Čitalac će mi oprostiti što ga opet davim sa onim neinteligentnim svinjarijama od prošle nedelje, ali one ne prestaju. Molim za strpljenje, kratko će trajati i neće boleti.
Saborno uredništvo Kurira i Kurira light (Glas javnosti) uvelo je, naime, običaj da “dobronamerno” ispljuje svakoga ko im stavi primedbu. Dragoljuba Žarkovića (Vreme) i Nadeždu Gaće (NUNS) pljunuli su onako, uopšteno: Žare je “Miškovićev”, a Nadežda, pak, “mrzi Srbe”; o suštini stvari nije bilo ni reči, jer je neprijatna, pa se zato pribegava zameni teza: “a za vašu tetku da mi se kaže od čega živi”.
Vašeg hroničara, međutim, odabrali su da pljunu kao “opštepoznatog tajnog saradnika” više raznih “Službi”, a te su, pak, Službe plemenitim i naivnim urednicima Kurira “podmetnule slučaj Mirjane Karanović”, što bih ja, “po službenoj dužnosti morao” da znam. Ta tvrdnja jedini je konkretni pokušaj ekipe Đure Bilbije, podzemnog avijatičara, da se od te glupe svinjarije nekako opere.
Dakle: čovek im jasno i precizno skrene pažnju na konkretne gadosti, a oni ga em proglase saradnikom raznih Službi, em ga optuže da su im jednu od tih gadosti on i “njemu bliske” Službe “podmetnule”. OK, hajde da razmotrimo ulogu Službi u “podmetanju” nečega što neko ionako sam u sebi tiho misli, kao u slučaju Kurira; ali i u nekim drugim slučajevima. Čemu Službe služe? Kao “opštepoznati tajni saradnik” svih Službi, što se razvidno dade zaključiti iz nadnaslova mojih pisanija, ponosan sam na parapsihološke sposobnosti Službi. Ej: naterali smo ih da u novinama objave nešto što ne misle! Zamantali smo mozgove glavnom uredniku, uredniku rubrike, šefu deska, lektorima i eto im ga sad. Kad su se avizali šta su objavili – bilo je kasno, pa se valja vaditi.
Najlakše je vaditi se na Službe i one uglavnom za to i služe. Ko je pobio one ljude iz Srebrenice? Francuska i vatikanska Služba, zna se (papina švajcarska garda, sa sve halebardama). Ko je pobio one nesrećnike po Medačkom džepu? Kanadska Služba i UNPROFOR, kažu hrvatski “Kuriri”. Odakle vama, gospodine, tuđi srebrni sat u džepu? Podmetnule mi ga Službe. Sve sam mu to napisao kao odgovor, ali Đura neće da objavi.
Đuro: sedi – jedan!
A sada nešto sasvim drugačije.
Kad se neonacistički šljam obezobrazi toliko da hoće da izgmiže ispod kamena i maršira javno, pred svetom, ne čudi što im se pridružuju njihovi klerofašistički saveznici. To je normalno. Nije normalno kad policija danima čeka i osluškuje pre nego što im taj marš zabrani, a “analitičarska” pseudojavnost za to vreme “uočava fenomen” simetričnih ekstremizama. Jesu nacisti ekstremisti, ali jeste i Nenad Čanak, kažu naši “analitičari”; jeste radio “Fokus” ekstreman, ali ima i “Peščanik”; jeste Marko Jakšić rasista, ama ni Batić nije cvećka. Antifašisti, ukratko, “provociraju” fašiste; pristojan i razuman svet “provocira” dripce i ološ; “ciganski mentalitet” provocira dičnu Srpčad (pa još Srpčad “sa Kosova”, kako dodaje onaj Parivodić). To je pokušaj jeftine munđaroške razmene, ideološko trange-frange, tante za kukuriku: eto, mi trpimo vas i vaše, pa vi treba da trpite nas i nama simpatične. Ej, halo, polako! Otkad je to isto? Što rekoše Mića Tatić (mislim) i ono dete sa one davne televizije: hajde da se menjamo – vi meni jedno dobro, a ja vama dva zla; dva! Lepo mu je dete reklo “E, neću!”, a mi treba da pristanemo? Pa ko je ovde blesav?
Takvo otvoreno i bezobrazno sprdanje sa zdravim razumom i elementarnom pristojnošću traje ovde godinama. Kad Nenad Čanak upozori da je nacistički šljam potrebno zaustaviti odmah, na ulici, jer će nam jednoga dana doći i na kućni prag, takvi su, znamo ih – “intelektualni”, medijski i politički čaršijski polusvet smesta stane na zadnje noge i “osudi” “ekstremizam i nedemokratske metode”. Kao, “ti nacisti nisu dobri, ali…”. Nema tu, građanke i građani, dame i gospodo, sestre i braćo, drugarice i drugovi, nikakvog “ali”! Šta, da ih nismo “provocirali” možda, kao što zgodna cura “provocira” silovatelja, slatko dete Ilariona, a vlasnik srebrnog sata džeparoša? “Silovao sam, ali je imala mini suknju”; “hvatao sam ga pišu, ali duhovno”; “pokrao sam ga, ali sat je bio tako lep”.
Sloboda i demokratija ne rastu na grani. Ni Firer Davidović ne raste na grani. Sloboda se osvaja i brani: digni glavu dok je imaš! Demokratija se osvaja i brani i čuva tako što je bolje Firera onom poslovičnom motkom pre nego što on stigne do onog poslovičnog “Ciklona B”: humanije je i manje boli, ako već dopustimo da budemo stavljeni pred takav izbor. Najbolje je primeniti nemački princip i zakone: nema nacizma, Nichts! Zna Švabo, skupo je to znanje platio.
Nije ovo samo političko pitanje. Ovo je pitanje istine, pravde i poštenja, razlikovanja dobra i zla. Dobro je dobro, a zlo je zlo i nema tu nikakvog “ali”; ima samo “kako?”. Ako neće policija i sud, moraće građani sami. Uzgred: a zašto je Nenad Čanak prvi krenuo? Kad ste tako pametni, što niste vi krenuli? Zato što vam podjednako smeta nacista Firer Davidović kao i anarhista Zeka Petakov? Ili vam je Firer nekako simpatičniji, za nijansu? Više je nekako “saborno” nastrojen u smislu “objedinoumlja” (kako to zove jedan ljotićevac)? Nemojte nam govoriti “ali”; izjasnite se lepo otvoreno. Nije to strašno, ne boli; treba samo malo građanske hrabrosti, ali vi je, gospodo, nemate, jer niste “građanisti” nego “patriote”, pak vam po upravo toj “patriotskoj” crti jedan Firer Davidović mora biti bliži nego neki demokratski nastrojen čovek, jer Firer je ipak za “čistotu srbske krvi i rase”. Odatle negde potiče i to vaše “ali”, iz te intimne bliskosti.
Danas, 1. oktobar 2007.
Peščanik.net, 30.09.2007.
