Bez obzira na naslov, ovaj tekst nema nikakve pretenzije da daje doprinos raspravi koja se decenijama unazad u pravnoj teoriji vodi o pitanju da li je sudska praksa izvor prava.
Nezavisno od toga da li je neko smatra formalnim, a neko samo faktičkim izvorom prava, mislim da niko ne može poreći određen pravnostvaralački karakter sudske prakse. Ona je, kako je to govorio Pjer Mazo, nekadašnji predsednik Ustavnog saveta Francuske, „izvor mladosti prava“. Mnogi savremeni pravni instituti nastali su sudskim tumačenjem konzervativnih pravnih normi u izmenjenim društvenim uslovima, kao dobre i veoma vredne kreacije sudske prakse.
Nažalost, kreacije sudske prakse nisu obavezno dobre i korisne. Nekada, na sreću ređe, može biti i sasvim suprotno, te kreacije umesto širenja prostora za ostvarivanje prava mogu biti rigidni stavovi koji taj prostor sužavaju, mogu biti izvor očiglednog neprava.
Na jednu takvu, iz prakse našeg Upravnog suda, nedavno su mi skrenuli pažnju prijatelji iz organizacije Transparentnost Srbija, zamolivši me za komentar pet uzastopnih odluka tog suda kojima su odbačene njihove tužbe protiv Vlade i predsednika Republike. Naglašavam, odbačene a ne odbijene, dakle sud se uopšte nije upuštao u razmatranje osnovanosti tih tužbi.
Transparentnost Srbija, koristeći prava iz zakona, često upućuje državnim organima zahteve za pristup informacijama tražeći podatke za istraživanja koja sprovodi. Kad oni ignorišu zahteve, podnosi žalbe Povereniku za informacije. A kad su u pitanju tzv. najviši organi, sedam onih protiv kojih se po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne može podneti žalba Povereniku, onda u skladu sa zakonom, naknadno još jednom traži postupanje, a ako ono u roku od osam dana izostane, podnosi tužbe Upravnom sudu.
U pet poslednjih takvih situacija tužbe su odbačene. Sudija pojedinac ih je u prethodnom postupku odbacio uz obrazloženje da uz tužbu podnetu zbog ćutanja uprave „nisu priloženi svi dokazi predviđeni zakonom“ što je po Zakonu o upravnim sporovima (čl.26, st.3) razlog za odbačaj tužbe. A prigovor protiv tog rešenja iz istog razloga je odbilo veće trojice Upravnog suda, pa je javnost ostala uskraćena za neke informacije na koje nesumnjivo ima pravo. Na primer, informacije o tome da li uopšte postoji studija o opravdanosti davanja u koncesiju aerodroma Nikola Tesla, o opravdanosti poverljivog statusa niza raspolaganja velikim finansijskim resursima od strane Vlade tokom epidemije Covid-19 ili o postojanju dokumenta koji bi pokazao da je Aleksandar Vučić molio, odobrio ili naredio da grad Beograd građanima pokloni hiljade zastava.
Zakon o upravnim sporovima (čl.22) predviđa da se uz tužbu podnetu zbog „ćutanja uprave“ prilažu „kopija zahteva, kopija zahteva o naknadnom traženju i dokaz o njihovoj predaji nadležnom organu“. Svi ti dokazi bili su priloženi uz tužbu.
Kako je sud našao da nešto ipak nedostaje?
Budući da je komunikacija Transparentnosti sa Vladom bila elektronska, setio se da Zakon o elektronskim komunikacijama predviđa obavezu onog ko primi elektronsku pošiljku da odmah izda elektronsku potvrdu o prijemu.
A potom je obavezu Transparentnosti da priloži dokaz o predaji pošiljke (što je ona i učinila predajom kopije elektronske pošiljke upućene sa njene adrese na adresu koju je Vlada zvanično označila kao svoju adresu za prijem) protivno i pravnoj i elementarnoj logici protumačio kao obavezu da priloži ovu potvrdu.
Nezavisno od tog nakaradnog tumačenja, budući da Vlada, čija je to obaveza, direktno kršeći zakon, potvrdu nije izdala jasno je da je Transparentnost nikako nije ni mogla imati pa ni dostaviti sudu. Ali sud je ipak našao da je to njen propust i razlog za odbačaj tužbe!
Sud je tako organu vlasti koji je počinio kažnjiv prekršaj predviđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja dao za pravo da izvršenjem još jednog kažnjivog prekršaja predviđenog Zakonom o elektronskim komunikacijama izbegne sudski postupak a savesnoj stranci koja je u svemu postupala po zakonu uskratio sudsku zaštitu Ustavom i zakonom zajamčenog prava!
Tako nam je priuštio dve žalosne ali verne ilustracije opskurnog stanja u kom naše društvo živi.
Prva, donekle tragikomična, ilustruje providno licemerje Vlade koja se godinama na sav glas hvališe svojom digitalnom orijentacijom i velikim dostignućima u sferi elektronskih komunikacija, koja je Zakon o elektronskim komunikacijama na sav glas promovisala kao prvorazredan instrument za „lakše i brže ostvarivanje prava građana i za borbu protiv korupcije“ a sama ga besramno izigrava i krši uskraćujući građanima ostvarivanje prava i prikrivajući informacije o svojim „mutnim“ aktivnostima.
Druga, doslovno tragična, oslikava očiglednu spremnost suda da legitimne i legalne interese građana i javnosti, umesto da ih štiti, podredi makar i očigledno nelegalnim i nelegitimnim interesima političke vlasti.
Peščanik.net, 07.10.2023.
