papirna šolja za kafu
Foto: Dijana Malbaša

Nasuprot nazivu – nema ničeg narodskog u populizmu. I nema ničeg odvratnijeg za jednog populistu od baš tog istog naroda. Dobro, preterujem, odvratniji su mu oni koji ne pripadaju tom narodu ili pripadaju, ali po nekim karakteristikama (religija, seksualnost, siromaštvo, tamnoputost…) odudaraju od većine.

Sa druge strane, nije tačno ni da populisti mrze elitu. Naprotiv, oni su iz dna svoje sitne duše i svim svojim otrovnim srcem za elitizam. Oni samo mrze što oni nisu elita. I sve će učiniti da to postanu – učlaniće sami sebe u Klub književnika, dodeliće sebi nagradu za najbolju neobjavljenu knjigu ili za nemerljivi (vaistinu nemerljiv) doprinos kulturi, zakitiće se kupljenim diplomama i ukradenim doktoratima, ukrasiće se počasnim titulama, plaketama, crkvenim ordenjem…

Naravno, voleli bi oni da ne moraju ni toliko da se trude nego da ih narod sam od sebe proglasi za elitu baš takve kakvi jesu. Pa da se njihov uspeh iz osnovne škole uvaži kao fakultetska diploma, a njihov rad „Kako sam proveo zimski raspust“ uvrsti u književnost. Da se njihovo šibicarsko poslovanje proglasi za genijalan ekonomski učinak. Da se njihovo podrigivanje za trpezom podvede pod bonton, da se njihov prdež smatra kurtoaznim pozdravom, da njihovo opsesivno nameštanje reproduktivnog aparata na javnom mestu postane kulturni model.

Ali, pošto svet ipak nije otišao baš toliko do đavola, moraju da pristanu na kompromis. Ne, neće se pomučiti da se približe eliti svojim znanjem, zasluženim zvanjem, manirima, retorikom, stavovima… nego će sve učiniti da elitu približe sebi. I blatu u kojem se valjaju.

Problem je što zbog izbornog sistema moraju da rade i ono što mnogo manje vole od izrugivanja onima koji imaju školu, talenat, zvanje i znanje. Moraju da se dodvoravaju onima koje još i više preziru – narodu. I to je paradoks ili možda samo kosmička pravda – oni koji se gade naroda i koji će učiniti sve da se od tog naroda izdvoje i postanu makar samo poslovna elita, moraju da se tom narodu dodvoravaju. Samo rečima, doduše, ne i postupcima. Rečima koje ništa ne koštaju onog ko ih izgovara ali obično mnogo koštaju one koji nisu pripadnici tog naroda ili su politička, religijska ili bilo koja druga manjina. Jer od „vi ste najbolji narod koji postoji“ do „ajde da umlatimo sve koji nisu mi“ je kratak put.

No, ni između „ja mogu kako hoću“ i „kako to nisam više na vlasti“ nije dugačak put, kao što je Tramp upravo utvrdio. Pa nek’ ide redom.

Peščanik.net, 09.11.2020.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.
Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)