Meribel, France, Alain Grosclaude, Getty Images

 

1. Životinjski nagoni

Čovek je lаkomisleno i nezgodno biće, i moždа kаo šаhist voli proces postizаnjа ciljа, а ne sаm cilj. I ko znа (niko ne može gаrаntovаti), moždа se nа ovoj zemlji sаv cilj kome čovečаnstvo teži sаstoji jedino u neprekidnom procesu postizаnjа tog ciljа, drukčije rečeno – u sаmom životu, а ne bаš u cilju, koji, nаrаvno, ne može biti drugo do dvа putа dvа jesu četiri, to jest formulа, а dvа putа dvа četiri, gospodo, nije više život, već početаk smrti. Dostojevski, Zapisi iz podzemlja

 
Dve nedavno objavljene knjige smeštaju Kejnsovo pominjanje intuicije (životinjskih nagona) kao motivacionog faktora nesigurnih dugoročnih investicija – u središte razumevanja funkcionisanja kapitalističke ekonomije.

Knjiga Akerlofa i Šilera (2009) govori o pet različitih tipova intuicije u okviru bihejvioralne ekonomije. Njihov cilj je bio da opišu njihov uticaj na ponašanje. Farmer se u svojim radovima (2008, 2010) bliže bavio samoispunjavajućim proročanstvima, gde intuicija predstavlja nasumične uticaje izmenjenih uverenja na investicione odluke, koje se potvrđuju posledicama koje proizvode. On je pokušao da pomoću koncepta ličnih uverenja ustanovi njihov uticaj na opšti model stabilnosti na tržištu rada.

Međutim, nije sasvim jasno u kakvoj su vezi ideje o intuiciji iz ovih knjiga sa pojmom životinjskih nagona u Kejnsovoj Opštoj teoriji zaposlenosti, kamata i novca?[1] Životinjski nagoni pojavljuju se samo u sedmom odeljku dvanaestog poglavlja ove knjige i više nigde kod Kejnsa, koliko je meni poznato. Njegovo razmatranje životinjskih nagona je kratko i navodim ga u celini:

„Čak i izvan nestabilnosti kao rezultata spekulacija, postoji nestabilnost zbog karakteristike ljudske prirode da veliki deo naših pozitivnih aktivnosti zavisi od spontanog optimizma, a ne od matematičkih očekivanja, moralnih, hedonističkih ili ekonomskih. Većina naših odluka da uradimo nešto pozitivno sa dugoročnim posledicama, može se smatrati rezultatom životinjskih nagona – spontanog poriva za činjenjem nasuprot nečinjenju, a ne rezultatom ponderisanog proseka kvantitativnih prednosti pomnoženih sa kvantitativnim verovatnoćama. Preduzetništvo se samozavarava uverenjem da ga pokreću pretežno namere nekog unapred smišljenog plana, koliko god one bile otvorene i iskrene. Naprotiv, ono se zasniva na tačnom proračunu očekivanih dobitaka koliko i ekspedicija na Južni pol. Dakle, ako su životinjski nagoni prigušeni i ako spontani optimizam posustane, ostavljajući nas da se oslanjamo samo na matematička očekivanja, preduzetništvo bledi i nestaje – iako strahovi od gubitka ne moraju biti opravdaniji od ranijih očekivanja dobitka.

Može se reći da preduzetništvo koje se oslanja na nadu u budućnost doprinosi čitavoj zajednici. Ali individualna inicijativa biće uspešna jedino u slučaju kada je razumni proračun praćen životinjskim nagonima, tako da se razmišljanja o konačnom gubitku koja često more nove preduzetnike, a tome i nas i njih uči iskustvo, ostave po strani, na sličan način na koji zdrav čovek ne razmišlja o smrti“ (to jest, o tome da smo „dugoročno gledano svi mrtvi – komentar V.G).

To nažalost znači da su u izvesnoj meri preuveličani ne samo padovi i depresije, nego i da ekonomski prosperitet sve više zavisi od toga koliko je politička i društvena atmosfera prilagođena prosečnom poslovnom čoveku. Ako strah od laburističke vlade ili Nju dila depresira preduzetništvo, to ne mora biti rezultat razumnog proračuna niti političkih promena – to je jednostavno posledica narušavanja tanane ravnoteže spontanog optimizma. U procenjivanju mogućih investicija moramo, dakle, imati u vidu nerve i histeriju, pa čak i probavu i osetljivost na vremenske uslove onih od čijih spontanih aktivnosti te investicije pretežno zavise.

Iz ovoga ne treba zaključiti da sve u ekonomiji zavisi od iracionalne psihologije. Naprotiv, stanje dugoročnih očekivanja uglavnom je stabilno, a čak i kada nije, drugi faktori pružaju kompenzacione efekte. Ja ovde samo podsećam da ljudske odluke koje se odražavaju na budućnost, bile one lične, političke ili ekonomske, ne zavise od strogih matematičkih očekivanja, budući da osnova za takve kalkulacije ne postoji; i da je naš urođeni poriv za delovanjem zaslužan za napredovanje, da racionalni deo naše ličnosti bira između ponuđenih alternativa najbolje što ume, kalkulišući tamo gde može, ali da često svoje motive crpemo iz trenutnog nadahnuća, instinkta ili trenutnog sticaja okolnosti.“[2]

Ove izjave o životinjskim nagonima i ograničenjima matematičkih očekivanja treba uporediti sa sledećim tvrdnjama o „primenjivosti verovatnoće na ponašanje“ koje nalazimo u 26. poglavlju Rasprave o verovatnoći:[3]

„Tvrdio sam da je stepen verovatnoće numerički merljiv samo u strogo ograničenom broju slučajeva. Iz toga sledi da ‘matematička očekivanja’ nekog dobra ili prednosti nisu uvek numerički merljiva; dakle, čak i da se može dati značenje zbiru nizova nenumeričkih ‘matematičkih očekivanja’, ne može se svaki par takvih zbirova numerički uporediti u smislu više i manje. Prema tome, čak i da nam je poznat nivo prednosti koja se može dobiti iz svake serije alternativnih delovanja, i da u svakom od tih slučajeva znamo verovatnoću sticanja konkretne prednosti, nije uvek moguće čisto aritmetičkim postupkom odrediti koje alternative treba izabrati. Ako je, dakle, pitanje pravog postupka u svakom od ovih slučajeva tačno određen problem, mora mu se pristupiti u svetlu intuitivnog promišljanja, a ne u svetlu aritmetičke dedukcije izvedene iz niza odvojenih stavova o pojedinačnim alternativama, tretiranim zasebno.

Već je istaknuto da nam nikakvo poznavanje verovatnoća, vrednosno manjih od sigurnosti, ne pomaže da utvrdimo koji su zaključci istiniti, i da nema direktne veze između istinitosti neke mogućnosti i njene verovatnoće. Verovatnoća počinje i završava se verovatnoćom. Da će naučno ispitivanje vršeno na osnovu verovatnoće obično dovesti do tačnog, a ne do netačnog, u najboljem slučaju samo je verovatno. Teza da će neki postupak vođen najverovatnijim smernicama obično dovesti do uspeha svakako nije tačna i u prilog joj ide samo verovatnoća.“[4]

Dakle, Kejnsova poenta je logičke, a ne psihološke prirode. Matematička očekivanja se ili ne mogu proračunati ili su samo verovatna, pa tako ne mogu biti dovoljna motivacija za delovanje. Prema tome, da bi se motivisale odluke o dugoročnim investicijama, njima treba dodati zdravu dozu optimizma. To Kejns naziva „životinjskim nagonima“, što je termin verovatno pozajmljen od Hjuma, budući da se nekoliko puta pojavljuje u Raspravi o ljudskoj prirodi, iako je Hjumov uticaj na Kejnsa zasebna tema, kojom se ovde nećemo baviti.[5] Naravno, životinjski nagoni mogu biti prigušeni nestabilnošću očekivanih dobiti ili rastom rizika (tom temom se Kejns takođe bavi u 26. poglavlju Rasprave o verovatnoći). Dakle, poenta je u tome da životinjski nagoni upotpunjuju matematička očekivanja, koja Kejns izjednačava sa proračunom očekivanih dobiti (tj. sa hipotezom očekivane koristi). Slično Hjumu, Kejns smatra da su racionalna očekivanja slabija od životinjskih nagona.

Međutim, budući da matematičkim očekivanjima treba pridodati životinjske nagone, stabilizovanje očekivanja ili dodavanje novih podataka neće biti dovoljni za pozitivan uticaj na dugoročne investicije. Iz tog razloga, Kejns nije previše isticao monetarnu politiku, tj. promenu kamatne stope, i nije verovao da se recesije same ispravljaju zbog povećanja granične produktivnosti kapitala, tj. profita. Međutim, čini se da nije mnogo nade polagao ni u životinjske nagone, budući da su nestabilni i da se mogu prigušiti. Zato je isticao ulogu javnog interesa, makar od svog eseja Kraj Laissez-Faire-a (1926). Javnost ne mora da se oslanja ni na očekivane prihode ni na životinjske nagone. Slične poglede na javne investicije imali su Hjum i Smit, delimično iz istih razloga. Naravno, Kejns je bio svestan da javne odluke donose pojedinci i da oni imaju prilično kratkoročan pogled na svoju političku karijeru, kao i, na primer, finansijski investitori (ovu temu Kejns obrađuje u drugim delovima 12. poglavlja).

Praktično, Kejns je tvrdio da fiskalna politika stabilizuje potrošnju kratkoročno, a ulaganja dugoročno. Monetarna politika ne radi ni jedno ni drugo, jer ne može da stabilizuje očekivanja uticajem na kamatnu stopu. To ne znači da novac nije važan; u stvari, upravo je obrnuto.

Dakle, to je čitav obim uloge životinjskih nagona kod Kejnsa. Akerlof i Šiler razmatraju razne psihološke uticaje na životinjske nagone (samopouzdanje, poštenje, slepu veru i korupciju, iluziju novca i širenja priča). Međutim, njihova pretpostavka je da ti uticaji postoje i da su važni jer je hipoteza očekivane koristi narušena. Ljude ne motiviše maksimizacija očekivanih prinosa; to je jedna od najvažnijih tvrdnji bihejvioralne ekonomije. Dakle, životinjski nagoni su zamena za racionalna očekivanja, a ne njihova dopuna. To je suprotno Kejnsovom razumevanju uloge životinjskih nagona, jer se na njih računa kada se očekivana korist ne može izračunati, kao i kad ona sugeriše oprez kada je potrebno delovanje.

Farmer tretira životinjske nagone kao nasumičnu funkciju verovanja i pokazuje da oni mogu dovesti do višestrukih ravnoteža i da se podudaraju sa racionalnim očekivanjima. To je bliže Kejnsovom konceptu životinjskih nagona. Deo o proročanstvu koje samo sebe ispunjava trivijalniji je nego što se čini. Ako je ulaganje motivisano očekivanom vrednošću i ako je proračun tačan, reći da je proricanje te vrednosti samo sebe ispunilo ili da je nivo investicija proizveo tu vrednost – potpuno je isto. Deo o višestrukim ravnotežama takođe je očigledan, jer će različiti nivoi ulaganja proizvesti različite nivoe prinosa, ili proizvodnje ili zapošljavanja. Farmera je ovo poslednje najviše zanimalo, kao i Kejnsa. Teži deo je dokazati da postojanje različitih ravnoteža ili kontinuuma ravnoteža odgovara širokom nizu pretpostavki, npr. o fleksibilnim cenama, i da tako ima opštu validnost; to je učinjeno uvođenjem potrage na tržištu rada.

Ovo se, međutim, razlikuje od Kejnsove teorije, jer on nije smatrao da se očekivani prihodi mogu proračunati, barem ne sigurno.[6] Kejnsov dugoročni investitor ne vezuje svoje odluke ni za kakvu vrednost, pa tako i ne postoji ništa što bi samo sebe ispunilo. Zapravo, Kejns ističe da će ishod obično biti drugačiji od očekivanog. Životinjski nagoni pomažu da se zanemari ta razlika. Dugoročne investicije počinju i završavaju se sa nesigurnošću.

Ova razlika između Farmera i Kejnsa može se pripisati Farmerovom favorizovanju monetarne nad fiskalnom politikom (on tvrdi da bi centralna banka trebalo da interveniše na berzi i da stabilizuje cene hartija), što je Kejns isticao i kratkoročno i dugoročno.

Kejnsov koncept životinjskih nagona praktično proizilazi iz njegovih stavova o indukciji i verovatnoći i ne predstavlja uvođenje iracionalnosti niti je na neki drugi način psihološkog porekla. Kod njega je to pitanje logike, ili tačnije, razlika u induktivnoj logici.


2. Kejns kao monetarista

U Opštoj teoriji Kejns piše: „Može se reći da raspored granične efikasnosti kapitala određuje uslove pod kojima se traže zajmovi za nova ulaganja; dok kamatna stopa određuje uslove pod kojima se sredstva trenutno nude.“[7] Kejns u raspravi sa Olinom[8] pokazuje da je njegova teorija, onako kako je ja razumem, monetarna teorija kamata a ne kamatna teorija novca.

To se uzima u obzir u Hiksovom (1937) modelu ISLM, koji sažima Kejnsovu teoriju u sledeće tri jednačine:

M = L(I, i);    Ix = C(i);    Ix = S(I)

gde je M novac, L je likvidnost, I je prihod, Ix je ulaganje, C je potrošnja, a S je štednja. Dakle novac je funkcija prihoda i kamate, ulaganje zavisi od kamate, a štednja od ulaganja. Hiks je smatrao da ove tri jednačine čine Kejnsovu posebnu teoriju, dok u svojoj opštoj teoriji Kejns, prema Hiksu, tvrdi da štednja takođe zavisi od kamate; npr. Ix=S(I, i). Dakle, u Kejnsovoj posebnoj teoriji, potražnja za likvidnošću utiče na kamatnu stopu, dok ulaganja zavise od granične efikasnosti kapitala, a štednja je jednaka ulaganjima u računovodstvenom smislu. Ova poslednja stavka bila je problematična za Hiksa i za Olina (1937a, 1937b) jer se, inter alia, činilo da crpi kauzalni, bihejvioralni odnos iz računovodstvenog identiteta.

U Hiksovom tumačenju Kejnsovog modela postoje dva problema. Jedan je da Hiks ne pravi dovoljno jasnu razliku između kamatne stope i granične efikasnosti kapitala, što možda objašnjava njegovo uverenje da se ovaj model može uopštiti tako što će se štednja učiniti zavisnom od kamatne stope. Drugi je u tome što Kejns insistira da je njegova teorija opšta, dok klasična teorija predstavlja poseban slučaj te opšte teorije. Ostavljajući za sada po strani drugi problem, Kejnsova glavna poenta je da se ponuđena cena kreditnih sredstava može razlikovati od tražene cene, tj. da preovlađujuća kamatna stopa može biti drugačija od izvodljive granične efikasnosti kapitala. Dakle, ako je sklonost likvidnosti visoka, kamatna stopa će biti visoka, uz dostupnu ponudu novca, a budući da će granična efikasnost kapitala padati samo dok se ne izjednači sa kamatnom stopom, ulaganja možda neće biti dovoljna da spuste graničnu efikasnost kapitala do granice koja bi obezbedila punu zaposlenost.

Prema tome, Kejnsova teorija je monetarna teorija kamate (i nezaposlenosti). Ako je sklonost likvidnosti niska, kamatna stopa bi mogla biti niska i ulaganja bi relativno brzo mogla da porastu do nivoa pune zaposlenosti. Kapital je posredni faktor proizvodnje, proizvedeno dobro, i zato ne može postojati opšta nestašica kapitala, osim ako se on ne generiše neadekvatnim monetarnim i fiskalnim merama. U tom smislu, Kejns je bio monetarista.

Kejns (1937a, 1937b) nije odgovorio posebno na Hiksovu kritiku, niti na Olinovu, jer je smatrao da su iste, ali je mislio da je Hiksova kritika bolje argumentovana i jasnija. U toj raspravi osvrnuo se na pitanje kauzalnog odnosa između štednje i ulaganja i složio se da ideja ex ante ulaganja ima smisla, ali ne i ex ante štednja. Problem nije u tome što štednja ne zavisi od kamatne stope, nego što se ex ante finansijske odluke s pravom smatraju investicionim odlukama, a ne odlukama da se štedi. Kejns je smatrao da je ex ante štednja jednako besmislena kao i ex ante potrošnja. Dakle, nije da štednja ne zavisi od kamatne stope, nego kamatna stopa zavisi od potražnje novca, pa će tako kvantitet novca koji odredi bankarski sistem odrediti kamatnu stopu.

Dakle, jasno je da je Kejns smatrao da može nastati nestašica novca, u smislu da je kamatna stopa previsoka, pa tako i nedovoljna ulaganja ili nedostatak efektivne potražnje, ali ne i nestašica štednje. U tom smislu je bio monetarista.

Ovo se takođe može videti kada se Kejnsova teorija uporedi sa teorijom novokejnzijanaca, koji se oslanjaju na kamatnu teoriju novca. U jednostavnom modelu sa tri jednačine (koji je detaljno razradio Vudford, 2003), novac se uopšte ne pojavljuje. Kejns se takođe razlikuje od kejnzijanaca po tome što su oni koristili Filipsovu krivu, koja se uopšte ne pominje u Kejnsovim radovima, kojiko je meni poznato, i koja je verovatno nespojiva sa njegovom teorijom zapošljavanja. Stari kejnzijanski model, kako ga je tumačio Leijonhufvud (1968) i formalizovao Farmer (2009) i dalje je prvenstveno skoncentrisan na nesavršenosti tržišta rada (troškovi traženja zaposlenja nasuprot nefleksibilnim cenama) i na uticaj životinjskih nagona (o kojima sam već pisao). Kejns se, naravno, više bavio nedobrovoljnom nezaposlenošću i zagovarao stabilizaciju nominalnih plata, pa tako i cena, kako bi se izbegle velike realne fluktuacije, a posebno deflatorni pritisci.

Ako Kejnsa uporedimo sa Fridmanom i starim monetaristima, razlika je i u teoriji novca i u teoriji kamate. Očigledno je da Kejns ne prihvata klasičnu tvrdnju o neutralnosti (nije sasvim izvesno da se radi o teoriji). To je zato što je njegova teorija mikro-orijentisana teorija novca, a njihova nije. Pa ipak, stari monetaristi i Kejns dele interesovanje za nominalnu nestabilnost, slažu se da nestašica novca može predstavljati ozbiljan problem (Fridmanov i Švarcov dokaz u Monetarnoj istoriji Sjedinjenih Američkih Država), i zalažu se za fleksibilne kurseve. Što se tiče ovog poslednjeg, argument za fleksibilne kurseve u Opštoj teoriji i u Fridmanovom radu praktično je isti, makar što se tiče uticaja na plate i zaposlenost.

Zanimljivija je razlika između Kejnsa i racionalnih očekivanja makroekonomista. U svom radu „Nakon kejnzijanske makroekonomije“, Lukas i Sardžent (1978) tvrde da je neslaganje između njih i kejnzijanaca pre svega metodološke prirode. Oni se oslanjaju na modele gde pojedince pokreće sopstveni interes. Pojedinci će imati racionalna očekivanja i cene će biti fleksibilne. Njihova osnovna poenta je da je ovakav ekvilibrijum makroekonomije bolji putokaz za ekonomsku politiku. U najkraćem, njihova politika stabilizacije cena (npr. politika velike umerenosti) daće mnogo bolje rezultate nego diskreciona fiskalna politika u bilo kom obliku.

Kejns se u Opštoj teoriji ne bavi mnogo fiskalnom politikom. Očigledno smatra da je za čoveka bolje kada je zaposlen, čak i na poslu koji ne zadovoljava potrebe efikasnosti, koju bi mogla da obezbedi država, i misli da je društvena korist od takvog zaposlenja veća nego korist od osobe koja je prinudno nezaposlena. Skoro svako pominjanje fiskalne politike (kako se meni čini) u Opštoj teoriji reflektuje ovu procenu. Ako je to tačno, može se reći da je makroekonomija na bazi ekvilibrijuma kod njega suštinski drugačija, jer takvu vrstu zaposlenosti on smatra inferiornom u smislu efikasnosti u odnosu čak i na znatnu nezaposlenost, dokle god se ona može uklopiti u model ekvilibrijuma.

Koja je teorija opštija? Kejns je smatrao da model koji ne može ujedno objasniti pojavu prinudne nezaposlenosti i odrediti mere koje će dovesti do pune zaposlenosti nije opšti, i da se opšti kvalitet ne može postići argumentima da kratkoročne potrebe treba tretirati kao dugoročne (Lukasova poenta i moguće sugerisanje racionalnih očekivanja), kako bi se objasnilo odstupanje kratkoročnog od dugoročnog. On se takođe, koliko ja vidim, nije oslanjao na ideju tržišnih nedostataka kod kojih bi teorija ekvilibrijuma bila korisna. Uz to, pri kraju Opšte teorije, on tvrdi da se ovaj ekonomski problem može rešiti, i tu zvuči kao Frenk Remzi (u „Matematičkoj teoriji štednje“, 1928), koji se može smatrati ekvilibrijumskim misliocem.

Na kraju, mislim da je Kejns bliži Lukasu (2003) zbog isticanja monetarne politike i zato što se ne oslanja na ad hoc pretpostavke o nefleksibilnosti i neracionalnosti. Razlika je u teoriji kamata – Kejnsova je monetarna i mikro-orijentisana (Kejns je smatrao, poput Hiksa, 1935, i kasnije Patinkina, 1956, da teorije vrednosti i novca nisu dve različite teorije, nego jedna), pa tako narušava monetarnu neutralnost, dok ekvilibrijumska makroekonomija podrazumeva neutralnost, pa tako nije izvesno da bi mogla biti mikro-orijentisana. Kod Kejnsa novac može biti nedovoljan ne zbog lošeg poslovanja centralne banke, već zbog preferencija likvidnosti. Tako ja tumačim citat iz uvoda ovog kratkog teksta.


3. Kejns o Španiji, Velikoj Britaniji, Indiji, pa donekle i o EU

Kvantitativna teorija novca, ako bismo interpretirali Kejnsove stavove, uopšte nije teorija novca, zbog toga što nije teorija kamate. Još manje je uzor za formiranje monetarne politike. Kada se uoči da klasičnoj ekonomiji nedostaje teorija novca i kamate, postaje jasno zašto ona ne uključuje opštu teoriju zaposlenosti i ne može da predloži bilo kakve mere da bi se suzbila neželjena nezaposlenost. To baca novo svetlo na pred-klasičnu i ne-klasičnu ekonomiju. Posebno u oblasti međunarodne trgovine i investicija, koja predstavlja pravo okruženje u kome treba posmatrati teoriju novca i kamate.

U Opštoj teoriji ovim pitanjima međunarodne ekonomije Kejns se bavi uglavnom u poglavlju o merkantilizmu, u kojem mu je glavni cilj kritika teorije slobodne trgovine i njenih implikacija. Klasičnu teoriju na sledeći način pominje u pozitivnom kontekstu:

„Klasična teorija, kada se posmatra kao teorija koja polazi od pojedinačnog preduzeća i distribucije proizvoda koji su rezultat upošljavanja određenih resursa, nesporno je doprinela ekonomskoj misli. Nemoguće je suvislo razmišljati o ovoj temi ne uzimajući u obzir ovu teoriju. Ne treba misliti da ovo dovodim u pitanje ni onda kada skrećem pažnju na to da njeni nosioci zanemaruju sve što je valjalo kod njihovih prethodnika.“

Međutim, on kritikuje to što ova teorija ne doprinosi bilo kakvoj politici:

„Pa ipak, u smislu doprinosa upravljanju državom, kojoj je važan ekonomski sistem kao celina, kao i obezbeđivanje optimalne uposlenosti svih resursa tog sistema, metodi pionira ekonomske misli šesnaestog i sedamnaestog veka može biti da su dostigli zrno praktične mudrosti, koja je u nerealnim apstrakcijama Rikarda najpre zaboravljena, a potom potpuno izostavljena. Bilo je mudrosti u njihovom svesrdnom bavljenju očuvanjem niske kamatne stope, time što bi se donosili antizelenaški zakoni (čemu ćemo se vratiti nešto dalje u ovom poglavlju), održavale zalihe novca u zemlji i sprečavao porast prosečne nadnice; kao i u njihovoj spremnosti da pribegnu devalvaciji novca kao krajnjem sredstvu da bi se povratile njegove zalihe, ako bi se pojavila nestašica usled neizbežnog odliva u inostranstvo, ili podizanjem prosečne nadnice, ili bilo kom drugom sličnom sredstvu.“

Glavna kritika usmerena je na to da se međunarodni laissez-faire oslanja na „tvrdnju da se kamatna stopa i obim ulaganja sami po sebi dovode na optimalan nivo, tako da je bavljenje trgovinskim balansom zapravo gubljenje vremena“. Ako međunarodna razmena ne obezbedi takvu samoregulaciju, zagarantovano je preispitivanje teorijske osnove merkantilističkih mera: „Budući da se pokazuje da smo mi, učeni ekonomisti, krivi zbog arogantne greške koju smo počinili smatrajući detinjastom opsesijom ono što je vekovima bilo glavni predmet praktičnog upravljanja državom“. Na osnovu toga Kejns tvrdi da, u okviru zlatnog standarda, merkantilističke mere nisu potpuno besmislene, budući da se domaće kamatne stope uspostavljaju kroz ravnotežu u trgovini, i ako bi one pale dovoljno nisko da obezbede potpunu zaposlenost, bio bi neophodan priliv novca kroz trgovinski višak. Još uopštenije, fiksne stope razmene zahtevaju „dobru trgovinsku ravnotežu“.

Nakon što daje objašnjenje merkantilističkog usredsređivanja na trgovinsku ravnotežu, on upozorava na dva problema:

„Ne smeju se, međutim, zanemariti dva ograničenja delotvornosti ovih mera. Ako domaća kamatna stopa opadne toliko da se obim investicija dovoljno stimuliše da bi povećao zaposlenost do nivoa koji probija neke kritične tačke u kojima raste prosečna nadnica, porast nivoa domaćih troškova počeće negativno da utiče na ravnotežu u spoljnoj trgovini, tako da će napor da se poveća razmena s inostranstvom prevazići i poništiti sam sebe. Takođe, ako domaća kamatna stopa padne dovoljno nisko u odnosu na kamatne stope van zemlje, da bi se stimulisao obim stranih zajmova koji ne odgovara povoljnoj ravnoteži, može doći do odliva dragocenih metala koji bi bio dovoljan da poništi sve prethodno stečene prednosti. Rizik od javljanja bilo kojeg od ovih ograničenja veći je u zemlji koja je velika i od međunarodnog značaja zbog toga što, pod uslovom da je trenutna eksploatacija dragocenih metala iz rudnika mala, priliv novca u jednu zemlju znači odliv novca iz druge; stoga mogu biti naglašeni štetni efekti porasta troškova i pada kamatne stope u domicilnoj zemlji (ako se preterano sprovode merkantilističke mere), time što padaju troškovi i rastu kamatne stope u inostranstvu.“

Za ove nedostatke on daje tri primera. Prvi primer, slučaj nekontrolisanog rasta: „Ekonomska istorija Španije u drugoj polovini petnaestog i u šesnaestom veku, primer je zemlje čiju je spoljnu trgovinu uništilo preterano izobilje dragocenih metala i njegov uticaj na prosečne nadnice“. Drugi primer, slučaj deflacije: „Velika Britanija u predratnim godinama XX veka primer je zemlje u kojoj su preterane pogodnosti za zajmove inostranstvu i kupovinu nekretnina van zemlje često znale da stanu na put padu domaće kamatne stope koji je bio potreban da bi se obezbedila potpuna zaposlenost u toj zemlji“. Treći primer, konstantna zamka gotovine: „Sveukupna istorija Indije je primer zemlje koja je osiromašena time što je gotovini davana prednost, koja je postala toliko jaka strast, da čak ni enormno visok i stalan priliv dragocenih metala nije bio dovoljan da bi se kamatna stopa spustila do nivoa koji bi bio u skladu sa uvećanjem pravog bogatstva.“

Dalje on izlaže svoje stavove o različitim aspektima merkantilističkih teorija i mera, i pronalazi više smisla u ovom drugom, npr. u primeni antizelenaških zakona. Kao što je to kod Kejnsa često slučaj, on je sklon davanju paušalnih ocena o raznim kontroverznim temama: „Mere protiv zelenašenja su među najstarijim zabeleženim ekonomskim merama. Poništavanje inicijative za ulaganjem usled preteranog davanja prednosti gotovini bilo je neverovatno zlo, glavna prepreka bogaćenju u antičko doba i u srednjem veku. I to je sasvim prirodno, jer pojedini rizici i opasnosti u ekonomskom životu slabe granični stepen iskorišćenja kapitala, a drugi služe da bi uvećali sklonost ka gotovini. Stoga, u svetu u kojem se niko nije smatrao bezbednim, bilo je gotovo neizbežno da kamatna stopa, sem ukoliko nije obuzdavana svim mogućim sredstvima kojima je društvo raspolagalo, poraste suviše visoko da bi dozvolila odgovarajući podstrek za ulaganje.

Učen sam tome da je stav Crkve u srednjem veku prema kamatnoj stopi bio sam po sebi apsurdan i da su delikatne diskusije, čiji je cilj bio razlikovanje povraćaja novčanih pozajmica od povraćaja u aktivno investiranje, bile samo jezuitski pokušaji da se pronađe praktičan beg iz jedne sumanute teorije. Sada, međutim, ove diskusije doživljavam kao iskren intelektualni napor da se razdvoji ono što je klasična teorija uplela u nerazmrsivo klupko, naime kamatnu stopu i graničnu efikasnost kapitala. Jer, sada je jasno da su prepiske sholastika bile usmerene na razjašnjavanje formule koja treba da dozvoli visoku graničnu efikasnost kapitala, u isto vreme koristeći pravila i običaje, kao i moralne zakone, da bi se kamatna stopa održala niskom.“

Nakon što je izložio obe strane, slobodnu trgovinu i merkantilizam, na osnovu njihove teorije, kad su u pitanju klasičari, i mera, kad su u pitanju merkantilisti, on nudi svoju alternativu teoriji laissez-faire i merkantilističkim merama:

„Politika nezavisne kamatne stope, koju ne ometa bavljenje međunarodnim aspektima, kao i nacionalnog programa investiranja koji je usmeren ka optimalnom nivou zaposlenosti u zemlji, imaju dvostruku prednost, jer pomažu ne samo nama nego i našim susedima. I samo ako se ove mere sprovode istovremeno u svim zemljama zajedno, mogu da se povrate zdravlje i snaga ekonomije na međunarodnom planu, bilo da to merimo nivoom zaposlenosti u zemlji ili obimom razmene s inostranstvom.“

Ovde zemlje i nacije nisu definisane kao optimalne oblasti valute a la Mandel, već prema sposobnosti da postave kamatne stope. U tom smislu, EU je jedna zemlja, zapravo i svet je jedna zemlja. Samo mu nedostaje „program ulaganja“, koji bi mogao da se shvati kao zajednička fiskalna politika. Stoga je, implicitno, najvažnije pitanje u zemlji koja se definiše kao valutna ili monetarna unija nedostatak fiskalne integracije, što svakako mnogo govori o poteškoćama sa kojima se EU suočava.

Da li zemlje ili monetarne unije mogu da uspostave monetarnu politiku „koju ne ometa bavljenje međunarodnim aspektima“, prema mom mišljenju predstavlja ključno pitanje. Kejns je prošao put od kritikovanja zagovornika slobodne trgovine, zbog toga što se nisu dovoljno bavili trgovinskim balansom i zbog njihove uverenosti u samoregulaciju spoljne trgovine, do pozicije da će sa „istovremenim sprovođenjem tih mera“ u, po pretpostavci, režimu fleksibilnih stopa razmene, biti moguće da spoljna trgovina samu sebe reguliše, a da bude bezbedno da se zanemari stvaranje trgovinske ravnoteže.


4. Ubeđenje kao politika

Evo jednog prilično kontroverznog citata iz Kejnsovog predgovora nemačkom izdanju Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca: „Međutim, teorija proizvodnje kao celina, koju ova knjiga namerava da pruži, mnogo je lakše primenjiva u uslovima totalitarne države, nego što je to teorija proizvodnje i distribucije datog učinka proizvedenog pod uslovima slobodnog nadmetanja i znatnog laissez-faire principa. Teorija psiholoških zakona koji određuju potrošnju i štednju, uticaj kreditnih troškova na cene i realne zarade, uloga koju igra kamatna stopa – sve su to neophodni činioci naše škole mišljenja.“

Ova izjava je deo zaključka kratke istorije ekonomske misli, kojom dominira Rikardov uticaj, a nemačka istorijska škola shvata se kao u osnovi ateoretska. U ovom pregledu, Kejns karakteristično navodi: „Mančesterska škola i marksizam suštinski proizilaze iz Rikarda – što je zaključak koji samo delimično iznenađuje“.[9] Slično tome, i austrijsku školu i Maršala on smatra u osnovi rikardovskim. Wiksela zanemaruje, ali je njegov uticaj ograničen na Švedsku, uglavnom zato što su njegove radove na nemačkom Austrijanci pogrešno tumačili. Dakle, nemačka ekonomija bi trebalo da bude prijemčivija za njegove ideje, budući da je izbegla uticaj Rikarda, koji je uglavnom bio deskriptivan i ne zaista naučno zasnovan – teoretska tabula rasa. Zatim bi totalitarna realnost u kojoj su se našli trebalo da omogući nemačkim ekonomistima da se zainteresuju za teoriju proizvodnje u celosti.

Ovakav stav nije čudan za Kejnsa. On je u osnovi prezirao neoklasičnu ekonomiju i utilitarnu moralnu teoriju, kao i misao socijalista i marksista, budući da su oni bili njihovi sledbenici. Bio je impresioniran preovlađujućim duhom u komunističkoj Rusiji sredinom devetsto dvadesetih, kada ju je posetio, ali nije bio impresioniran Gosplanovom idejom planiranja, budući da je to zahtevalo proračune očekivanih troškova i dobiti, što je on smatrao neizvodljivim – u principu, ne zbog nedostatka podataka ili odgovarajuće metodologije.[10] S druge strane, pisao je pohvalno o ranim totalitarnim državama, npr. o izgradnji piramida u Egiptu, što je smatrao efikasnom politikom zapošljavanja. Tako ja tumačim njegove napomene o totalitarnim uslovima: nije mislio da je ona primenjiva u sadašnjim uslovima u Nemačkoj, već u onima koji preovlađuju u totalitarnim društvima, bez obzira na njihov položaj i period. Kejns tako ističe svoj predlog opšte teorije, a to je teorija koja je primenjiva u svim političkim i ekonomskim uslovima. Pravi izazov, kaže on, nije da se vidi njena primenjivost u totalitarnim državama, nego njena relevantnost za liberalne i tržišne ekonomije. Biraju se, kako tvrdi, liberalne i demokratske institucije iz pravih razloga, ali makroekonomski problemi i zadaci i dalje su predmet iste opšte ekonomske teorije.[11]

Koje su razlike? Ima ih tri, kao što se vidi iz citiranog pasusa: jedna je razumevanje potrebe za teorijom i politikom proizvodnje kao celinom u decentralizovanom okruženju proizvodnje i distribucije; druga je razumevanje psiholoških zakona potrošnje i štednje (sklonosti da se štedi ili troši); i treća, efekat ulaganja na cene, npr. proporcionalni odnos zarada i kamatne stope.

Kejns je verovatno najviše truda posvetio prvom pitanju: kako ubediti zvaničnike u to kakvim ciljevima treba da teže? Treba obratiti pažnju na to kako on gleda na nemačke ekonomiste i njihov pristup ovom problemu. On pretpostavlja da se, bez političkog usmeravanja, nemački ekonomisti neće izdići iznad nivoa deskripcije. Međutim, kad jednom ciljevi budu određeni, oni će svakako umeti da razviju teorije i daju smernice koje će dovesti do ostvarenja ciljeva. Njegovo političko okruženje je drugačije. Političari su robovi nekadašnjih ekonomista, kako u smislu definisanja ciljeva ekonomske politike, tako i u smislu sredstava za njihovo ostvarenje. Dakle, treba ih ubediti ne samo da promene svoj način rada, nego i da odaberu drugačiju funkciju cilja. Na to se, praktično, svodi ubeđenje kao politika. Ili, drugim rečima, zato ekonomisti moraju da imaju ubeđenja, moraju da budu posvećeni nekom cilju, a ne samo da daju savete o najefikasnijem načinu za postizanje ciljeva.

Drugo pitanje je u vezi sa tim kako realnost utiče na ubeđenje i teoriju. I ovde treba obratiti pažnju na neslaganje sa nemačkom istoricističkom školom. Za razliku od istoricizma , koji propagira duboko ukorenjene kulturne razlike, Kejns, bez osporavanja tih teorija, psihološkim pitanjima prilazi empiricistički ili induktivno. On podrazumeva regularnosti u sklonostima ka potrošnji i štednji, budući da smatra da ih može videti u realnom ponašanju potrošača i preduzetnika. Ako se poslužimo savremenom ekonomskom terminologijom, Nemci smatraju da kultura određuje duboke parametre, dok se Kejns služi empiričkim regularnostima u plitkim parametrima koje može da izvede iz podataka u sopstvenom iskustvu i bilo čemu drugom što se može dobiti sistematskim i nesistematskim sakupljanjem podataka. On je spreman da izmeni svoje psihološke pretpostavke, ako ih ne potvrđuje realnost. Dakle, realnost tu ulazi induktivno, ne deduktivno kao u školi nemačkog istoricizma. Njegova opšta teorija ne zasniva se zaista na konkretnim sklonostima ljudi ka potrošnji ili štednji. Moraju postojati neke regularnosti, psihološki zakoni, ali teorija je navodno podesna svakoj njihovoj varijaciji, npr. trebalo bi da bude primenjiva na svaki niz konkretnih podataka, takoreći na svaku promenu realnosti.

Treće pitanje je pitanje uloge relativnih cena. Ovo je ključno pitanje, jer od njega zavisi efikasnost mera. U totalitarnom okruženju, relativne cene ne bi trebalo da se tiču kreatora politike, pa tako ne treba da budu smetnja njegovom delovanju. Totalitarne države nacionalizuju investicije i određuju cene. „Pod uslovima slobodnog nadmetanja i znatnog laissez-faire principa“, to nije tako. Ovde treba uporediti Kejnsov pristup i pristup neoklasičnih ekonomista, koji se zasnva na racionalnim očekivanjima i realnom poslovnom ciklusu. Najjednostavniji način da to učinimo jeste da zamislimo situaciju gde svi prihvataju cene (price taker). Tako se pretpostavlja da promena osnovnih faktora, što znači izmena sklonosti, kapaciteta i tehnologija, dovodi do promene relativnih cena. Ulaganja se određuju na isti price-taking način; na njih politika ne utiče previše, ili bar ne dugoročno. Naravno, asimetrične informacije, ili bolje rečeno informacijsko neslaganje, kao i neoptimalna fiskalna politika, mogu imati privremeni uticaj, a možda i dugoročni uticaj ako se ta neslaganja institucionalizuju, ali kad se uspostavi opšte prihvatanje cena, npr. kada se cene odrede pod konkurentnim i laissez-faire uslovima, nema mesta za efikasnu intervenciju, barem ne za onu koja popravlja opšti ishod. Ako su, međutim, ulaganja motivisana životinjskim nagonima, budući da nema načina da se daju cene dugoročnih investicija, finansijski uslovi postaju važni i potrebno je razmotriti ulogu koju igraju kreditne kamate, kao i kako potrošnja na investicije utiče na zaposlenost i zarade. To ne znači da su relativne ili nominalne cene rigidne, već da politika može da utiče na njihov tok, pa tako i na razvoj proizvodnje u celini.

Ova ubeđenja postavljaju izvesna moralna pitanja, čega je Kejns bio svestan. U okruženju u kome je morao da ubeđuje političare i javnost, od početka je bio svestan da čovek mora da tvrdi da je nešto loše zapravo dobro, kako je često ponavljao, a najjasnije u eseju o obavezama koje imamo prema našim unucima.[12] Ali sa istim moralnim izazovima suočavali su se oni koji su morali da ubeđuju političare u totalitarnim ruskim i nemačkim uslovima. Kako se meni čini, on nije gajio prevelike nade, ali mislim da je smatrao da bi opšta teorija proizvodnje, kada se jednom razvije, bila korisna kada se „uslovi slobodnog nadmetanja i znatnog laissez-faire principa“ ponovo vrate.


5. Modeli, racionalnost, predstavljanje i laissez-faire

Komentarišući radnu verziju Kaleckovog eseja o oporezivanju, predatog za objavljivanje u časopisu The Economic Journal,[13] Kejns prvo kaže ovo: „Ako kapitalisti pretpostave da će njihov prihod podložan porezu ostati isti, efekat poreza će sigurno biti smanjenje njihove potrošnje. Samo ukoliko pročitaju vaš članak i ako poveruju da će njihov profit porasti usled poreza, nastaviće da troše kao ranije.“

Kalecki odgovara na sledeći način: „Ne mislim da moraju da pročitaju moj članak kako ne bi ujedno smanjili i svoju potrošnju i ulaganja… Nakon uvođenja novog poreza, preduzetnici, čak i ako očekuju da im prihodi padnu, ne mogu odmah da smanje ulaganja jer ranije donete investicione odluke zahtevaju određeno vreme da se završe. Tako će njihova ušteđevina ostati ista u prvom periodu novog režima oporezivanja. Njihova potrošnja ostaje ista, ukoliko se ne izmeni njihova tendencija da troše. Ovo drugo naravno jeste dodatna pretpostavka, jer očekivanje budućeg pada pruhoda može uticati na današnju tendenciju potrošnje. Međutim, mislim da je potrošnja kapitalista prilično otporna na očekivanja i da će ih samo realni pad prihoda primorati – i to često sa zakašnjenjem – na spuštanje životnog standarda.“

Kejns zatim odgovara ovako: „1. Pretpostavku da su ulaganja nepromenjiva smatram neutemeljenom. Prvo, jer ona zanemaruje mogućnost fluktuacije akcija. Drugo, jer ignoriše mogućnost promene tempa izvršavanja postojećih investicionih odluka, i treće, jer se ona može prevazići nakon vremenskog kašnjenja, koje svakako može biti vrlo kratko. 2. Smatram neutemeljenim pretpostavku da je kapitalistička potrošnja neosetljiva na očekivanja kapitalista, jer na ta očekivanja deluje promena poreza na njihov prihod. 3. Mnogo važnije od ovoga navedenog, sa svim ovim pretpostavkama možete dokazati nešto mnogo drastičnije i uopštenije od ovoga što ste napisali, iz čega bi se vaši konkretni zaključci mogli lako izvući. Ali, naravno, ovi drastičniji zaključci ne bi delovali naročito uverljivo ako se primene na realni život.“[14]

Prvo, modeli su važni. Ako kapitalisti prvenstveno uzimaju u obzir delimične efekte ravnoteže, to jest efekte na svoj prihod ceteris paribus, reagovaće drugačije nego što bi reagovali kada bi kalkulisali opšte efekte povećanih poreza na prihod od kapitala na potrošnju, i zaključili bi da zapravo ne treba da menjaju svoju proizvodnju i potrošnju, jer će im se profit uvećati. U oba slučaja, makroekonomska ravnoteža biće zadovoljena, tako da se ovi faktori ne mogu koristiti da se razumevanje ponašanja, u ovom slučaju, kapitalista.

To se ponekad delimično pogrešno naziva proročanstvom koje se samo ispunjava. Kejns ovde govori da su za makroekonomiju neophodne mikro-osnove – i na analitičkom i na političkom nivou. Treba pretpostaviti kako će jedan reprezentativni kapitalista odgovoriti na političku intervenciju. Kalecki tvrdi da je reakcija kauzalno određena, barem kratkoročno, ranijim odlukama ili navikama, dok se Kejns bavi uticajem očekivanja. Mikro-osnove su neophodne zato što makroekonomski balansi ne određuju ponašanje, u ovom slučaju, kapitalista.

Što se tiče mikro-osnova, važan je model na koji se oslanjaju, a ne samo očekivanja. Nije dovoljno, na primer, pretpostaviti da kapitalisti imaju racionalna očekivanja, jer ona ne biraju model. Mut (Muth) je tvrdio da su: „očekivanja, budući da se radi o osnovanim predviđanjima budućih događaja, u osnovi ista kao i očekivanja relevantne ekonomske teorije.“[15] Međutim, očekivanja ne biraju relevantnu teoriju ili model – teorija ili model se moraju pretpostaviti.[16] U često citiranom pasusu iz poglavlja o dugoročnim očekivanjima u Opštoj teoriji, Kejns piše:

„Konvencionalna procena koja se utvrđuje kao proizvod masovne psihologije velikog broja neukih pojedinaca može se drastično promeniti kao rezultat nagle fluktuacije mišljenja usled faktora koji ne utiču značajno na očekivani profit; jer nema snažnih korena u ubeđenju koji bi ih čvrsto držali na mestu. Naročito u vanredno vreme, kada je hipoteza o neograničenom trajanju postojećeg stanja stvari manje verovatna nego inače, čak iako nema izrazitih osnova za predviđanje definitivne promene, tržište će biti podložno talasima optimističkih i pesimističkih osećanja, koja su neutemeljena, ali u izvesnom smislu legitimna kada nema čvrste osnove za razuman proračun.“

Džon Mut se prema ovom problemu postavlja ovako: „Hipoteza o racionalnom očekivanju može se preformulisati malo preciznije na sledeći način: očekivanja firmi (ili, uopštenije, subjektivna distribucija verovatnoće ishoda) obično se raspoređuju, za isti niz informacija, oko predviđanja teorije (ili objektivne distribucije ishoda).“

Lukas, u svom čuvenom radu o političkoj proceni, dodaje racionalnim očekivanjima osnovu političke ekonomije: „Čini se da političari, ukoliko žele da predvide odgovor građana, moraju da računaju sa ovim drugim. Izgleda da je ovaj zaključak, iako nepodesan za današnju ekonometrijsku praksu, u skladu sa preferencijama prema demokratskom donošenju odluka.“[17] Ali naravno, ovo otvara više novih pitanja nego što daje odgovora, budući da je demokratsko donošenje odluka samo još jedan model sa istim mikro-makro problemima. Čak i ukoliko se pretpostavi postojanje reprezentativnog aktera, ne postoji pretpostavka da će agregacija na tržištu obezbediti isto predstavljanje kao politički proces. Štaviše, neoklasična makroekonomija oslanja se na iste koncepte ekvilibrijuma iz teorije igara (uglavnom na Nešov ekvilibrijum), ali i ti koncepti imaju svoje probleme.

Drugo, očekivanja nisu važna samo za ulaganja, nego i za potrošnju. Međutim, postoji zanimljiva asimetrija između ponašanja kapitalista i radnika. U 19. poglavlju Opšte teorije, o promenama nominalnih nadnica (i u 21. poglavlju o teoriji cena), Kejns tvrdi da radnici teže da poravnaju svoju potrošnju, i da ovo ima stabilizacioni efekat na zapošljavanje i cene. On ne pretpostavlja da su cene nefleksibilne, već da opšti nivo cena uglavnom ostaj stabilan zahvaljujući ponašanju radnika. To nije nespojivo sa pozitivnim efektom fleksibilnosti nadnica na mikro nivou u određenim industrijskim granama. Međutim, opta fleksibilnost nadnica dovela bi do nestabilnosti opšteg nivoa cena, a u slučajevima deflacije do dodatnog negativnog uticaja na rast – osim ukoliko spoljna trgovina ne igra značajnu ulogu ili ukoliko se poveća potrošnja kapitalista i onih koji žive od rente.

Dakle, Kejns ne tvrdi da će niže nadnice dovesti do manje potrošnje, pa tako i do negativnog ekonomskog razvoja. Njegova mikro-osnova za stabilnost cena je funkcionisanje tržišta rada i, na kraju, ponašanje radnika. Stoga je moguće osloniti se na fiskalne mere za povećanje potrošnje i zapošljavanja. U tome se on oslanja na multiplikator, koji uglavnom funkcioniše kroz povećanu potrošnju nezaposlenih ili onih sa dodatnim poslom. Time on kombinuje stabilnost cena sa rastućom potrošnjom i zaposlenošću. U tom smislu, njegova analiza zadovoljava Mutov uslov dinamičnih modela: „Naša hipoteza [o racionalnim očekivanjima] zasniva se na… stavu: da dinamični ekonomski modeli ne podrazumevaju dovoljno racionalnosti.“ Ovo je jedan od načina kako Kejnsov model podrazumeva racionalnost:

„Sreća je što su radnici, iako nesvesno, instinktivno razumniji ekonomisti od zastupnika klasične škole, utoliko što se odupiru spuštanju nominalnih nadnica, iako postojeći realni ekvivalent ovih nadnica premašuje marginalnu nekorisnost postojeće zaposlenosti; ali ne odupiru se smanjenju realnih nadnica, koje je povezano sa povećanjem ukupne zaposlenosti, a ostavlja relativne nominalne nadnice nepromenjenim, ukoliko smanjenje ne ode toliko daleko da stvori opasnost spuštanja realnih nadnica ispod marginalne nekorisnosti postojećeg nivoa zaposlenosti. Svaki sindikat će pružiti neki otpor smanjenju nominalnih plata, koliko god malom. Ali pošto nijedan sindikat ni ne pomišlja da štrajkuje svaki put kada porastu troškovi života, oni ne predstavljaju prepreku za bilo kakav porast ukupne zaposlenosti, što im pripisuje klasična škola.“

On izvodi sličan zaključak o dužničkom finansiranju javne potrošnje. Javna potrošnja samu sebe isplaćuje kroz porast javnih prihoda. To se dešava usled stabilnosti težnje ka potrošnji i stabilnosti cena, sa rastućim primanjima i zaposlenošću. Ova politika dužničkog finansiranja javnih troškova je, pored toga, u skladu sa zdravim fiskalnim upravljanjem balansiranim budžetima.[18]

Treća Kejnsova poenta je možda najznačajnija. Da bi jedna teorija nešto objasnila, mora postojati odgovarajuća veza između nje i stvarnosti. Ako se pretpostavke nagomilaju i dovedu do, suštinski, niza definicija i njihovih zamena, teorija će izgubiti moć objašnjenja. Ovako on opisuje svoj realizam:

„Ne vidim nikakvog razloga da postojeći sistem ozbiljno zloupotrebljava faktore proizvodnje koji su na snazi. Naravno, postoje greške u predviđanjima; ali one se neće izbeći centralizacijom odluka. Kada je zaposleno 9.000.000 od 10.000.000 ljudi spremnih i sposobnih za rad, nema dokaza da je rad tih 9.000.000 ljudi pogrešno usmeren. Zamerka postojećem sistemu nije da tih 9.000.000 ljudi treba uposliti na drugačijem poslu, već da posao treba da bude dostupan za preostalih 1.000.000 ljudi. Današnji sistem je omanuo u određivanju nivoa, a ne smera, postojeće zaposlenosti.“

Ovo viđenje tržišne ekonomije može se uporediti sa, na primer, viđenjem Hajeka i, možda, teoretičara realnog poslovnog ciklusa. Kejns odbacuje Sejov zakon, ali ne tvrdi da je tržišna ekonomija neefikasna. On se ne spori sa klasičnim (sada neoklasičnim) mikroekonomistima. Ta teorija samo ne omogućava punu zaposlenost bez intervencija – ono što funkcioniše na mikro planu, ne funkcioniše u globalu. Hajek i ostali koji objašnjavaju poslovne cikluse preko raznih potresa, endogenih ili egzogenih, pretpostavljaju ili tvrde da tržište ne funkcioniše efikasno na mikro planu. U suprotnom, bilo bi teško dokazati uravnotežujuću ulogu poslovnih ciklusa u neoklasičnom okviru. Uz to, Kejns ne uzima u obzir postojanje strukturne prezaposlenosti ili nezaposlenosti, kao i srukturnih prevelikih ili nedovoljnih investicija. On se ne bavi mikroekonomskim neuspesima tržišta, za razliku od zagovornika strukturne teorije ili teorije realnih poslovnih ciklusa. Dakle, na neki način, Kejns se više oslanja na laissez-faire od zastupnika ekvilibrijumske teorije poslovnih ciklusa.


LITERATURA

Akerlof, G., R. Shiller (2009), Animal Spirits: How Human Psychology Drives the Economy, and Why It Matters for Global Capitalism, Princeton University Press.
Benhabib, J., R. Farmer (1999), „Indeterminacy and Sunspots in Macroeconomics“ in J. Taylor, M. Woodford (eds), Hanbook of Macroeconomics Vol. 1: 389.
Clower, R. (1965), “The Keynesian Counter-Revolution: A Theoretical Appraisal” in F. Hahn, F. Brechling (eds), The Theory of Interest Rates: 103-125. International Economic Association Series. Macmillan. R. Farmer (2010), Expectations, Employment and Prices, Oxford University Press.
Farmer, R. (2008), “Aggregate Demand and Supply”, International Journal of Economic Theory 4: 77-93.
Farmer, R. (2009), “Old-Keynesian Economics” in R. Farmer (ed.), Macroeconomics In The Small And The Large: Essays on Microfoundations, Macroeconomic Applications and Economic History in Honor of Axel Leijonhufvud. Edward Elgar.
Farmer, R. (2010), Expectations, Employment, and Prices. Oxford University Press.
Friedman, M. (1953), “The Case for Flexible Exchange Rates” in Essays in Positive Economics: 157-203. Chicago: University of Chicago Press.
Hicks, J. (1935), “A Suggestion for Simplifying the Theory of Money” Economica 2: 1-19.
Hicks, J. (1937), “Mr. Keynes and the Classics; A Suggested Interpretation” Econometrica 5: 147-159.
Keynes, J. M. (1921), A Treatise on Probability. Macmillan.
Keynes, J. M. (1926), The End of Laissez-Faire. London: Hogarth Press.
Keynes, J. M. (1931), Essays in Persuasion. Macmillan.
Keynes, J. M. (1936), The General Theory of Employment, Interest, and Money. New York, Classic Books America (printing 2009).
Keynes, J. M. (1937a) “Alternative Theories of the Rate of Interest”, Economic Journal 47: 241-52.
Keynes, J. M. (1937a) “The Ex Ante Theory of the Interest Rate”, Economic Journal 47: 663-9.
Keynes, J. M. (1937c) “The General Theory of Employment”, Quarterly Journal of Economics 51: 209-23.
Keynes, J. M. (1939) “Relative Movements of Real Wages and Output”, Economic Journal 49: 34-51.
Leijonhufvud, A. (1968), On Keynesian Economics and the Economics of Keynes: A Study in Monetary Theory. New York: Oxford University Press.
Lucas, R. (2003), “Macroeconomic Pirorities”, American Economic Review 93: 1-14.
Lucas, R., T. Sargent (1978), “After Keynesian Macroeconomics” in After the Phillips Curve: Persistence of High Inflation and High Unemployment. The Federal Reserve Bank of Boston, Proceedings of the Conference Series: 49-47.
Ohlin, B. (1937a) “Some Notes on the Stockholm Theory of Savings and Investment, I & II”, Economic Journal 47: 53-69, 221-40.
Ohlin, B. (1937b) “Alternative Theories of the Rate of Interest: Rejoinder”, Economic Journal 47: 423-7.
Patinkin, D. (1956), Money, Interest, and Prices: An Integration of Monetary and Value Theory. Evanston: Row, Peterson.
Ramsey, F. (1926), “Truth and Probability” in F. Ramsey, The Foundations of Mathematics and Other Logical Essays (edited by R. B. Braithwaite). London: Kegan, Paul, trench, Trubner & Co.: 156-198.
Ramsey, F. (1928), “A Mathematical Theory of Saving”, The Economic Journal 38: 543-559.
Woodford, M. (2003), Interest and Prices: Foundations of a Theory of Monetary Policy. Princeton University Press.

 
Vladimir Gligorov: Five Easy Pieces on Keynes

Preveli Ivica Pavlović i Bojana Obradović

Peščanik.net, 31.01.2012. i 07.11.2012.

———–    

  1. Vidi i Howitt and McAfee (1992), De Grauwe (2011).
  2. Kejns (1937c) praktično ponavlja ovaj stav u svom odgovoru nekim kritičarima, iako ne pominje životinjske nagone.
  3. Na početku 12. poglavlja Opšte teorije, Kejns se poziva na 6. poglavlje Rasprave o verovatnoći, koje se bavi razlikom između težine dokaza i verovatnoće neke teze. Očigledno, teza može da ima veću težinu, tj. može se zasnivati na više dokaza, i da iz istog razloga bude manje verovatna. Kejns navodi ovu činjenicu u 26. poglavlju Rasprave o verovatnoći, odakle su navedeni ovi citati, ali veza između te dve stvari nije sasvim direktna. U svakom slučaju, poenta je da se ponove problemi koji se postavljaju u zaključivanju, što bi mogao biti još jedan razlog zašto su potrebni intuicija ili životinjski nagoni. To se podudara sa Hjumovim viđenjem ovih problema.
  4. Ovi citati su navedeni samo da bi se pokazala konzistentnost Kejnsovog razmišljanja o matematičkim očekivanjima i ne bi ih trebalo shvatiti kao tvrdnju da Kejns nije izmenio svoja shvatanja verovatnoće nakon kritika koje je dobio od Frenka Remzija u njegovoj knjizi Istina i verovatnoća (1926). Kejns je priznao da prihvata deo ove kritike u svom eseju o Frenku Remziju, objavljenom u knjizi Biografski eseji. Ali iako prihvata da greši kada verovatnoću tretira kao deo logike parcijalnog uverenja, on i dalje tvrdi da je kao pitanje logike, uticaj verovatnoće na činjenje samo delimičan. To se može videti u delu navedenog citata, koji počinje od „Ako je, dakle, pitanje pravog postupka u svakom od ovih slučajeva tačno određen problem…“
  5. Matthews (1984) navodi Kejnsove beleške o filozofiji u kojima se primećuje da je Dekart upotrebljavao izraz životinjski nagoni. Metjusov rad vrlo tačno tumači šta je Kejns zapravo podrazumevao pod životinjskim nagonima.
  6. Ova činjenica je navedena u Benhabib i Farmer (1999: 389).
  7. Keynes (1936), poglavlje 13, str. 159. Remzi (1928) kaže sledeće (srt. 556): „Poteškoća je u tome što kamatna stopa funkcioniše kao tražena cena za celu količinu kapitala, ali kao ponuđena cena, ne za kvantitet kapitala, nego za stopu štednje.”
  8. Ohlin (1937a, 1937b), Keynes (1937a, 1937b).
  9. Međutim, on priznaje Marksu razumevanje značaja i uloge efektivne potražnje: “Velika zagonetka efektivne potražnje, sa kojom se Maltus borio, nestala je iz ekonomske literature. Ne pominje se nijednom u čitavom opusu Maršala, Edžvorta i profesora Pigua, u čijim je radovima klasična teorija pronašla svoje najzrelije otelotvorenje. Ona i dalje potajno živi, ispod površine, u podzemnim svetovima Karla Marksa, Silvija Gesela ili majora Daglasa.”
  10. „A Short View of Russia“ (1925), Essays in Persuasion.
  11. Ovo se zapravo ne razlikuje od stavova Mizesa, Hajeka i Fridmana po pitanju opštosti ekonomske teorije i njenog značaja za razumevanje totalitarnih kao i tržišnih ekonomija.
  12. “Economic Possibilities for our Grandchildren” (1930), kasnije objavljeno u Essays in Persuasion.
  13. Kasnije objavljeno kao Kalecki (1937).
  14. Ova prepiska može se naći u M. Kalecki, Collected Works Vol. I, str. 559-562. Clarendon Press, 1990. Vidi širu diskusiju u De Vecchi (2008).
  15. Muth (1961).
  16. Vidi npr. R. Frydman, E. Phelps (1983).
  17. Lucas (1976), str. 46.
  18. Vidi Keynes (1933), gl. 3.