Autonomija univerziteta utvrđena je međunarodnim dokumentom imenovanim Magna Charta Universitatum 1988, napisanim o 900-godišnjici bolonjskog univerziteta, neznatno dopunjenim 2020. Možemo tvrditi da danas vredi koliko i Povelja UN, dakle ništa, ako smo najzaguljeniji cinici ili srpski diktator – zna čovek, sedeo je u kući Povelje zakukuljen u srpsku zastavu. No bez obzira na današnje stanje stvari, ovakvi međunarodni dokumenti postoje i ne mogu se izbrisati, čak i ako se ne poštuju. Osnova autonomije univerziteta je četvorostruka, podrazumeva organizacijsku, finansijsku, akademsku slobodu i slobodu članova, odnosno zapošljavanja. Nigde se ne pominje zabrana bavljenja politikom, ali je jasno navedena nezavisnost od politike i finansija. Uostalom, na univerzitetu se uči politika, to je izvesno najbolji izvor raznih politika, itd., sve poznato i banalno. Univerziteti u Srbiji potpisali su dokument, reč je samo o državnim univerzitetima – u Novom Pazaru, Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu. Ti univerziteti obavezali su se da poštuju principe MCU, kao i država kojoj pripadaju. Sve četiri osnove slobode u autonomiji univerziteta kršene su u nedavnim upadima represivnih organa na univerzitet u Beogradu, a u prethodnoj godini i na svim ostalim univerzitetima, potpisnicima MCU. Prijava ovih kršenja – nadam se – podnesena je MCU.
Dodajmo malo istorije: u junu 1968. studenti su zauzeli Filozofski fakultet i druge fakultete u Beogradu. Filozofski je tada zauzimao samo Kapetan-Mišino zdanje, zajedno sa Rektoratom. Od tada pa sve do negde 1973, studenti su posle akcija u gradu (mirovni protesti protiv rata u Vijetnamu, Laosu, Kambodži, protiv posete Niksona, povremeno razbijanje izloga Američkog kulturnog centra, demonstriranje protiv suđenja studentskim vođama) bežali u dvorište Filozofskog, kamo policija nije ulazila. Dolazili su agenti, koje smo uglavnom poznavali. Autonomija univerziteta poštovana je – sem upada policajaca (tada milicajaca) u Likovnu akademiju, kojom prilikom je ispendrečena i jedna statua. Boravak i noćenje na fakultetima zahtevali su prilagođavanje prostora i unošenje raznih predmeta. Umnožavanje opasnih političkih tekstova obavljalo se na spravi zvanoj geštetner, bilo je i pisaćih mašina. Za vreme opsada obilazili smo zgradu Filozofskog, i u potkrovlju otkrili grafite iz druge polovine 19. veka, uglavnom opscene. Neke prostorije FOSS (fakultetski odbor Saveza studenata) dodelio je redakcijama časopisa: urednici satiričnog časopisa Frontisterion, među kojima sam bila, oslikao je sobu koju smo dobili. Na gornjim spratovima fakulteta bilo je i nekoliko stanara. Ukratko, studenti su se na fakultetu ponašali kao svoj na svome, bilo je klubova, održavane su izložbe, dvorište je čuvano, ponekad su ulazeći bili proveravani. Za vreme burne nedelje u junu 1968. veliki deo kulturno-umetničkog života grada odvijao se upravo u dvorištu Filozofskog fakulteta. Moglo bi se reći da je bilo mnogo više slobode i da je autonomija univerziteta bila načelno poštovana.
I tu smo, više od pola veka docnije, kod papirnih tanjira, poznatog oružja savremenog univerzitetskog terorizma. Vučimediji su dosegli vrhunac u opisima stvari koje su „nađene“, i koje sve, baš sve, spadaju u kategoriju interne organizacije univerziteta, neke od njih zahtevaju i opšti propisi bezbednosti javnih prostora. Teorije o „zapaljenju“ koje je dovelo do smrti spadaju u kategoriju „paljevina Rajhstaga“, sve dok nadležni organi konačno ne proizvedu obavezne dokumente, sa već popriličnim i odgovarajuće sumnjivim zakašnjenjem. Sve tehnike iz obdaništa upotrebljene su (nisam ja, ti si, on me je prvi šutnuo itd.), uključujući i majmunisanje zlobnog hrčka. Konačno, diktator je otvorio karte: on će svim silama pokušati da ne kandiduje, ali bliska propast čovečanstva kao i cele planete preti, pa će on poslušati orbanovce, vulinoide i ono nešto od pomirenja, poslednje marginalce čak i na diktatorovom otpadu i posledično ostati na vlasti najmanje do marta naredne godine. Pa ko preživi – smatra se da će u globalnoj kataklizmi najbolje proći bubašvabe. A građani ne treba ništa da brinu, jer će cene benzina biti stabilne još čitavih sedam dana, dok će se PRD(a)C iz Pinka pobrinuti za duhovno preživljavanje i najubitačnije oružje.
Ne da je teško ne pisati satiru, nemoguće je… i istovremeno praktično nemoguće je pisati satiru, jer je nedostižno brže piše sama diktatura. Čas autonomije zato nužno mora da uključi anatomiju fizičkog i psihičkog stanja žrtava, samog i celog građanskog tela, kako bi se izgradila prevencija, organizovala intervencija i ostvarila terapija. Jedan od primetnih simptoma ukazuje na krajnje opasno gubljenje sposobnosti smeha. Celokupna društvena i kulturna situacija vapije za proširivanjem prostora kreativnosti, radoznalosti – drugim rečima, za intimnim povezivanjem najšire, prevashodno urbane sfere sa akademskom. Zauzimanje univerziteta, upravo u novonastaloj fazi diktature u Srbiji, koja ubrzano traži načine betoniranja javnosti u celini, nužna je mera za očuvanje narodove svesti.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
