Demonstracije protiv terorizma u Kelnu predstavljale su neuspeh. Nema veze. I tako je upitno šta demonstracije protiv terorizma treba da izazovu. Pokazaćemo Islamskoj državi srednji prst civilnog društva. I šta onda?
Onda će terorista ponovo zadenuti eksplozivni upaljač i dići se u vazduh negde drugde? To je apsurdno. Teror nije pitanje civilnog društva, već političko pitanje. No, važnije je to da se apel za demonstacije odnosio izričito na muslimane u Nemačkoj. To je drskost. Šta prosečan nemački musliman ima s terorizmom? Ništa. Upravo tako.
Na demonstacije protiv terorizma u Kelnu između ostalih pozvala je i stručnjakinja za islamistiku Lamya Kaddor. Kazala je: „Mi muslimani moramo jasnije da se ogradimo od počinilaca i da izazovemo društveni prezir prema njima“. Nedela u Mančesteru i Londonu usred svetog meseca posta Ramazana predstavljaju kap koja je prelila čašu. „Želimo da poručimo zločincima da nam je dosta.“ No, to „mi“ počiva na sumnjivoj logici i veoma mali broj muslimana želi da je usvoji.
Očekivalo se 10.000 demonstranata i demonstrantkinja. Došlo je, međutim, daleko manje, možda oko 2.000. U Kelnu i okolnim mestima očito nema toliko Čiča-Tominih Turaka. To je dobar znak. Šta je to Čiča-Tomin Turčin?
To je onaj koji uvek radi ono što se od njega očekuje. Nekad se govorilo: Ali, očisti klonju. Ajše, obriši dedi guzicu. Danas se kaže: Ali i Ajše, ’ajte na demonstracije protiv terorizma. A ako nećete, onda ćemo biti vrlo, vrlo razočarani.
To je „baš šteta“ izjavio je vladin portparol Seibert kada je islamsko udruženje Ditib odbilo učešće na demonstracijama. Može biti da je Ditib inače jedna gomila konzervativaca kojom Erdogan upravlja iz daleka, no u ovom slučaju je islamsko udruženje jednostavno bilo u pravu – takve demonstracije „stigmatizuju muslimane i sužavaju međunarodni terorizam na njih, njihove zajednice i džamije“.
Mi i dalje želimo da su nam gastarbajteri tako lepo poslušni. Doduše, kad se sa svojim stranim imenima prijavljuju za posao, nemaju dobre izglede. Kad traže stan, još gore. A kad dete želi u gimnaziju, to je jako teško. Kad je, međutim, reč o terorizmu, onda moliću lepo, na demonstracijama u prvi red s njima.
Kada je nedavno jedan muzički festival prekinut na dan zbog upozorenja da se sprema teroristički napad, organizator Marek Lieberberg je odlepio u prisustvu štampe: „Smatram da se mora staviti tačka na izjave tipa ’This is not my Islam and this is not my shit and this is not my whatever’. Sad imamo situaciju u kojoj se svako mora izjasniti protiv toga. Želim da najzad vidim demonstracije na kojima se oni protive tim siledžijama. Dosad nisam video muslimane koji su u desetinama hiljada izašli na ulicu i rekli: šta to radite?!“ Među prisutnima se prolomio spontani aplauz, što je na konferencijama za štampu prilično neobično.
Činjenica je da je Lieberbergov apel pre svega čist kulturni rasizam, a potom i besmislica. Tokom prošle godine u čitavoj Evropi je bilo brojnih demonstracija i bdenja koje su organizovali muslimani protiv islamističkog terora. Ovaj jednostavno ništa od toga nije video, a očito ni novinari koji su se razlegli u aplauz.
Nije ni čudo. Jer muslimani zapravo mogu da organizuju još toliko demonstracija i izlaze na ulicu protiv ovoga i onoga, organski Nemci ih opet ne bi prihvatili.
Na internetu je ovih dana napravljeno poređenje između desetina hiljada nemačkih Turaka koji su klicali Erdoganu protekle godine i daleko manjeg broja učesnika i učesnica demonstracija u Kelnu prošle subote.
Tim gestom koji aludira na nešto poput „Eto, tu se sve lepo vidi“, ukazuje se na to gde je kome mesto. No, da li se neko tome čudi? Nedemokratični Erdogan svojim zemljacima pruža onu vrstu ponosa koja im u Nemačkoj ostaje uskraćena.
Spiegel, 19.06.2017.
Prevela Hana Ćopić
Peščanik.net 05.07.2017.