Našoj epohi, koja je izgubila poverenje u temelje na kojima počiva, kaže Česterton u eseju “O idealima”, nije za njeno saniranje potreban sposoban praktičar, nego veliki ideolog. “Praktičar zna kako stvari funkcionišu. Kada, međutim, stvari prestanu da funkcionišu, onda je neophodan mislilac, čovek koji poseduje nešto kao doktrinu o tome zbog čega stvari uopšte funkcionišu”. Čini se da je Milošević predstavljao odgovor na upravo takvu “krizu temelja”. Fenomen Kosovo bio je njen najvidljiviji izraz ali, kako se ubrzo pokazalo, zaborav smisla pogodio je široke regije našeg zajedničkog života. A u krajnjoj distanci, pri pokušaju da se sanira Jugoslavija odjednom je, na mesto problema njenog konkretnog funkcionisanja, aktuelno postalo pitanje: zašto ona uopšte postoji?
Visoka konjuktura ideologije je u Jugoslaviji, dakle, posledica objektivnog stanja stvari, a ne demagogije ili masovne psihologije, kako to misle strani posmatrači. Oni ne mogu da razumeju da se mi, umesto da se zajednički posvetimo rešavanju ekonomskih problema, sporimo o davnoj prošlosti i da se više zalažemo na raznim zborovima i demonstracijama nego na radnim mestima. Živeći u društvima koja ne potresa kriza identiteta, oni ne shvataju da ideologija zaista (a ne samo demagoški) može biti važnija od ekonomije. Drugim rečima, krećući se u onom komotnom “kako” načina funkcionisanja stvari i odnosa, oni su zaboravili muke graničnih situacija, u kojima postaje nesigurno i ono “zašto” stvari i odnosa.
Da bismo bolje razumeli to što nam se poslednjih godina događa potrebno je razmotriti funkciju ideologije u našem društvu.
Jasno je da ideologiju ne treba razumeti kao “lažnu svest”, niti uopšte kao neko, pozitivno ili negativno, sadržinsko određenje.. Mirno možemo ostaviti po strani to da li se radi o “njihovoj” ili “našoj” ideologiji, ” progresivnoj” ili “reakcionarnoj”. Ona predstavlja jednu vrstu saznanja društva o samome sebi, time i uspostavljanje komunikacijskog medija kroz koji to saznanje cirkuliše.
Budući da pokušava da pronikne u smisao stvari i odnosa, ideologija se na nužan način odnosi na celinu. Nju ne interesuju detalji, tehnička pitanja, empirijska provera. Ona želi da uspostavi okvir za obavezujuću interpretaciju konkretnih pitanja, a ne da se sama njima bavi. Međutim, da li je društvo zaista takva celina? Može li se ono zaista obuhvatiti jedinstvenim smislom (kao jedinstvenim “zato” onog “zašto”) koji onda izlaže ideologija? Teza o “kraju ideologije” je, a da njeni autori toga nisu bili ni svesni, proizašla iz intuicije o definitivnom raspadu jedinstvenog društvenog identiteta. Savremena društva su preterano složena da bi mogla biti jedinstveno reprezentovana, bilo kojim smislom i bilo kojom ideologijom.
Drugačije rečeno, “privatni jezici” društvenih “elemenata” su se do te mere osamostalili da je komunikacija “opštim jezikom” (ideologija) postala nemoguća. To ne znači, kako smatraju teoretičari postideoloških društava, da je namesto “lažne” nastupila “naučna” svest. Kraj ideologije, kao objektivna nemogućnost govora o celini, znači i kraj celovite kritičke refleksije, i uopšte, kraj jednog tipa odnosa prema sebi i prema društvu, odnosa koji je podjednako svojstven Homerovoj “Ilijadi”, hrišćanstvu, ili velikim socijalnim idejama 19. veka (liberalizmu, socijalizmu, konzervatizmu).
Međutim, naša tema nisu društva koja o sebi više ne mogu da komuniciraju putem ideologije, nego upravo društva u kojima se događa renesansa ideologije. To su socijalistička društva. Iz naznačene veze između društvene strukture i društvenog identiteta sledi to da su socijalistička društva, u kojima je još uvek moguće komunicirati ideološkim kodovima “demokratija”, “liberalizam”, “progresivnost”, itd, propustila da razviju unutrašnju složenost i, u skladu sa njom, nehomogeni, apstraktni identitet. To što se stanovništvo u Poljskoj ili Mađarskoj mobilizuje oko programa koji su primereniji prošlom nego ovom veku nije izraz političke naivnosti ili nezrelosti, nego društvene strukture koja nameće jedan tip komunikacije.
Specifičan slučaj predstavlja Jugoslavija. Na paradoksalan i pomalo ironičan način ona je prva među socijalističkim zemljama započela sa reformama, da bi se danas našla na samom začelju. Višenacionalnu strukturu naše zemlje analitičari najčešće smatraju osnovnim uzrokom ove nevesele inverzije. Međutim, ovaj argument nije tako očevidan kako se na prvi pogled čini. U vreme kada jugoslovensko društvo počinje da komunicira pomoću koda “demokratskog reformisanja”, nacionalni antagonizmi ne igraju značajnu ulogu na njenoj površini. Tek nasilno prekidanje društvenog razvoja, koji je sredinom šezdesetih godina krenuo u pravcu demokratizovanja, vodi mobilizovanju oko nacionalnih programa. Unutrašnja dinamika jugoslovenskog komunizma, a ne višenacionalna struktura našeg društva, odlučivala je o pravcu njegovog razvoja.
U zemljama u koje je komunistička ideologija “uvezena” u formi kolonizovanja od strane druge države program demokratskih reformi može se osloniti na jednostavan binarni shematizam: demokratizovanje je identično oslobađanju od spoljašnje prinude. Drugačije stoji stvar sa Jugoslavijom. Komunizam je tu pobedio “iznutra”, nezavisno od toga kako se to konkretno desilo. Zbog toga je, bar do sada, bilo nemoguće njegovo jednostavno izolovanje i smeštanje u binarni red “naši” – “njihovi”. Frustracija koja sledi iz nemogućnosti jasnog lociranja “agresora” (tj. prepreke u razvoju) biva savladana tek prelazom sa ravni društvenog na ravan nacionalnog identiteta. Tu je svima jasno ko su “naši”, a ko “njihovi”.
Političkim presecanjem demokratskih reformi jugoslovenskog društva sredinom šezdesetih godina, uz istovremeno nepostojanje organizovanih demokratskih grupa koje bi se tome suprotstavile (poput poljske “Solidarnosti”), dinamika se preselila u ravan na kojoj je bilo moguće demokratski program formulisati tako da je bez ustezanja i preterane retorike svako mogao pored uslova uspeha reformi imenovati i prepreku. Prepreka je druga nacija, ili Jugoslavija kao zbirni Drugi.
Sada se postavlja pitanje kakvi su izgledi da ovaj čudni silogizam funkcioniše, tj. da se ne raspadne pod teretom svoje paradoksalnosti? Da ponovim, on izgleda otprilike ovako: njegov prvi element je potreba za demokratskim reformama. Kada one nailaze na političku prepreku sledi izmicanje na “terminus medius”, tj. nacionalne programe, gde zastupnici reformi nisu prisiljeni da se izlože riziku sukoba sa komunistima, nego se, umesto toga, upuštaju u nerizičan sukob sa “drugim nacijama”. Treći član je, konačno, sprovođenje demokratskih reformi, iako na sporednom putu. Na tom iznuđenom zaobilasku preko nacionalnih programa su neprimetno odbačeni kako komunizam (bez potrebe direktnog sukobljavanja sa njim), tako i uskogrudi nacionalizam (za koji, nakon što je odigrao svoju mobilizujuću ulogu, u demokratski reformisanom društvu ne može biti mesta).
Ovako izgleda u modelu, a kako izgleda u stvarnosti? U jugoslovenskoj stvarnosti je skicirani silogizam stigao do svog drugog koraka. Tu se, pre svega u Sloveniji, isprobava neprimetno “otkačivanje” istrošenog raketnog punjenja, tj. komunizma. A pošto taj proces ne protiče simultano u svim krajevima, još nije moguće isto postupiti i sa drugim, faktički takođe dovoljno iskorišćenim pomoćnim sredstvom, nacionalnim programom. Ako kolektivni Drugi više ne bi bio samo vlastita korisna fikcija, nego stvarna prepreka (kakva je ranije bio komunizam, što je i predstavljalo motiv za izbegavanje konflikta sa njim), pitanje je da li bi se slovenački reformatori odvažili da se upuste u otvorenu konfrontaciju, ili bi ponovo promenili komunikacijski kod.
I pored velikih razlika na pojavnom planu, reforme u Srbiji se takođe odvijaju prema skiciranom modelu. Ovde čitava stvar izgleda još zanimljivije, pošto se celokupno zbivanje odvija u znatno skraćenom vremenu i time dobija na oštrini i jasnoći. Paradoksalna veza između komunizma, demokratije i nacije u Srbiji nije izbalansirana preciznim internim reglementiranjem (kao u Sloveniji) nego je “pomirena” u jednoj ličnosti, čije je ime, bar do sada, predstavljalo ekvivalent za bilo koju od tri pomenut vrednosti. A da se one trajno ne mogu pomiriti, to zna svako, bez neke posebne analize.
Milošević je nastupio kao neko ko ima konkretne odgovore na konkretna pitanja. Međutim, tajna njegovog uspeha leži upravo u opštosti. Nema ničeg opštijeg nego što je odnos identiteta, a on ga je uspostavio time što je na pitanje koje je glasilo: Srbija ponudio odgovor: Srbija. Identitet je, kao što je poznato, veoma stabilan odnos, međutim, ukoliko treba da kao “terminus medius” predstavlja most između komunizma i demokratije, pitanje je da li može izdržati napetost koja je svojstvena tom ogromnom luku. Da bi se ovaj problem rešio nije dovoljno pojačavati most, tj. intenzivirati “srednji član”, Srbiju i Srbe. Moguće je redom, do neizdrživosti, polemizovati fenomen Srba na Kosovu, Srba u Hrvatskoj, Srba u Bosni, konačno Srba na Mesecu, ali time neće biti trajno rešeno osnovno uznemiravajuće pitanje: kakav je odnos između komunizma i demokratije “kod Srba”, tj. u Srbiji. Dakle, nije dovoljno pojačavati most, moraju se približiti obale koje on premošćuje.
Neko će možda pomisliti da olako uz Miloševićevu politiku stavljam arhaični termin “komunizam”. Međutim, taj termin ne upotrebljavam u smislu neke precizne doktrine ili čak samo skupa načela, nego pre svega kao oznaku za jedan način političkog delovanja. Pri tom, onaj ko deluje nije suvereni subjekt, nego element konteksta delovanja, i time, iako manje nego oni koji samo “trpe”, takođe “objekt”. U tom smislu, da bismo razumeli dinamiku silogizma komunizam (demokratija) nacija, moramo ga depersonalizovati i posmatrati kao jedan sklop delovanja, a ne samo ličnih karaktera. Ako postupimo na ovaj način, videćemo da često pominjana “karakterna manjkavost” Miloševićevog štaba ima za našu temu znatno veću relevantnost od individualno-psihološke. Ne samo što se tu radi o formiranju jednog tipa sledbeništva koji je poznat iz najneslavnijih trenutaka komunističke istorije!
Ako bismo analizirali model mobilizovanja tog danas najaktivnijeg sloja u Srbiji, naišli bismo na frapantnu sličnost sa elementarnim modelom komunističkog mobilizovanja. U oba slučaja radi se o ruralnoj restauraciji (Marks bi čak rekao “ruralnoj kontrarevoluciji), u kojoj je komunizam iskorišćen samo kao prazna forma za jednu sasvim drugu “radnju”, naime, za promenu elita, tj. za veliku seobu provincije u grad. Teško je poverovati da je kriterij u ovoj selektivnoj seobi sledbeništva zaista bio sadržaj ideologije, tj. da najveći broj današnjih glavnih aktivista ne bi isto tako verno služili i nekim drugim sadržajima.
Ukoliko se u narednom periodu ništa od presudnog značaja ne dogodi, ukoliko se stvari budu kretale sada već vidljivom putanjom, biće nam neophodna jedna opštija teorija o uzrocima neobičnog i kasnog približavanja Srbije Istočnoj Evropi. Tamo ćemo se, kakva bizarnost, naći u trenutku kada taj pojam bude gotovo prazan skup. Međutim, skicirani silogizam o jugoslovenskoj demokratskoj reformi, koja je naciju iskoristila kao posredni član za prelazak sa komunizma na demokratiju, taj silogizam neće u potpunosti izgubiti heurističku vrednost. Biće neophodno samo ga obrnuti. Nacija je u Srbiji – moraćemo možda da konstatujemo za nekoliko godina – poslužila kao sredstvo da se u formi demokratije restauriše arhaični poredak koji, verovatno, tada neće postojati ni u zemlji koja ga je izumila.
Stav, novembar 1989.
Peščanik.net, 20.11.1989.
