Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
U Izveštaju o aktivnostima funkcionera tokom izborne kampanje 2014. godine, Transparentnost Srbija je kao jednu od retkih pozitivnih pojava izdvojila to što je predsednik Tomislav Nikolić bio pasivan, za razliku od njegovog prethodnika u kampanji 2012. godine. Naravno, 2014. godine se nisu istovremeno održavali parlamentarni i predsednički izbori, a Nikolić formalno nije bio funkcioner stranke već “predsednik svih građana”.
Ali Tomislav Nikolić nije dozvolio da ga uspavaju pohvale Transparensija i još pre raspisivanja ovogodišnjih izbora, u februaru, izrazio je želju “da pomogne” SNS-u da pobedi. “Zovi, samo zovi…”, uskliknuo je, ali se i ogradio izjavom da u kampanji ne bi učestvovao kao predsednik Srbije, već kao građanin koji želi da naprednjaci pobede. Do dana današnjeg nismo saznali šta bi građanin Nikolić radio – lepio plakate, pozivao birače telefonom, sa maramicom preko slušalice? Ako se nije prihvatio nekih takvih tajnih aktivnosti, čini se da ga naprednjaci, bar za sada, nisu pozvali. Vučić je procenio da mu se uz imidž više slaže ministar spoljnih poslova Mađarske, nego predsednik svih građana Srbije. I tako je Tomislav Nikolić, iako se ponovo nudio da pomogne i na dan kada je raspisao izbore, ni kriv ni dužan ostao jedina svetla tačka u “funkcionerskoj kampanji”. Nije ga bilo na stranačkim skupovima, nije se lično promovisao na manifestacijama na kojima bi ga naivni birači mogli povezati sa Vučićem – i da nije bilo par polaganja venaca i posete princa Čarlsa, gotovo ga ne bismo ni čuli ni videli.
A funkcionerska kampanja, da pojasnim ako je neko živeo u kutiji na dnu jezera i propustio prethodnih petnaestak izbornih ciklusa i cirkusa, jeste onaj izliv bliskosti prema radnicima, seljacima, đacima, pacijentima, strugovima, semaforima, kravama, zebrama, stipendijama, crvenim trakama, pismima o namerama da se potpiše memorandum o razumevanju i aparatima koji rade “ping” – koji državni funkcioneri na svim nivoima osete od trenutka kada se raspišu izbori. Ili, ako sami odlučuju kada će se izboori raspisati i održati, i koju nedelju pre, čisto da mogu da na vreme prijave da to što oni rade nije “funkcionerska kampanja”, iako tako izgleda.
Tako je Vučić pre kampanje, još krajem novembra 2015, objavio ne samo da će “lično obnoviti sve škole, obdaništa i domove zdravlja” već da će “otići u svaku bolnicu, vrtić i dom zdravlja” i da će obići sve toalete u svim školama.
Iako su premijer i pojedini ministri praktično u kampanji od konstituisanja Vlade Srbije 2014, te im je broj promotivnih aktivnosti u prethodne dve godine bio znatno veći nego u periodu 2012-2014, tek od konačne Vučićeve odluke da se vanredni izbori održe na proleće 2016, funkcionerska kampanja se zahuktala.
Pa poređenja radi – u martu 2015. probijena je jedna cev tunela Šarani na putu Ljig-Preljina. Nije mala stvar, tunel od 887 metara, najduži na trasi, a jedini funkcioner na svečanosti bio je direktor Koridora Dmitar Đurović. U februaru 2016. probijen je tunel Savinac, dugačak 270 metara. Ne samo da je premijer tome prisustvovao, otvorio šampanjac, vozio se sa novinarima izgrađenom deonicom auto-puta, davao izjave o Siriji, bezbednosti u regionu, zakonu o platama u javnom sektoru, o odličnom stanju javne kase – već je i odbio da priča o izborima, odnosno da “zamajava narod izborima”.
Istovremeno su se, kroz saopštenja i izjave, SNS i SPS ispod stola šutirali u vezi sa time zašto premijera u tunelu nije dočekao predsednik opštine Gornji Milanovac, ko je spontano dovezao građane do tunela, zašto je bilo malo građana i ko je umešniji u rasipanju novca iz budžeta.
Po principu “da se ne baci”, ostalo je dovoljno vremena do izbora da se i onaj tunel od 887 metara ponovo otvori, kao neka II-b faza radova. Jer u kampanji se otvara sve (sem sefova u kojima se čuvaju međunarodni ugovori), pa su se tako 16. marta na otvaranju mikroparka (“urbanog džepa”) na Vračaru okupili gradski menadžer Goran Vesić, ministar pravde Nikola Selaković, direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, član Gradskog veća Dragomir Petronijević i direktor JKP Gradsko zelenilo Slobodan Stanojević. Došao bi još neko, ali nije bilo više mesta u urbanom džepu. Da ne bude zabune o tome šta ministar pravde i direktor Kancelarije za KiM traže na otvaranju parka, Selaković se osvrnuo na neuređenost i neaktivnost opštine Vračar, a Đurić je eksplicitno pozvao spontano okupljene građane da “stave tačku na više od 20 godina zloupotreba i privilegija opštinskih vlasti” i resorno ih pozvao da uspostave “bratske odnose sa sugrađanima na Kosovu i Metohiji”. Šta god to značilo. Takav izveštaj, partijska “budnica” iz državnih truba, osvanuo je na sajtu Grada Beograda.
I dok su promotivne aktivnosti i pseudo-događaji loša praksa, u kampanji se beleži i niz nepravilnosti koje predstavljaju direktno kršenje propisa, u prvom redu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije: iznošenje stranačkih stavova na skupovima na kojima se nastupa kao državni funkcioner, objavljivanje takvih stavova na sajtovima državnih organa (na primer, uz pomenuti urbani džep, tu je i intervju Marka Đurića za Alo na sajtu Kancelarije za KiM), povezivanje državnih i stranačkih aktivnosti, pri čemu se na državne prevoze novinari, pa ako svrate i na stranački, dobrodošli su. Primera za ovo potonje ima na pretek – ministar zdravlja u 11 obilazi ambulantu, u 12 stranački funkcioner Lončar drži stranački skup ispred ambulante, ministar Vulin u 10 obilazi socijalnu ustanovu u Kragujevcu, u 11 na stranačkoj konferenciji za novinare u Kragujevcu svečano otvara izbornu kampanju, premijer obilazi Kosovo, pa predsednik SNS-a drži miting u Zvečanu…
Nije sve u kvantitetu, važan je i kvalitet, pa tako ima događaja koji po bizarnosti i besmislenosti angažovanja državnih funkcionera zavređuju nagradu u posebnoj kategoriji. Ministar Vulin, sa 20 promotivnih aktivnosti tokom tri sedmice kampanje (od 14. marta do 3. aprila) očigledno nije birao gde će se pojaviti, pa je uz mnoštvo socijalnih ustanova za zbrinjavanje dece i odraslih, uspeo da zbrine i morski brod porinut u brodogradilištu kraj Zrenjanina. U oštroj konkurenciji za najtragičniji ili, da izbegnemo eufemizme, najjadniji događaj je prisustvo pomenutog gradskog funkcionera Petronijevića uručenju peciva, donacije privatne kompanije, namenjenog Svratištu za decu ulice.
Iz svih ovih primera, i bez statistike, jasno je da gradski funkcioneri, iako nisu raspisani izbori za Grad Beograd, neumorno špartaju kroz beogradske opštine, kao artiljerijska priprema za lokalne kandidate. Kao stranački funkcioneri oni dobacuju i do okolnih opština, ali to nije predmet monitoringa koji sprovodi Transparensi.
A prema podacima iz tog monitoringa, tokom tri sedmice kampanje (od 14. marta do 3. aprila), najviše aktivnosti je logično imao Vučić – 28. Slede Siniša Mali, Goran Vesić i Aleksandar Vulin sa po 25, a onda daleko ispod Marko Đurić 14, dr Stefanović 11, Dačić 10 i Miroslav Vasin 9. U ovaj zbir ne ulaze stranačke aktivnosti niti sednice vlade.
Ako se izuzmu sastanci u kabinetu ili posete zvaničnicima u Srbiji, posete inostranstvu, konferencije, okrugli stolovi, razne manifestacije – preostaju promotivni događaji, a tu na listi ubedljivo vodi trojka Mali (23), Vesić (22), Vulin (20). Vučić je tu za sada na skromnom četvrtom mestu (13).
U poređenju sa istim periodom 2015, Vulin ima povećanje od 81%, Vučić 160%, Mali 283%, dok Vesić može da kaže da ga je sramota koliko mu dobro ide – ima stopu rasta od 2.100%. Da se pokrajinska vlast ne požali da je zapostavljena, Pajtić je imao dve promotivne aktivnosti u 2015, a sedam u istom periodu ove godine, a Vasin se posle prošlogodišnje nule, kao kandidat DS-a za premijera trgnuo i zabeležio pet promotivnih aktivnosti.
Neki naivni, pravdoljubivi stranački aktivista mogao bi da postavi pitanje zašto se bunimo kada je ovakvih stvari bilo oduvek, svuda, i u zemljama sa znatno dužom demokratskom tradicijom, i biće ih uvek. Istina, samo što u mnogim drugim zemljama mediji mogu i smeju da razluče šta je vest a šta propaganda, šta je promotivna aktivnost a šta pseudo-događaj izmišljen isključivo da bi se zauzeo prostor u medijima van izbornih termina. O tome koliko su ovakve državne promotivne aktivnosti efikasne za osvajanje medijskog prostora, svako se i sam može uveriti u vestima na većini TV stanica i na stranicama većine listova. Posle svakog priloga koji odgovara opisu “promotivne aktivnosti” (posete firmama, školama, bolnicama, sudovima, otvaranje fabrika, gradilišta, sajmova, potpisivanja ugovora i memoranduma o izgradnji i ulaganju, stipendiranju, predstavljanje planova izgradnje, uručenje stipendija, pomoći i poklona, razgovor sa građanima, radnicima…) zapitajte se dva test pitanja – da li je ovo nešto što će biti iole bitno za dva meseca i da li bi se ovo desilo i da li bi funkcionisalo da tu nije bilo republičkog/pokrajinskog premijera, ministara, gradonačelnika, menadžera…
Konačno, ovakav desant na medije ima i svoju materijalnu vrednost. Za izbore 2014. godine SNS nije potrošio ni dinara na reklamiranje na nivou Beograda. Istovremeno su tokom šest nedelja kampanje troje državnih funkcionera koji su slovili za potencijalne kandidate za gradonačelnika (Zorana Mihajlović, SIniša Mali i Goran Vesić) imali 89 promotivnih aktivnosti.
Ima li rešenja? Najjednostavnije bi, naravno, bilo kada bi mediji prepoznali šta je vest i bili uzdržani prema promotivnim aktivnostima i ulozi funkcionera u tim aktivnostima. REM bi mogo da propiše pravila za izveštavanje u takvim slučajevima i, kao najbolje i najdrastičnije rešenje, kroz izborno zakonodavstvo bi moglo da se propiše šta funkcioneri smeju da rade, a šta ne tokom kampanje. Nešto slično propisano je u Makedoniji i Crnoj Gori, praksa je upitna, ali bi i donošenje propisa bio veliki korak napred. Naravno, problem je u tome što bi tada funkcioneri i partije morali da odluče da sami sebi nametnu ograničenja. Postavite sebi još jedno test pitanje – da ste na njihovom mestu, da li biste vi to učinili? Ako je vaš odgovor potvrdan, sigurno ste dovoljno pametni da zaključite zbog čega nikada nećete biti na njihovom mestu.
Autor je novinar iz Beograda i istraživač u Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 08.04.2016.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić: Rečeno – učinjeno
Nadežda Milenković – Ako vam je loše, onda dobro
Vesna Pešić – Predizborno mučilište
Mijat Lakićević – Ruženje naroda
Saša Đorđević – Politička zloupotreba policije
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
