Postoje trenuci kada u politici sve postaje jasno. Kada među svim rečima koje često zamagljuju pogled iznenada sine istina. Takav trenutak zbio se ovog vikenda. U jednim novinama je pisalo: „Živele rejting agencije! One će održati Francusku na kursu štednje, bez obzira ko pobedi.“
Ove reči ne izražavaju žaljenje, već olakšanje. Demokratija i izbori, suveren i njegova volja, celokupna politika u kojoj se ljudi prema svom najboljem znanju i savesti bore za pravi put – na sve to se nezainteresovano sleže ramenima. Sve ovo, možemo pročitati između redova, potpuno je irelevantno.
Izbori u Francuskoj – a nadam se i izbori u Nemačkoj sledeće godine – ovima koji preziru demokratiju mogu dokazati suprotno.
Nije samo politički folklor činjenica da je Francuska zemlja revolucije. Nijedna druga evropska zemlja nema tako živu tradiciju protesta. „La lutte permanente“, stalna borba, deo je francuske civilizacije. U Francuskoj se centralna vlast ujedinila sa narodom protiv feudalizma. Ponovo je došlo takvo vreme. Nije slučajnost što su Francuzi baš sada izabrali socijalistu u Jelisejsku palatu. Francuska je poslala revolucionarnu poruku čitavoj Evropi. Novi feudalni gospodari protiv kojih su se morali pobuniti su – bankari.
Od nemačke vlasti ne treba očekivati podršku. Potpuno suprotno. Angela Merkel bi želela demokratiju prilagođenu tržištima, koja će kapitalizmu omogućiti nesmetan rad, i što veću moć Nemačke u Evropi. Pa Nemci su pravi uzorni đaci tržišta. Nikada kamate za Nemačku nisu bile niže. Poklon tržišta na teret ostatka Evrope. Merkel je zahvalna. Ona ne brine o evropskom političkom nasleđu Adenauera i Kola. Možda su ove zapadnjačke ideje strane političarki koja dolazi sa istoka?
Poduprta jeftinim novcem sa međunarodnih finansijskih tržišta, nemačka izvozna industrija prigrabila je za sebe evropske integarcije – a Angela Merkel joj je to dozvolila. Nemačka ekonomija raste, nezaposlenost se smanjuje. Birači je zbog toga vole, ali ne primećuju da politička cena koja se za ovo plaća daleko premašuje ekonomsku dobit. U politici se sve vrti oko vrednosti, ali ne oko onih koje se mogu izračunati digitronom.
Kraj himere Merkozi može biti i kraj Angele Merkel. Francuska je deveta zemlja u evro zoni čija je vlast pala kao žrtva ekonomske krize. Nemačka bi se uskoro mogla pridružiti ovom klubu. Bez saglasnosti Francuske, nemačka politika štednje je gotova. Nemačka je izolovana. Podrška Francuske je omogućavala Merkelovoj da u Evropi napravi ekonomski eksperiment: štednja će nas izvući iz recesije?
Odgovor glasi: Ne. Ko u recesiji štedi, samo je produbljuje. Posledice znamo. Armija nezaposlenih u Španiji plaća cenu za Merkelinu opasnu tržišno-radikalnu ideologiju. Neće nam to dugo zaboraviti.
Fransoa Oland je tek drugi socijalista u Jelisejskoj palati. On zna šta ga čeka: njegov partijski prethodnik, Fransoa Miteran, morao je da prekine eksperiment „socijalizam u jednoj zemlji“, kada su finansijska tržišta izvršila pritisak na franak. Od 2008. godine stalno slušamo priče o dužničkoj krizi. Ali nije reč o dugovima. Reč je o pitanju ko donosi odluke: politika ili tržišta?
Nigde nije zapisano da banke dobijaju jeftin novac od centralnih banaka, koji onda pozajmljuju državama po visokim kamatama. Nigde nije zapisano da su države primorane da nose ovaj teret, čija se težina menja u zavisnosti od raspoloženja na tržištima. Nigde nije zapisano da ljudi, narod, suveren zavise od volje tržišta. I nigde nije zapisano da politiku vode bankari, a ne političari.
Banke ne donose zakone i banke nisu izabrane. Države su im ovo pravo dale i one im ga mogu i oduzeti.
Prvi korak bi bio da Evropski mehanizam stabilnosti dobije bankarsku licencu i time javno finansiranje odvoji od razarajućih mehanizama tržišta. Fransoa Oland će se za to boriti, a sledeće godine bi mu se u ovoj borbi mogli pridružiti kancelar ili kancelarka iz SPD-a.
Evropi je potrebna nova epoha socijaldemokratije.
Spiegel, 07.05.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 08.05.2012.
