Pre neki dan zapazio sam vest da je protiv Dragana Marića iz Valjeva podignuta krivična optužnica zbog poznatog upada u zgradu Predsedništva Srbije sa bombom u džepu, kada je, pod pretnjom da će se dići u vazduh, tražio da predsednik Tadić interveniše u nekom njegovom privrednom sporu zbog koga je ostao bez ičega.
Naša štampa je još tom prilikom podsetila da je Marić pre neku godinu zbog iste ili slične stvari desetak dana štrajkovao glađu pred zgradom Skupštine Srbije. Tada sam ga i ja primetio jednog kišnog dana, kako sedi uza zid Skupštine, pokraj ulaza, sa nekim transparentom koji objašnjava njegov problem, ali se nisam usudio da mu priđem jer sam se tog trenutka setio kako je počela biznis karijera Dragana Marića u Srbiji i kako sam ja o tome pisao još 3. aprila 1990. godine u odavno pokojnom zagrebačkom tjedniku Danas (pod naslovom Život s inspektorom).
Ukratko, Dragan Marić je odmah posle reforme socijalističkog spoljnotrgovinskog, a posebno uvoznog režima, koju je sproveo premijer Ante Marković, u jesen 1989. godine, došao na ideju da preko tadašnjeg saveznog i republičkih saveza sindikata, ponudi jugoslovenskom narodu jeftine električne aparate (televizore, frižidere, šporete, itd.) koje je ugovorio u Hongkongu. Odziv na ovu jednostavnu ideju, da se dođe do stranih aparata i za 50 odsto jeftinijih od onih koji je proizvodila dobro carinski zaštićena domaća elektronska industrija ili onih koje je uvozila debelo privilegovana spoljnotrgovinska mreža SFRJ („službe koja je bila i ostala poprište zabave bivših, sadašnjih i budućih „udbaša“, tj. tajnog društva „crne i bele ruke“ koje je brinulo o svim vitalnim i unosnim poslovima avangarde“, kako sam tada napisao) – bio je fantastičan, pa je Marić dobio blizu milion porudžbina. Marić je tada, pojednostavljeno rečeno, sam srušio „monopolni birokratski socijalizam“ – kako sam tada hiperbolično ustvrdio.
Zbog toga sam Dragana Marića, pre dve decenije, proglasio „Žikicom Jovanovićem Špancem naše privredne reforme“ (obojica su, naravno, Valjevci), „Sinđelićem privatnog ‘preduzetničkog ustanka’“ i „junakom rada na promeni svega postojećeg“, pa sam naglasio da to ime treba zapamtiti (tu sam očigledno bio u pravu).
Personifikujući, dakle, smisao tadašnjih Markovićevih privrednih reformi, bio sam fasciniran Marićevom preduzetničkom smelošću, pa sam, između ostalog, napisao: „Marić iz Valjeva se pojavio da dokaže da duh inicijative nije mrtav ni na našim meridijanima i da je biznis strašno jednostavna stvar dok se između preduzetnika i potrošača ne smesti država i njen tobožnji zaštitni aparat… Sudeći prema „račanovskoj skromnosti“ koju je pokazao pred televizijskim kamerama, Marić ne zaboravlja da se nalazi na divljoj teritoriji na kojoj pare i zarada nikad nisu ni izvesni ni sigurni, mada su ugovori i prve uplate u džepu. U njegovu hrabrost i dovitljivost ne treba, međutim, sumnjati. Samo oni koji su spremni da toliko odjednom dobiju, znaju to junački i da izgube. C’est la vie je već odavno odomaćena uzrečica u Valjevu“.
Čitalac ovog teksta verovatno odmah shvata zašto sam ovde naveo i ovaj odlomak iz svog teksta od pre dvadeset godina, mada on pokazuje da ni ja nisam savršen u prognozama i ocenama ekonomskih junaka. Može se naravno diskutovati i o tome da li su štrajk glađu i unošenje bombe u predsoblje šefa države neki oblici spremnosti da se „junački izgubi sve“ – ali ja, koliko se sećam, nisam ciljao na te oblike. Ciljao sam zapravo na to da tržišna ekonomija podrazumeva i poraze i teška bankrotstva, te da oni koji su naglo uspeli moraju računati i na nagle krupne neuspehe i poraze – koje neće pokrivati i socijalizirati država, to jest njena elitna birokratija.
Efikasnost liberalnog kapitalizma zapravo se na tome i zasniva, na izvesnosti da ti niko neće pomoći kada stvari krenu loše. Ono što je upropastilo socijalizam bilo je upravo to što nijedno preduzeće nije moglo da propadne, što pesimizam nije bio deo komunističke idelogije i istorijskog materijalizma (opšte blagostanje pod vladavinom diktature proletarijata neumitno stiže razvojem proizvodnih snaga, što će ukinuti i samu radničku klasu) – pa niko nije morao ni da brine za budućnost, to jest svi su mogli da spavaju, „dok su ljudi na Zapadu patili od nesanice i nervozu lečili sedativima i alkoholom“.
Zašto se uopšte danas vraćam na priču o Draganu Mariću iz 1990. godine, priču koja ovih dana dobija sumoran sudski epilog?
Najviše zbog toga što niz tekućih privrednih afera zapravo krije priče o propasti preduzetničkih planova mnogih naših „veoma uspešnih i uglednih biznismena“ i što do mojih ušiju dolaze vesti da je i niz srpskih tajkuna „pukao“ pod pritiskom aktuelne finansijske krize. Naši mediji još ne umeju da prate bankrotstva i propast do juče briljantnih poslovnih junaka naše scene na jedan neskandalozan način, već kao deo jedne tržišne igre gde se samo dobija, nego i gubi, što je delimično posledica (sa razlogom) raširenog uverenja da se kod nas ni uspeh, ni pad ne odvija zbog loše sreće i slabih poslovnih procena – nego po milosti ili nemilosti vlade i države, to jest politike.
Kriza u razvijenim državama uvek je i svojevrsno čistilište od ekonomskih zabluda i junaka koji nisu dobro procenjivali budućnost, to jest svojevrsno čišćenje stola, da bi se na njemu otvorio prostor za nove inicijative i nove strukture (kako bi se to moglo reći na šumpeterovski način). Zbog toga i ne kritikujem Vladu Srbije što nije pomogla više našim privrednicima, pre bih mogao da je kritikujem da je učinila možda i više nego što mi ostali možemo to platiti.
Danas, 15.07.2009.
Peščanik.net, 16.07.2009.
