. Nema više šta da se dobije ratom. Opasna je pretpostavka da je potrebna još samo jedna pobeda u Rafijahu i Han Junisu, pa će Hamas biti skršen, oteti će biti oslobođeni, a Izrael će moći da svim svojim neprijateljima diktira uslove predaje. Svaki dodatni dan ratovanja služi ciljevima Hamasa i Irana i produbljuje međunarodnu izolaciju Izraela.
Veliki deo izraelske javnosti je slep za ono što se događa. Za previše Izraelaca vreme je stalo pre šest meseci. Sunce se zaustavilo u Sderotu.1 Naši mediji se i dalje svakodnevno pune izveštajima o 7. oktobru 2023. kao da ne primećuju da je već april 2024. Važno je, naravno, da se sećamo i da razjasnimo šta se dogodilo u Otef Azi te strašne subote, ali je važno da znamo i šta se dešava u Gazi ovog trenutka. Ceo svet posmatra stravične slike iz Gaze, dok se suviše izraelskih građana ne usuđuje da ih pogleda ili u njima vidi lažnu propagandu. Zaslepljenost javnosti daje vladi odrešene ruke da nastavi kampanju razaranja, koja uništava ne samo Palestince već i ono što je ostalo od izraelske pozicije u svetu i našeg moralnog kompasa. Kako rasturiti sobu odjeka u kojoj smo zarobljeni i videti šta se događa?
Tokom istorije se dešavalo da čitava javnost izgubi vezu sa stvarnošću. To je posebno slučaj u ratnim vremenima. Početkom 1945. kada je izolovani Japan stajao na ivici potpunog poraza, njegovi građani su nastavljali da se bore za apsolutnu pobedu koju su im obećavali vlada i mediji. Japanci koji bi se usudili da misle drugačije žigosani su kao defetisti, bivali strogo kažnjavani, a ponekad i ubijani.
Za mnoge Japance car Hirohito je bio božansko biće. Nikada im se nije direktno obraćao, i osim porodice i državnih lidera niko nije mogao da čuje njegov glas. Nedelju dana nakon što je bačena atomska bomba, japanska vlada je shvatila da mora da se preda. Pošto je do tog trenutka vlada obećavala apsolutnu pobedu, pribojavala se da građani neće razumeti iznenadni zaokret. Čak ni atomske bombe neće moći to da objasne. Zato je bog Japanaca uključen u propagandni posao. „Uprkos velikim naporima svih nas“, začuo se glas božanskog cara u etru, „ratna situacija se ne razvija u našu korist i opšti trendovi u svetu su usmereni protiv naših interesa… Stoga smo odlučili da pođemo novim putem mira… podnošenjem onoga što se ne može podneti i trpljenjem onoga što je nemoguće istrpeti.“
Izrael 2024. nije Japan 1945. Nije krenuo u osvajanje celog sveta i nije ubio milione ljudi. Izrael i dalje ima domaću vojnu nadmoć, a njegova međunarodna izolacija još nije potpuna. Što je najvažnije od svega, u našem regionu atomsko oružje je još uvek u skladištima. Još ima vremena da se spreči da Bliski istok postane Hirošima. Uprkos ogromnim razlikama, postoji jedna stvar u kojoj smo slični. Kao i Japanci, mnogi od nas su zarobljeni u sobi odjeka u kojoj slušamo obećanja apsolutne pobede, dok u stvari stojimo na ivici propasti. Kako da izađemo iz te sobe? Ne treba čekati atomsku bombu, niti obraćanje boga na radiju.
Netanjahuova vlada, koja je toliko puta poražena, mora konačno da preuzme odgovornost. Ona je ta koja je oblikovala destruktivni redosled prioriteta koji nas je dovde doveo i ona je ta koja je vodila rat na Samsonov način, odlučna da se osveti po cenu samodestrukcije. Isti ljudi više ne smeju donositi najvažnije političke odluke u istoriji Izraela.
Netanjahuova vlada je stigla do tačke kada se mora podneti ono što je teško podnošljivo, da prizna poraz i da oslobodi mesto za nekog ko će biti u stanju da okrene novi list. Osnovni zadatak jeste konstituisati vladu koja će zaustaviti humanitarnu katastrofu u Pojasu Gaze, započeti proces rehabilitacije političkog statusa i našeg moralnog kompasa. Ako ne promenimo svoju politiku prema Palestincima, ostaćemo sami u ratu protiv Irana i doživećemo isti kraj kao i Samson, koji je u impotentnom besu srušio hram na sebe.
Haaretz, 18.04.2024.
Prevela Alma Ferhat
Peščanik.net, 23.04.2024.
IZRAEL / PALESTINA