Devojke i mladići iz različitih udruženja koja brane prava homoseksualnih osoba u Srbiji, verovatno nisu ni slutili kakve će sve reakcije u našoj javnosti da izazove zakazivanje Povorke Ponosa.
Poučeni gorkim iskustvom nasilja na njihovoj ranijoj, sličnoj manifestaciji, oni su od javnosti zatražili podršku. I kao u Rembrantovom „Času anatomije doktora Tulpa”, naša javnost je savršeno tačno pokazala svoju pravu prirodu.
Svoje gotovo psihopatsko protivljenje manifestaciji, prve su naravno ispoljile različite profašističke i klerikalne organizacije, koje godinama napadaju i fizički ugrožavaju svaki skup posvećen zaštiti ljudskih prava. Uz blagonaklonost većine „patriotske” javnosti, a to jeste prava većina u Srbiji, one su uputile niz saopštenja, obećavajući „krv i batine” učesnicima. Grad je oblepljen posterima koji otvoreno pozivaju na linč učesnika. Na to republički javni tužilac izjavljuje da je sve u okvirima „političkih razlika”! On nije primetio poziv na nasilje i pretnje smrću!?
Ali ni „građanska” javnost nije bolje reagovala. Ona je u većini ovo shvatila kao anketu o sopstvenom seksualnom opredeljenju. Uz obavezno isticanje sopstvene seksualne „normalnosti” (što je psihoanalitički gledano vrlo zanimljivo), ona se založila da se manifestacija odloži, jer je seksualno opredeljenje „privatna stvar”. Ova besmislena fraza, jer ako ništa drugo, čovek već oblačenjem javno manifestuje svoju polnu ulogu u apsolutno svakom društvu, trebala je da za navek odloži njihovu nelagodu što ih je manifestacija suočila sa pitanjem da li u našem društvu postoji obespravljena manjina, o kojoj se ne govori „među pristojnim ljudima”. Time je ona u suštini krajnje negativno odgovorila na postavljenu dilemu. Jer ceo smisao manifestacije i jeste da se potvrdi „postojanje” homoseksualnih osoba u društvu i da oni od statusa „nestalih”, steknu status „javnih”, što je uvek prvi korak u borbi za nečija prava.
Sve dok god vi o svojoj obespravljenosti ne smete javno da govorite, vaši problemi su privatni, odnosno oni društvo kao celinu ne interesuju. Tek kada vam se prizna pravo na JAVNO POSTOJANJE, vi možete da započnete mukotrpnu borbu za svoja prava.
Crkva kao stub konzervatizma i otpora promenama, dala je dva saopštenja. Vladika Amfilohije je nekim, po svom običaju, nemuštim i parabiblijskim jezikom, pomenuo Gomoru, kao simbol razvrata koji će se dogoditi na ulicama Beograda. Čovek koji tokom ratne klanice na prostoru bivše Jugoslavije u proteklim ratovima, nije video ništa slično, odjednom se osetio pobuđenim da osudi greh.
Ali ne manjka vladiki Amfilohiju vrednosni sistem. Na sahrani majke Radovana Karadžića rekao je da je rodila sina „heroja”, ali je zato na sahrani Zorana Đinđića rekao „ko se laća mača, od mača će poginuti”. On je uvek jasan kada mu to treba i kada sebe promoviše. Nažalost, nešto je manje jasan kada treba da brani najveću hrišćansku vrednost – ljubav prema bližnjem. Naročito onim s kojim se ne slažeš.
Da to „popravi” postarao se vladika Irinej, koji je rekao da je njegovo saopštenje „pravi stav crkve”!? Ovo „građansko” saopštenje ponovilo je da je seksualno opredeljenje „privatna stvar” pojedinca, što smo već čuli ranije. Ničeg drugog u njemu nije bilo.
Konačno, vladajuća politička elita, od predsednika države do vlade, reagovala je tek kada je Švedska, predsedavajuća EU, poslala jasnu poruku da predstojeću manifestaciju vidi kao pravu sliku stanja ljudskih prava u Srbiji. U strahu od posledica, vlast je naglo probuđena, obećala „rad, red i mir”, zaklinjući se u policiju koja to treba da obezbedi!?
I tako je čas anatomije savršeno uspeo. Naše društvo je još jednom pokazalo nesposobnost da odgovori na izazove vremena. Licemerno i nemoćno da shvati da je proces osvajanja slobode u društvu ustvari borba sa samim sobom, ono je tu borbu odložilo za neka druga vremena. Jer niko se ne rađa tolerantan. To se uči u jednom dugom i bolnom procesu koji se nikad ne završava. Nikakvo odlaganje tu ne pomaže. Pre ili posle bićemo primorani da vidimo stvarnost kakva jeste i moraćemo da je prihvatimo.
Tomas Pejn je govorio o „religiji humaniteta”. Ona traži punu posvećenost. I kada devojke i mladići koji su zakazali svoju povorku na nju i krenu klecavog koraka, s razlogom na smrt uplašeni zbog užasnih pretnji, desiće se najveće od svih čuda koje ni doktor Tulp pod svojim nemilosrdnim skalpelom nije mogao da vidi – ova mala povorka boriće se i za sve nas, da sačuvamo najveće od svih ljudskih darova, darove samilosti i tolerancije. Za to bi svi morali da im budemo zahvalni.
P.S. Upravo sam doznao da država „ne može da garantuje sigurnost učesnicima povorke” i da je povorka otkazana. Čas anatomije je još dramatičnije pokazao stanje našeg društva. Tamo gde država ne vidi šta se dešava i kapitulira pred profašističkim i nasilnim grupama, vraćamo se u Hobsovo „prirodno stanje” pre društvenog ugovora, gde čovek samo sopstvenom silom može da se spase. A možda je to i prava definicija naše situacije – da već odavno umesto države imamo vladavinu nasilnih grupa koje se smenjuju na vlasti.
Peščanik.net, 19.09.2009.
