Ubedljiva pobeda Hasana Ruhanija na predsedničkim izborima u Iranu pozdravljena je širom sveta kao znak da su Iranci umorni od ekstremne politike u zemlji i inostranstvu i da su spremni da prihvate promene. Ali ovaj ishod takođe postavlja pitanje kako će novi predsednik to izvesti, imajući u vidu moćne verske poglavare i dugu istoriju sprečavanja reformi.
Ruhani će od svog prethodnika naslediti pregršt teških, čak i nepremostivih problema. U proteklih osam godina, čak i ograničene slobode koje su postojale ozbiljno su narušene. Privreda je propala zahvaljući sankcijama Zapada i rasipnoj potrošnji i promašenoj politici odlazećeg predsednika Mahmuda Ahmadinedžada. Uz vrlo malo pravih prijatelja, Iran je međunarodno izolovan, a odnosi sa SAD i Evropom su zategnuti zbog iranskog nuklearnog programa, podrške Asadu u Siriji i zapaljive retorike protiv Izraela. Pregovori Irana i takozvanih 5+1 (pet članica Saveta bezbednosti UN i Nemačkom) o nuklearnom programu Teherana tapkaju u mestu.
Iako ga smatraju umerenim, Ruhani dolazi na vlast kao insajder. Šesnaest godina je proveo na čelu iranskog Nacionalnog saveta za bezbednost (NSB), a dve godine je bio glavni nuklearni pregovarač Irana. Čak i danas sedi u NSB kao lični izaslanik vrhovnog vođe, ajatolaha Hamneija. Pet godina je bio poslanik u parlamentu. Član je dva velika državna saveta od kojih će jedan, Savet eksperata, izabrati Hamneijevog naslednika kad ovaj umre. Na visokim položajima, Ruhani je bio više timski igrač nego odmetnik i još uvek podržava mnoge današnje iranske stavove. Po pitanju Sirije, od izborne pobede isticao je samo da sirijski narod treba da odluči o svojoj budućnosti na izborima.
Kritičari pamte da je Ruhani podržao nasilan obračun sa pobunjenim studentima na Teheranskom univerzitetu 1999. Kasnije je objasnio da je u to vreme bio u vladi i da nije mogao da postupi drugačije. Nije se oglasio ni kada su bezbednosne snage brutalno ugušile proteste nakon spornih izbora 2009, a njegovo objašnjenje ovog ćutanja i dalje je neubedljivo: tada nije bio u vladi, kako kaže, i priroda protesta se promenila, a demonstranti su imali obavezu da postupaju u okviru zakona.
Međutim, Ruhani nije vodio kampanju kao insajder. Po mnogim pitanjima, uključujući političke slobode, rastuće prisustvo vladinih doušnika među studentima i civilnim društvom, nuklearne odnose i pregovore sa Zapadom, i stanje ekonomije, pokazao je drugačiji rečnik i stav od vladajućih konzervativaca i tako se indirektno usprotivio vrhovnom vođi. Dok režimski konzervativci predstavljaju međunarodni položaj Irana u ružičastoj boji, Ruhani je u kampanji govorio o „pomućenoj slici“ Irana u svetu. Konzervativci opisuju Iran kao najslobodniju zemlju sveta, ali Ruhani je govorio o „iskrivljenoj senci“ slobode u zemlji i potrebi da se oslobode politički zatvorenici. Fondacija Abdirahman Borumand, iranska organizacija za zaštitu ljudskih prava u Vašingtonu i Međunarodna kampanja za ljudska prava u Iranu procenjuju da u Iranu još uvek ima oko pet stotina političkih zatvorenika, iako se stotine ljudi nakratko zadržavaju u zatvoru. Ruhani je takođe obećao da će osnovati ministarstvo za ženska pitanja koje će se baviti pravima žena, i da će ukinuti ograničenja dostupnosti visokog obrazovanja ženama koje je nametnula odlazeća vlada. Takođe je uopšteno govorio o „povelji o pravima“ za sve građane.
Režim i dalja napada reformiste kao „smutljivce“, dok je Ruhani i tokom kampanje i na prvoj konferenciji za novinare nakon izbora istakao da je potrebno nacionalno pomirenje. Rekao je da će on biti predsednik svih iranskih građana.
Ruhani je dobio i prihvatio podršku dvojice bivših predsednika, Hašemija Rafsandžanija i Muhameda Katamija. Ovo je značajno, jer su obojica bili prepoznati kao reformisti i trpeli napade ekstremista. Rafsandžani, pragamtičar i tipični insajder (i predsednik od 1989. do 1997) marginalizovan je poslednjih godina zbog svojih centrističkih stavova, dok je Savet čuvara koji odlučuje o kvalifikacijama kandidata za predsedničku funkciju zabranio njegovu kandidaturu sa neubedljivim objašnjenjem da je on sa 78 godina prestar da bi posvetio više od nekoliko sati dnevno predsedničkim dužnostima. Katami (predsednik od 1997. do 2005) pokrenuo je period širenja sloboda, u čemu ga je omeo kontranapad desničara.
Što se tiče nukleartnog pitanja, Ruhani još uvek nije odmakao od zvaničnog iranskog stava – da Iran ima pravo da obogaćuje nuklearno gorivo i pravo na puni nuklearni ciklus, iako nema nameru da proizvodi oružje – ali njegov ton je mnogo pomirljiviji. Ponosno je isticao svoje uspehe u ulozi glavnog nuklearnog pregovarača Irana, kada je sa Evropljanima dostigao kompromisni sporazum 2003. i 2005. Bivši britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro podsetio je da je Ruhani 2003. spasao pregovore telefonirajući iranskom predsedniku i vrhovnom vođi, obezbedivši fleksibilnost neophodnu za postizanje sporazuma. U najkraćem, poznat je po spremnosti na kompromis i srednje rešenje, i nudi veću transparentnost u vezi sa iranskim nuklearnim programom.
Ali prepreke koje čekaju Ruhanija su zastrašujuće. Međunarodna bezbednosna situacija se poslednjih godina pogoršala. Novinari i intelektualci se rutinski hapse za najblaže kritikovanje vladajuće ideologije. Prema Amnesty International, Iran je prošle godine pogubio 314 ljudi – što je jedna od najvećih stopa pogubljenja u svetu prema broju stanovnika. Ruhani će dobiti poene kod mladih i gradske srednje klase ako uspe da ukloni kontrolne punktove, bezbednosne snage i moralnu policiju sa ulica, da zatvori tajne pritvorne centre, ili ako oslobodi političke zatvorenike i dvojicu vođa opozicije, Mira Huseina Musavija i Mehdija Karubija, koji se četiri godine nalaze u kućnom pritvoru. Međutim, svaki pokušaj Ruhanija da popusti kontrolu nad novinarima, građanskim udruženjima i političkom aktivnošću naići će na otpor sveprisutnih iranskih bezbednosnih agencija i moćne Revolucionarne garde.
Ekonomija je u rasulu. Mahmud Ahmadinedžad je proćerdao ogromne naftne prihode na populističke projekte, a da nije pospešio zapošljavanje niti investirao u produktivnu industriju. Pod udarom sankcija, iranska valuta je izgubila preko polovine svoje vrednosti u odnosu na američki dolar. Iranski izvoz nafte je prepolovljen. Nekada znatne devizne rezerve su smanjene. Iranski bankari su praktično izgurani iz međunarodnih transakcija i iranska industrija teško nalazi rezervne delove i repromaterijal.
Ruhani shvata šta mora da uradi kako bi vratio privredu na razumniji kurs, ali je sateran u tesnac. Ne može da reši ekonomske probleme ako Zapad ne popusti bankarske i druge sankcije. Istovremeno, SAD insistiraju na nastavku sankcija dok Iran ne promeni svoj nuklearni stav, a Ruhani možda neće uspeti da ubedi iranskog lidera da bude fleksibilniji u vezi sa nuklearnim piranjem dok sankcije ne popuste.
Međutim, Ruhanijeva pobeda je probudila nadu i osećaj da se nešto pokreće i da se otvaraju nove mogućnosti – i podstakla pritisak sa levice da se brzo reše neka pitanja. Nekoliko visokih verskih poglavara, čestitajući Ruhaniju pobedu, savetovali su mu da se pozabavi pitanjima nezaposlenosti, inflacije, moralnog posrnuća, političkih podela i ograničavanja političkih sloboda. Ajatolah Dasgaib, visoki poglavar iz Širaza, zatražio je od Ruhanija da ubrza oslobađanje Karubija, Musavija i Musavijeve žene Zare Rahnavard. Ima i drugih visokih poglavara zabrinutih zbog pravca kojim se država kretala pod Ahmadinedžadom, koji bi podržali Ruhanijeve napore; ali istovremeno je tačno da je većina poglavara zastrašena od ekstremista i da su bili relativno tihi poslednjih godina.
Ruhanijeva ovlašćenja su ograničena: on ne može da imenuje sudije niti šefa pravosuđa; ne može da imenuje direktore bezbednosnih službi. Ali jedan od njegovih prethodnika, Muhamed Katami, uspeo je da ukloni obaveštajnog ministra – dvaput – dovodeći ovo ministarstvo pod kontrolu i čisteći ga od najzloglasnijih elemenata. Katami je takođe uspeo da ukloni neka ograničenja slobode medija, izdavaštva i političkog udruživanja. Bezbednosne službe su danas mnogo jače, ali Ruhani ima obrazac koji može da sledi. Kao predsednik, može da pruži makar moralnu podršku i da se usprotivi širokom kršenju ljudskih prava.
Očigledno je da Ruhanijev zadatak neće biti lak. Biće mu potrebno vreme; moraće pažljivo da bira svoje bitke; moraće da pokaže napredak, a da protiv sebe ne okrene prave centre moći u Iranu; biće mu potrebni podrška i razumevanje inostranstva. I biće mu potrebno mnogo sreće.
Haleh Esfandiari, NYRBlog, 02.06.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.07.2013.
