Kad ništa drugo nije pomoglo, trust pilećih mozgova iz nenarodne koalicije Voja-Velja setio se – posle dužeg razmišljanja – da nadmoćnijeg političkog protivnika nazove “koalicija Čanak, DS i G17”; ponekad i “koalicija predvođena Čankom” i već u tom pravcu. Logika je tu detinjasto jednostavna: ako mi najviše na svetu (dobro: posle Čede) mrzimo Nenada Čanka, onda – pošto ga Mi mrzimo – mora biti da je on i univerzalno omrznut, pa ga treba u svakoj prilici turati na čelo protivničke političke grupacije, što će tu grupaciju naravno urnisati i upropastiti, pa posle nek vide s kim su tikve sadili. U tom smislu je onda i upućena odgovarajuća instrukcija aktivistima, pa sada moraju ritualno da započinju svaki napad na protivničku koaliciju omrznutim imenom Nenada Čanka, pa im je odmah nekako lakše. Dok tako oni uživaju u svojoj pameti i visprenosti, neki čak misle i da su duhoviti, Nenad Čanak uživa. On, kao stari marketingaš, zna da je važno da te pominju – pa makar i po dobrom. Tako su nenarodnjaci uštedeli koaliciji “Čanak i drugovi” lepe pare.
Naime, onaj ko ne voli Čanka, ne voli ni Borisa i jedva da podnosi Mlađu – i obrnuto. Tako Voja, Velja i mladi Ristivojević propovedaju već preobraćenima, a neutralne iritiraju do te mere da će neki od njih iz inata glasati za koaliciju “Čanak & Co.”; toliko je ta ideja slaboumna. A šta su to toliko važno i novo pronašli protiv Nenada Čanka? To što je čovek izjavio da više veruje svojim očima nego Voji Koštunici (da je Kosovo nezavisno, to jest). Tako je Nenad Čanak počinio dva smrtna greha istovremeno: pokazao je da je duševno zdrav (što se u njihovoj Srbiji ne prašta) i posumnjao je u Voju Koštunicu (što je nedopustivo, jer ono što Voja kaže upisano je munjom u kamen). Pošto dva mlađa partnera u koaliciji “Čanak et al.” nisu do sada bili tako jasni i nedvosmisleni u pogledu te dve vrhunske teme, logično je da se Čanak popeo na čelo koalicije. Ako i kada Boris ili Mlađa izvale nešto u tom smislu, poredak na top-listi promeniće se. Uostalom, lako je Čanku: on od početka govori isto, a ova dvojica bi znate već šta: ono što ne biva. Ne može se istovremeno i imati i nemati Kosovo; istovremeno biti duševno zdrav, a mahnitima za volju praviti se mahnit. Znaju oni vrlo dobro ko je zaista mahnit, a ko se samo folira, pak to ne pomaže nimalo. Za razliku od njih dvojice, Čanak i Čeda javno odbijaju da glođu onu gumenu kost od Kosova, bačenu narodu umesto neke prave i ozbiljne hrane. Kazaće neko da je to pitanje “političkog pragmatizma”, je li: ne valja se; ne treba ići uz nos preovlađujućem javnom mnjenju i već to; s kurjacima se zavija, a pokornu glavu sablja ne seče; šta ima ti da se ističeš; kud svi Turci; kad ti svi kažu da si pijan, a ti lezi pa se valjaj; znate već. Pristajanje na ovaj konkretni “politički pragmatizam”, međutim, znači upadanje u klopku koju su već postavili politički protivnici svojom besomučnom i upornom dernjavom, izvikavši Kosovo za vrhunsku vrednost, “srce Srbije”, genetski dat imperativ i ostale budalaštine, pa ti sad reci nešto ako smeš. E, pa ako hoćeš da se baviš ozbiljnom politikom, moraš da kažeš istinu – pa šta košta da košta, jer će na kraju to biti investicija u poštenu budućnost, a sada obezbeđuje barem miran san. Na lažima i opsenama ništa se trajno izgraditi ne može. Laž i opsena sredstva su šibicarska i prevarantska.
Da je situacija složena – jeste. Čak je i “neizbežna”, što reče u svojoj depeši onaj sekretar komiteta negde iz Srema za vreme nasilne kolektivizacije, kad su ga iz Beograda pitali kakva je bezbednosno-politička situacija na terenu. To je stvar matematike, pa je zato i neizbežna. Koalicija predvođena Čankom i radikali su tu negde, barabar, pata karta. Ostaju nenarodnjaci, Dačić i penzioneri s Palmom i Čeda; svima njima “koalicioni potencijal” prirodno raste. Čeda je tu gde je, konstanta. Voja i Velja sada zavise od broja glasova koje će dobiti, kao i Dačić. Što manje dobiju, veća je šansa da se prišljamče radikalima: što zato što prva ljubav zaborava nema, što u panici od marginalizacije. Ako se Voja i Velja 12. maja osete moćnijima nego sad, imaće o čemu da razgovaraju sa koalicijom koja odjednom više neće biti “Čankova”. Ako se razočaraju, uvek imaju radikale koji se sada već prave uvređeni i femkaju se. Neki cinik bi rekao da će Voja i Velja parlamentarnu većinu obezbediti onome ko Voju postavi za premijera, a Velju za ministra za pare. Demokratska stranka nikad nije zatvorila vrata za DSS, a radikali nemaju ništa protiv. Prihvatiće Voja i Velja i Nenada Čanka, čekajte samo. Svačega smo se mi nagledali za živa hadžije.
Ako ispadne tako nekako, postoji opasnost da i ova vlada bude napravljena po istom ovom principu stranačkih piramida moći i podele na feude. To bi opet vodilo ugrađenoj nestabilnosti, jer će iskušenje da se na bezobrazluk izvaćari ono što nije dogovoreno biti opet prisutno. Jedni će druge udarati u glavu Rusima i Kosovom, a ovi njih Evropom i životnim standardom – pa ko koga jače tresne.
Bili ste upozoreni.
P.S.: Sedim ovoga Uskrsa u Zagrebu i čitam u nekim novinama kako se neki važan direktor, ozbiljan čovek, žali da 42 odsto građana Hrvatske ima samo osnovnu školu i manje od nje; otprilike isto kao i u Srbiji. Ako je to nekome uteha, taj je budala. Naime, čini se da je razlog tako poraznih statistika to što su i iz Srbije i iz Hrvatske obrazovani i pametni sistematski i uporno bežali tokom poslednjih dvadesetak godina. A mi se posle čudimo kako nam izbori tako ispadaju.
Danas, 28.04.2008.
Peščanik.net, 28.04.2008.
