U Beloj kući i njenoj bližoj okolini čuju se upozorenja da je Donald Tramp lud.
Čak Šumer, lider demokrata u senatu, opisao je Trampa kao „izuzetno bolesnu osobu“, dok ga je kongresmen Ted Liju nazvao „apsolutno ludim“. Entoni Skaramuči, bivši šef komunikacija, proglasio ga je „ludakom“.
Džon Brenan, bivši direktor CIA-e tvrdi da je Tramp „očigledno lud“, dok je Džasmin Kroket iz Teksasa, inače članica Predstavničkog doma u pismu potpredsedniku Vensu navela je da je predsednik „poremećen“ i da „pati od demencije“.
Nijedna od ovih javnih ocena Trampovog mentalnog i kognitivnog stanja (zasad) nije ugrozila njegov status, niti je američku vlada približila aktiviranju 25. amandmana, koji, posle vrlo složene procedure, omogućuje uklanjanje tako oštećenog čoveka iz Bele kuće.
On ostaje na komandnom mestu ratovođe u jednom od najsloženijih suvišnih sukoba, koje najveća sila na svetu neuspešno vodi protiv Irana. Manija veličine, egocentrizam i samoljublje, mitomanske ekspresije o genijalnom lideru i neprekidni protivrečni verbalni ispadi, određuju Trampa kao prototip vođe koga u tome što jeste oblikuje njegova sve očitija poremećenost. Tako misle i mnogi koji su mu do nedavno bili izrazito naklonjeni.
Postoji i škola mišljenja po kojoj su Trampovi ispadi uvežbani model u svetu biznisa, ili važnih korporativnih poslova, kako ih on vidi. Mada je teško i skoro nemoguće takvu ulogu izneti u tim godinama i na tako fantastičan način. Pre će biti da je reč o nepovratnom procesu.
Tramp je ekscentrik na simboličnom vrhu sveta. Zbog toga njegovi ispadi i postupci imaju tako teške posledice. Ali on je samo jedan od mnogih čija je izvesna nenormalnost liderska prednost. Ako ocene o ludosti iznete na početku ovog teksta dovedemo pod sumnju i pored dokaza koji su suviše očigledni, oštećeni vladari su možda neizbežno istorijsko nasleđe i ciklična pravilnost u selekciji najgorih.
Nije jednostavno tražiti jasnu sličnost između Trampa i ovdašnjeg poglavice, jer je u opticaju sasvim različiti rang ličnosti i zemalja kojih su se dokopali. Ali, analogije postoje. Makar je neka vrsta funkcionalnog ludila, koje ih još drži tu gde jesu, tipična za oba primera.
Možda nije slučajno što je srpski vladar tako opsesivno želeo da se sretne sa Trampom, toliko da je krivotvorio sebe u Aleka Vučija, kako bi na veliki skup upao bez poziva. Što je ludačka zamisao bez presedana. Ali su ga pronašli i proterali. To ne dokazuje kako je neuračunljivost obavezna stavka u vršenju apsolutne vlasti, ali je poželjna mnogo češće nego što se misli.
Moguće da ludaci zaista vladaju svetom i slepcima koji su ih birali. Inače vladar u razumnom ličnom statusu ne bi bio u stanju da izađe na kraj sa sobom. Onaj koga je viša sila uzela pod svoje, može i sme sve: da govori šta mu padne na pamet, da laže znajući da svi znaju da laže a batinom dovodi u red one koji sumnjaju. I da sebe vidi kao natčoveka koga je među obični svet poslalo proviđenje.
A onda se sunovratio sa nepostojećih visina kako bi razjasnio plesnive trivijalije o svom životu i događajima koji su tome prethodili.
U nedavnom razgovoru za jedan britanski podkast, Vučić se, bez posebnog povoda, vratio na staru tabloidnu aferu, negde iz 2010. godine koju je pokrenuo Brkićev Tabloid. Pa je doslovce rekao: „Argument gde neko baca kletve na vas i čak dodaje da vaš otac zapravo nije vaš otac, jer je vaša majka varala vašeg navodnog oca sa jednim Albancem…“
U centru trača je tabloidna tvrdnja da Vučićev biološki otac nije Anđelko Vučić nego kosovski novinar Fahri Musliu.
Na društvenim mrežama senzacija o biološkom poreklu srpskog firera je „dokazivana“ objavljivanjem uporednih fotografija tobožnjeg oca i izgubljenog sina, uz tvrdnje o frapantnoj sličnosti.
Šta je podstaklo A. Vučića da se ponovo, pred čitavim svetom bavi svojim biološkim korenima? Recimo, Aca Srbin i to najveći, po tom tračerskom predanju uopšte nije to što tvrdi da jeste, i svi kolosalni ustupci Kosovu su rezultat saznanja o poreklu. Kreatori te senzacije su nastojali da ga skinu sa arijevskih visina gde je sebe postavio kao najveći Srbin. On je osetio potrebu da iznova negira to bolno ogovaranje, ne uspevši da razume koliko je ta njegova trauma suvišna. Trač je davno izbledeo i on je jedini koji tu sagu održava živom.
Važnije je iz kakvog mentalnog aparata dolazi ta opsesivna potreba da se zaustavi mit o postanju, koji nije moguće zaustaviti jer je davno ugašen. Ništa se ne može protiv prošlosti. Kome se Vučić pravda zbog oca koji može biti samo jedan?
Tramp nema problem sa svojim identitetom, ako je još u stanju da ga pojmi. Vučić ne prestaje da svoje panegirike posvećuje sebi, tvrdeći da je najveći u srpskoj istoriji koja će trajati dok je on ovde. Sumnje u njegovo zdravlje postaju sve glasnije, ali ga bolest još drži na mestu gde je najopasniji.
U tako poremećenom obliku vladavine, ispovedanje svetu o zaverama i očevima, samo je glas koji dolazi iz nepojmljivog ličnog ambisa.
Peščanik.net, 01.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Prikladna neuračunljivost - 01/05/2026
- Čarolija otpada - 24/04/2026
- News from the cuckoo’s nest - 23/04/2026
