Police u našoj lokalnoj DVD prodavnici ponovo su prazne. Može da se kupi Kako je bila zelena moja dolina sa kineskim titlovima, i malo šta drugo. Upućeni odlaze na kraj radnje, iza toaleta, do skladišta sa neobeleženim vratima, gde se Kinezi i Rusi guraju sa Amerikancima da kupe poslednju sezonu serije Homeland za sedam ili osam dolara. (Serija je kod kineskih gledalaca naišla na neujednačene reakcije: „Ne može ni da se poredi sa 24“ obično glasi odgovor.)
Poslednji put su police ispražnjene pre oko mesec dana pred Dan republike. Prodavnica se nalazi u blizini policijske stanice: policija mora da svrati i upozori pred važne datume. Logika toga što je piratska roba isložena 90 odsto vremena, a onda misteriozno nestaje prostalih 10 odsto jeste u tome što Peking treba da služi za primer kad u grad dođu gosti, naročito gosti iz drugih provincija. Najveća nestašica piratskih filmova zabeležena je 2008, u vreme Olimpijade. Naravno, i u ostalim provincijama prodaju se piratski filmovi; ali radi se o ostavljanju utiska, ne o praksi.
Ni internet nije slučajno postao skoro nepodnošljivo spor. Google može da se otvori, ali ne i linkovi, a „Google knjige“ mogu da se pretražuju, ali ne možete uvek da otvorite strane. Službenici u državnim kancelarijama i institucijama ne odgovaraju na mejlove, a ako odgovore, onda je to samo da vam kažu kako bi pitanje trebalo da uputite nekom drugom. Radni sastanci se održavaju bez donošenja odluka; međunarodne konferencije se otkazuju ili odlažu. Budući da život inače teče normalno, ljudima je trebalo malo vremena da shvate da se dosta stvari jedno vreme neće obavljati.
To nije ostalo bez reakcije. Dok prestonica i zvanično ulazi u period iščekivanja kongresa, pekinški večernji list objavio je članak koji prekoreva građane zbog njihovog opuštenog stava – stava koji ne doprinosi, piše u članku, „naučnom razvoju prestoničke ekonomije“ u ovom važnom trenutku za nacionalnu istoriju. Članak kao da sugeriše da se ne događa ništa neobično. Osamnaesti partijski kongres sasvim je uobičajena stvar: rutinski sastanak za rutinsku predaju vlasti narednoj generaciji partijskih lidera. Masivno pojačanje bezbednosnih mera, mogli bismo da zaključimo, samo je deo te rutine.
Po gradu su u poslednji čas istaknuta i obeležja predstojećeg događaja. Čak i kada je stanje redovno, ideologija se vidno pokazuje. Crvene zastave po čitavom gradu pozivaju građane da neguju duh Pekinga (patriotizam, kreativnost, toleranciju, moral), da odbace krivoverje (drugim rečima, neovlašćene verske zajednice), da proučavaju Lej Fenga (Sveti Alojzije kineskog komunističkog kanona), i da budu civilizovani (što znači da lepo stanu u red). Na bilbordima su propagandni posteri i reklame za novine. Pred važne događaje – na primer, Dan republike – normalno je videti nove transparente i cvetne sadnice širom grada. Ali do pre nedelju dana, mogli ste da prođete kroz nekoliko naselja a da ne vidite bilo kakav znak da se približava kongres.
Sada zastava ima u izobilju. „Poželite dobrodošlicu delegatima osamnaestog kongresa Komunističke partije Kine“. „Odlučno gradimo socijalizam sa kineskim likom“. Ispred zgrade ministarstva pravde ogroman cvetni aranžman poručuje „Dobro došao Veliki osamnaesti“, dok se iza cveća uzdižu moderne zgrade: Ptičje gnezdo, Vodena kocka, raskrečene noge zgrade državne televizije. To su sve proizvodi protekle decenije, i narod ih povezuje sa vladavinom sekretara partije Hua Đintaoa i premijera Vena Žibaoa, kojoj se primiče kraj. Obrisi ove cvetne instalacije pomalo podsećaju na to kako zgrade izgledaju kad se posmatraju kroz maglu izduvnih gasova koja se redovno spušta na grad.
Sa „Velikim osamnaestim“ na umu, Vang Sjangvei, glavni urednik hongkongškog dnevnika Jutarnji list Južne Kine, nedavno je posvetio pažnju problemima kineske prestonice: gužvama, saobraćaju, ceni stanova, zdravstvenim problemima usled zagađenja i nestabilnom vodosnabdevanju, da navedemo samo neke. Ponudio je rešenje po ugledu na Južnu Koreju, koja je izmestila veliki deo državnih poslova iz Seula: promenite glavni grad. Za mnoge je očigledna alternativa nekadašnja prestonica, Nanking, daleko na jugu od Jangcekjanga. Ali Vang smatra da prestonicu treba izmestiti na lokaciju u provinciji Hebei, u kojoj se nalazi i opština Peking. Nije pominjao nijednu konkretnu lokaciju, ali smatra da bi se do mesta udaljenog 100 do 150 kilometara od Pekinga lako moglo stići brzim vozom. Baoding, na oko 150 kilometara jugozapadno od grada, koji je decenijama bio prestonica provincije, sasvim odgovara opisu.
Ova dobra ideja verovatno neće otići dalje od strana Jutarnjeg lista Južne Kine. Prilika da se prevaziđu problemi neobuzdanog urbanog rasta u Pekingu propuštena je pedesetih, kada je odbijen predlog da se stari grad ostavi takvim kakav jeste i da se zapadno od njega izgradi administrativni grad – kao Nju Delhi u Indiji. „Sudbina Pekinga je zapečaćena“, napisao je istoričar umetnosti Vu Hung, „smeštanjem vlade u stari grad“. Iz ove odluke proistekli su problemi saobraćaja i očuvanja sredine o kojima se i danas raspravlja kada je reč o urbanom planiranju neprekidno rastućeg grada.
Grad trenutno očekuje jedan od cikličnih priliva gostiju, koji uvek stavljaju na probu planove za organizaciju saobraćaja. Nove rampe za usmeravanje građana instalirane su u stanicama metroa, čime je zamenjen kanap koji je do sada služio kao putokaz. Za pospanom decom koja koračaju pored nadzornih uređaja idu moderno obučeni milicioneri. Regrutovano je 1.400.000 dobrovoljaca da uspostavlja red. Mobilisano je devedeset hiljada uličnih čistača. Pripadnici opštinskih snaga bezbednosti položili su kolektivnu zakletvu da će se „boriti kao jedan, vršiti zadatak časno, boriti hrabro i pobediti odlučno!“ Jednom rečju, kako piše ovdašnja štampa, „Veliki Osamnaesti dolazi. Truba se čuje!“ Homeland sa time ne može ni da se poredi.
Antonia Finnane, Inside Story, 02.11.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 10.11.2012.
